Prošle godine pisao sam o „privatizovanim“ odlukama Vrhovnog kasacionog suda. Budući da u naprednoj Srbiji ništa ne može biti crno-belo, još manje logično, ovo je priča o tome kako upravo Vrhovni kasacioni sud (za sada uspešno) brani pravdu od drugog (ne)očekivanog ugrožavajućeg faktora – Ustavnog suda.
Sve je počelo kao jednostavan radni spor, davne 2010. godine. Jednostavan, pre svega zbog činjenice da je sasvim jasno da je poslodavac, inače poznato medijsko privredno društvo koje je još uvek u delimičnom državnom vlasništvu, prekršio zakon prilikom otpuštanja zaposlenih kao organizacionog viška. Nije poštovao zakonske odredbe i nije doneo program rešavanja viška zaposlenih, iako je morao da to učini. Naime, poslodavac je najpre, u skladu sa mogućnostima iz kolektivnog ugovora, zaposlenima koji su bili pogođeni organizacionim promenama ponudio stimulaciju za dobrovoljni pristanak da budu proglašeni za višak. Jedan deo zaposlenih je prihvatio ovu stimulaciju i njima je prestao radni odnos. Nakon toga, poslodavac je otpustio jedan deo zaposlenih za koje je smatrao da su višak, a koji nisu dobrovoljno prihvatili stimulaciju. Budući da je broj/udeo zaposlenih koji su dobili otkaz manji od zakonskog minimuma koji je propisan kao limit za donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, poslodavac nije doneo taj program smatrajući da nisu ispunjeni zakonski uslovi. Međutim, sa onim brojem zaposlenih koji su prihvatili stimulaciju i dobrovoljno otišli, bili su ispunjeni uslovi za donošenje programa. Program je zakonska obaveza poslodavca i svaki otkaz koji je doneo prema zaposlenom koji je proglašen viškom bez donošenja programa, nezakonit je. Poslodavac se branio argumentom da oni koji sporazumno odu nisu višak zaposlenih i da se ne mogu računati u ukupan broj otpuštenih, jer nisu otpušteni. Međutim, Zakon o radu ne govori o otpuštanjima. Norma iz člana 153. je više nego jasna: „Poslodavac je dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih (u daljem tekstu: program), ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje: (pa se navode cifre)… Program je dužan da donese i poslodavac koji utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana, iz razloga navedenih u stavu 1. ovog člana, bez obzira na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca“. Nije dakle poenta u otpuštanju već u broju radnika za čijim radom je prestala potreba. Radnici koji su prihvatili stimulaciju su u toj grupi, jer je stimulacija ponuđena njima upravo zato što poslodavac više nije imao potrebe za njihovim radom. Ovo je istovremeno jedino logično tumačenje, jer je cilj programa rešavanja viška zaposlenih upravo u tome da se zaposlenima koji predstavljaju višak ponude neke alternative, pre nego što će biti otpušteni. Poslodavac nije o tome vodio računa i sasvim je jasno da je prekršio zakon, čime su sva rešenja o otkazu koja je doneo u tom periodu nezakonita. Iako se možda nekome na prvi pogled čini komplikovanim, ovo pitanje nije podložno dubljoj analizi, niti se može drugačije tumačiti zakonska norma. Povrh toga, i tada važećim kolektivnim ugovorom kod poslodavca postojala je obaveza donošenja programa viška zaposlenih u konkretnim okolnostima. Sve je dakle – čisto. Toliko čisto, da je jedan broj zaposlenih koji su na ovaj način nezakonito otpušteni, pokrenuo radne sporove protiv poslodavca. Ovo tim pre što je u konkretnom slučaju veći broj zaposlenih koji su bili pogođeni organizacionim promenama premešten na druga, novootvorena radna mesta novinara, s obzirom da su pravilnikom o sistematizaciji poslova koji je stvorio organizacione promene ukinuta pojedina radna mesta, ali su istovremeno otvorena i nova radna mesta. To znači da zaposleni koje je poslodavac proglasio za višak na njihovim poslovima, a koji su premešteni na novootvorena radna mesta, takođe moraju biti uračunati u broj „viška“ koji generiše obavezu poslodavca da izradi program viška zaposlenih.
Hronologija sudskih odluka, koliko sam mogao da je rekonstruišem, u jednom od tih slučajeva je sledeća:
1. Dana 3.6.2014. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu donosi presudu kojom usvaja tužbeni zahtev. Na presudi je pečat pravnosnažnosti od 24.5.2017. godine.
2. Dana 4.12.2015. godine, Apelacioni sud u Beogradu je preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu i dao za pravo tuženom, dakle poslodavcu.
3. Dana 24.5.2017. godine, Vrhovni kasacioni sud je preinačio presudu Apelacionog suda u Beogradu i presudio u korist zaposlenog.
Ovime se zaokružuje redovan, normalan i može se reći uobičajen pravosudni ciklus jednog predmeta. Iako je stvar relativno jednostavna za tumačenje, čini se da je pravdu u Srbiji potrebno čekati sedam godina. Ali da se sve na ovome završilo, mogli bismo reći da ovaj radni spor nije ni po čemu bio specifičan. Apelacioni sud u Beogradu je lutao u tumačenjima (nije prvi put, ali je iz tog suda ipak izašlo mnogo više kvalitetnih nego spornih presuda pa neću kritikovati). Vrhovni kasacioni sud je ispravio ovaj primer loše prakse, baš onako kako mu je i zadatak da uradi. Uvek rado pominjem – iako ćete primetiti da u ovom tekstu nema poimenice navedenih aktera spora – da je presudu Vrhovnog kasacionog suda potpisala sudija Ljubica Milutinović, jedan od najvećih autoriteta u građanskim parnicama poslednjih nekoliko decenija u Srbiji. Dakle, ništa ovde nije sporno i zaposleni može da se podiči uspehom u parnici.
Ili ne?
Tuženi poslodavac podnosi ustavnu žalbu, smatrajući da mu je povređeno pravo na pravično suđenje. Ustavni sud odlukom od 17.6.2019. godine donosi odluku kojom se usvaja ustavna žalba, jer smatra da je Vrhovni kasacioni sud svojim odlučivanjem povredio Ustav! Sudije Ustavnog suda smatraju da je Vrhovni kasacioni sud arbitrarno poistovetio dve grupe zaposlenih kojima je radni odnos prestao na drugačiji način. Time staje na stanovišta koja je utvrdio Apelacioni sud u Beogradu, da je poslodavac programom viška zaposlenih ponudio dobrovoljni prestanak radnog odnosa zaposlenima i da se oni ne mogu računati u ukupan višak zaposlenih. Pročitajte prethodnu rečenicu ponovo, shvatićete koliko je apsurdno ovakvo shvatanje. Ustavni sud međutim ne navodi činjenicu da „program viška zaposlenih“ sa stimulativnim otpremninama nije ispunio niti jedan zakonski uslov da se nazove „programom viška zaposlenih“, jer mu to nije ni bila svrha i poslodavac ga je doneo mimo zakonskih pravila. Takođe, Ustavni sud u tekstu odluke navodi jedini relevantni pravni izvor, a to je gore citirani član 153. Zakona o radu, ali se nijednom reči ne osvrće analitički na ono što u tom članu piše. A ovaj član je za Ustavni sud i odluku koju donosi više nego relevantan, zapravo je krucijalan, jer se njime eliminiše teza da je Vrhovni kasacioni sud postupao arbitrarno – ovaj sud je samo pravilno primenio više nego jasnu i nedvosmislenu normu iz Zakona o radu. Ništa od toga međutim nije od važnosti za Ustavni sud, koji donosi odluku kao da je naručena od strane poslodavca – aljkavo, neargumentovano, potpuno pristrasno i povremeno suludo – navodeći presude Evropskog suda za ljudska prava kao osnov za svoje odlučivanje, iako su one zapravo argument za odbacivanje ustavne žalbe. Ovaj šablon smo takođe videli u analiziranim sramnim odlukama Vrhovnog kasacionog suda od prošle godine.
Ovo međutim nije najstrašnije što se može videti u konkretnom predmetu. Naime, u spisima predmeta nalazi se – niko ne zna zbog čega – i „nacrt“ odluke Ustavnog suda iz 2018. godine (nema tačnog datuma, samo godina), koja nikada nije usvojena. Ono što je karakteristično za taj dokument jeste da su rezonovanje i zaključak, odnosno sadržina i suština odluke, potpuno drugačiji od one iz 2019. godine. Da nije tužno… Ustavni sud u nikada usvojenoj odluci iz 2018. godine ispravno navodi sledeće: „Ustavni sud ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje činjenice koje su utvrđene, vrši ocenu dokaza koji su izvedeni u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, jer nije nadležan da postupa kao instacioni sud“. Uloga Ustavnog suda je jasna – ispituje se samo da li su prekršena ustavna prava podnosioca ustavne žalbe, bez ulaženja u domen redovnog sudskog postupka. Ako se neko ustavnom žalbom obraća Ustavnom sudu zbog toga što je odluka redovnog suda bila proizvoljna, arbitrarna, nije zasnovana na zakonu – to su elementi koje Ustavni sud ceni u odnosu na kršenje prava na pravično suđenje. Ni tada se ne ulazi u način na koji je redovni sud izveo i tumačio dokaze. U odluci iz 2019. godine se međutim ulazi u duboku analizu radnopravnih elemenata spora, što uopšte nije u nadležnosti Ustavnog suda. Tobože pokušavajući da pronađe argumente da opravda Vrhovni kasacioni sud, a zapravo gradeći besmislenu konstrukciju da se presudom Vrhovnog kasacionog suda krši Ustav i pravo na pravično suđenje, Ustavni sud analizira neke dokumente koji su izvedeni kao dokazi u radnom sporu, ceni njihovu dokaznu težinu, kao i način ocene dokaza od strane Vrhovnog kasacionog suda. Pri tome je zanimljiv i „izbor“ dokumenata koje će posmatrati, budući da bira samo one koji idu u prilog poslodavcu, odnosno konstrukciji koju je poslodavac prezentovao kao svoju odbranu u sudskom postupku. Na ovaj način, postupajući daleko od svoje nadležnosti, Ustavni sud dolazi do zaključka da je Vrhovni kasacioni sud ostavio „otvorenim“ (citat iz odluke Ustavnog suda, pitanje je šta to znači jer nije pravni termin) određena pitanja na kojima je poslodavac zasnovao svoju odbranu, pa je na taj način uskratio tuženog poslodavca za pravično suđenje. Verovatno je vrhunac ironije pasus koji se nalazi gotovo na kraju ove odluke Ustavnog suda, u kojem se ističe da je „Vrhovni kasacioni sud bio dužan da iznese sopstvene argumente i razloge po pitanju obaveze podnosioca ustavne žalbe da primenom odgovarajućih kriterijuma utvrdi ko od zaposlenih na ukinutim radnim mestima postaje višak. Vrhovni kasacioni sud se o tome nije izjasnio nijednom reči, izgubivši iz vida da su suprotstavljeni pravni stavovi nižestepenih sudova nesumnjivo bili jedan od razloga za donošenje oprečnih pravnih odluka“. Da nije tužno bilo bi katastrofalno, da sudije Ustavnog suda nemaju ni mrvicu pravničkog znanja ni svesti o tome čemu služi revizija po kojoj je Vrhovni kasacioni sud odlučivao, kao ni šta piše u odluci Vrhovnog kasacionog suda, pa da je tumače na ovakav način.
Vratimo se na činjenicu da je, verovatno grubom greškom i bez namere onih koji su stopirali njeno usvajanje, odluka Ustavnog suda iz 2018. godine dospela u javnost. Šta se iz toga može zaključiti? Da je predmet obrađen, da su sudije shvatile da ustavna žalba nema smisla i načinile odluku. Ali odluka nikada nije usvojena, stavljena je „u fioku“ a gotovo godinu dana kasnije skoro iste sudije usvajaju potpuno različitu odluku. Zašto? Pitanje koje nema odgovora, ostavljam čitaocima da maštaju o povodima i motivima za takav dramatičan preokret.
Ali ako ste mislili da se ovde priča završava, varate se. Još samo malo strpljenja.
Vrhovni kasacioni sud je nakon usvojene ustavne žalbe ponovo odlučivao o istoj stvari. Ovom drugom prilikom je ukinuo presudu Apelacionog suda u Beogradu odlukom od 9.7.2020. godine i vratio je predmet tom sudu na ponovno suđenje. Pomalo lukavo, Vrhovni kasacioni sud je izbegao da se ponovo izjašnjava o celoj stvari i dao šansu Apelacionom sudu u Beogradu da ispravi prethodnu grešku. Apelacioni sud u Beogradu je prihvatio svoju šansu i rešio svaku nedoumicu – promenio je stav i presudom od 18.12.2020. godine potvrdio presudu prvostepenog suda i zauzeo identičan stav u tumačenju člana 153. Zakona o radu. Sada je Ustavni sud ostao i bez onog zrnca sumnje da li je drugačije tumačenje moguće – ono nije bilo moguće od samog početka, ali je Ustavni sud u skandaloznoj odluci 2019. godine veoma vešto iskoristio pogrešno tumačenje sudija Apelacionog suda u Beogradu.
Poslodavac nakon toga ulaže reviziju kako bi odveo slučaj još jednom (po treći put) pred Vrhovni kasacioni sud. Ovaj sud odbija reviziju 21.9.2022. godine i potvrđuje presudu Apelacionog suda u Beogradu.
Kraj! Ne baš. Presuda Vrhovnog kasacionog suda je novi pojedinačni akt, na koji se može izjaviti nova ustavna žalba. I to poslodavac čini. Lopta je opet na delu terena koji pripada Ustavnom sudu.
Da li pogađate koja je odluka Ustavnog suda? Ustavna žalba se naravno usvaja (istini za volju ne u ovom posmatranom predmetu, već u dva druga identična predmeta koja se uporedo vode – rekoh na početku da je više zaposlenih tužilo poslodavca) i predmet se opet vraća u proceduru pred redovni sud! U obrazloženju ovog, sada već više nego sramnog dokumenta, papagajski se ponavlja kao ključni argument arbitrarnost Vrhovnog kasacionog suda u donošenju odluke, ostali argumenti ostaju manje-više isti iako je u međuvremenu „krunski dokaz“ arbitrarnog postupanja, prva presuda Apelacionog suda u Beogradu, nestala sa pravne scene a nova presuda istog suda ide isključivo u korist zaposlenog. U ovom trenutku postoje dve presude Vrhovnog kasacionog suda kojima se pravnosnažno okončava spor. Ustavni sud ih gazi, gradeći svoju argumentaciju na nepostojećim okolnostima nekakve zavere protiv poslodavca. U međuvremenu je iskopana i presuda Evropskog suda za ljudska prava koja naizgled ide u korist poslodavcu, ali kao i u prethodnim slučajevima to jednostavno nije tako, jer Ustavni sud uporno ponavlja u svojim odlukama da presude Vrhovnog kasacionog suda nisu obrazložene, što ne može biti dalje od istine. Vrhovni kasacioni sud ističe da prihvata argumentaciju i rezonovanje nižestepenih sudova, jer o tome odlučuje u postupku revizije, ali istovremeno daje i svoje mišljenje – koje u najvećoj meri jednostavno korespondira sa mišljenjem nižestepenih sudova, jer je moguće samo jedno tumačenje zakonske norme, kako je već više puta istaknuto. Ustavni sud smatra da je – citiram – „ustavnopravno neprihvatljivo mišljenje Vrhovnog kasacionog suda po kome je irelevantno što je jedan broj zaposlenih kod podnosioca ustavne žalbe dobrovoljno prihvatio da bude proglašen viškom uz isplatu otpremnine, te da su svi oni morali biti posmatrani u ukupnom broju od 93 zaposlenih“.
Gospodo sudije Ustavnog suda, čujete li vi sebe, da li je neko od vas pročitao ovaj uradak što ste napisali i otposlali u svet kao vaše stručno mišljenje? Ustavnopravno neprihvatljivo? Tumačenje radnopravnih propisa od strane nadležnog suda je ustavnopravno neprihvatljivo? Da li ste vi svesni koliko daleko iskačete iz svoje nadležnosti, samo da biste doneli povoljnu odluku po poslodavca? Da li ste svesni da je logično i normalno da pomislimo da vas u tome vode neki nepravni interesi?
Ovaj postupak još uvek traje, iako je kako rekoh više puta pravnosnažno presuđen. Nije jasno kako je to moguće. Nije jasno šta se to dogodilo u Ustavnom sudu da se mišljenje sudija potpuno promeni iako odlučuju o identičnim okolnostima. Način na koji su obrazložene odluke koje idu u korist poslodavcu nije dostojan institucije koju predstavljaju.
Šta se može zaključiti na kraju? Ako ste poslodavac koji krši zakon i imate dovoljno uticaja u Ustavnom sudu, očigledno da ovako možete u nedogled, a da nikada ne odgovarate za kršenje zakona. Uostalom, odluka o vraćanju radnika na rad je izvršna još od 2017. godine, jer ustavna žalba ne odlaže izvršenje. A poslodavac je do današnjeg dana nije izvršio – čija ustavna prava time krši i kako mu stati kraj? Za nezakonito otpuštene zaposlene, to ostaje enigma.
Da li je ustavna žalba zamišljena kao sredstvo za izigravanje zakona? Nije. Ali njeni tvorci očigledno nisu imali u vidu zla vremena, kada će biti moguće naručiti odluku Ustavnog suda.
Peščanik.net, 15.08.2023.
REFORMA PRAVOSUĐA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
