Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Čast izuzecima, ali ovo vam je gruba slika trenutnog stanja u društvu kada su u pitanju protesti „Ne damo naše Laure“:

Advokati smatraju da na proteste ne treba da dolaze zbog tužiteljki, jer su tužioci ćutali kada su advokati protestovali, pa se sada i oni dure i hoće da im vrate.

Tužioci neće da protestuju jer im je (najvećem broju) zaprećeno, a osim toga, nije im jasno zašto se advokati bune zbog njihovog statusa; smatraju i da treba ići kroz institucije, a ne preko ulice.

Sudija gotovo da uopšte nema, a i oni koji se pojave, uglavnom se trude da se sakriju u masi, da ne bi bili razvlačeni na kolegijumima i izloženi pitanjima kolega koji nemaju toliko razumevanja za vaninstitucionalno delovanje.

Profesori su potpisali peticiju, ali nemaju volju da se dodatno angažuju na skupovima i da se obraćaju ljudima kojima je cela situacija jasna i nema potrebe da im se bilo šta dodatno objašnjava.

Studenti trenutno imaju važnije teme i sve i ako nakon završenih studija ne budu napustili Srbiju, ima dovoljno vremena da se razmišlja o pravosudnom sistemu kasnije.

Građanima ne odgovara vreme protesta, dan kada se održavaju ili nedovoljno radikalan način borbe (šetali smo već sto puta, pa ništa).

Sve u svemu – tanko.

Mi koji smo proteste organizovali pak, sigurno smo napravili mnogo grešaka. I nama je prvi put da smo kancelariju i sudnicu zamenili ulicom. Ali šta da radimo, takva su vremena došla. Mora se voditi paralelna borba. Unutar institucija i na ulici.

Mi nemamo ni nameru, ni pravo da stanemo. Upravo zbog onih izuzetaka koje sam u prvim rečima ovog teksta pomenuo. Zbog kolega iz pravosuđa i naroda koji su spoznali važnost ove teme i shvatili da je ovo doslovno poslednja linija odbrane i da nazad više nemamo gde. Zbog onih koji su zajedno sa nama stali da brane tu liniju. Jer to je linija gde se brani opstanak države.

Nećemo odustati i zbog toga što smatramo da je moguće probuditi i animirati kritičnu masu koja je potrebna da pravosuđe reformišemo i oslobodimo ga od politike. Ta se borba neće završiti ovim protestima, oni su samo njen početak. To je ono što mi, naivni, nismo videli na početku. Čeka nas maraton, ovo nije blic-krig. Ali do cilja ćemo na kraju doći.

A šta je potrebno da bi se to dogodilo? Pre svega treba da shvatimo par stvari.

Pravosuđe pripada svima nama. Ovu borbu treba da povedu ljudi iz pravosuđa: advokati, sudije i tužioci, a iza toga treba da stane narod kao „krajnji korisnik“ pravosudnog sistema. Samo takvim, zajedničkim naporom, nešto možemo da napravimo. Bez toga, bojim se, promena neće doći sama. Naročito jer je snažan stisak onih koji promenu ne žele.

Neko kaže „to je politika“. Nije! Ali sve i da jeste – šta onda? Da li oni koji to govore imaju tapiju na promišljanje političkih tema? Da li svi moramo da se kolektivno lobotomiramo i da pristanemo da verujemo njihovim rečima, a ne svojim očima, ušima, džepovima? Mi na to ne pristajemo. I spremni smo na borbu. Borbu za uspostavljanje društva u kome postoji sistem i pravosuđe, kao poseban deo tog sistema, odvojen od izvršne vlasti. I na kraju ćemo u toj borbi pobediti. Koliko god bude trajalo i šta god bude bilo potrebno da do te pobede dođemo.

Shvatite prema tome, najlepše vas molim. Nisu ovo protesti za dva ili četiri imena. Ovo su protesti za spas pravosuđa. Za spas države.

Autor je advokat, predsednik UO Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI).

Peščanik.net, 18.03.2023.

REFORMA PRAVOSUĐA