Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Kako je u stvari sve jednostavno, samo se treba potruditi da se to tako i vidi. Ako ni zbog čega drugog, onda bi barem zato žitelji Bosne i Hercegovine morali biti beskrajno zahvalni pederima i lezbejkama u svojim redovima: bez njih, morali bi brinuti o stvarnim problemima i pokušavati, uglavnom bez nade, da ih reše. A ovako, prebiješ pedera ili lezbejku, izađeš i demonstriraš protiv njihove parade, i odmah si zaštitio porodicu, sačuvao jezgro civilizacije, nagovorio tate da vole mame, obezbedio da se rađaju novi junaci (sve su to parafraze slogana sa transparenata iz porodične šetnje u Sarajevu od 7.9.2019). Dok dlanom o dlan, ili dlanom ili palicom o leđa pedera ili lezbejke – problemi nestaju kao rukom odneseni.

Iz snajpera su po Sarajlijama pucali pederi i lezbejke. Pederi i lezbejke su im ukinuli radna mesta. Pederi i lezbejke im nude isključivo teške manuelne poslove za male pare. Zbog pedera i lezbejki je i takvih poslova malo i u Sarajevu i širom Bosne i Hercegovine. Pederi i lezbejke i dalje vode agresivnu politiku protiv Bosne i Hercegovine i baš oni nikako još da odustanu od ideje da raskomadaju tu državu. Ukratko, ni većeg neprijatelja ni lakšeg protivnika da ga se porazi. Sačekaš u mraku, napadneš s leđa, isprebijaš i – em postaneš junak, em odmah ujutru Bosna postane raj na zemlji. Umeli su žitelji Sarajeva da se okupe na ulici i iz boljih razloga, ali nikad s tako krupnim ambicijama i tako sitnom metom.

Ako to ne vidimo kada nam se događa pod nosom, na ovoj takozvanoj našoj strani Drine, možda bismo mogli da prepoznamo kada se odvija u tuđem proverbijalnom dvorištu, među nama – nazovimo ih tako – bliskim drugima. Taj mehanizam sklanjanja realnih opasnosti i postavljanje umesto njih opasnosti koje to nisu, dakle nisu realne, u osnovi je manipulacija kojom se na vlasti održavaju režimi u većini postjugoslovenskih država. Budući da su realne opasnosti tako velike, strah od njih je gotovo pa nepodnošljiv. Stoga se konstruišu, izmišljaju, montiraju lažne opasnosti za koje se vezuje neurotični strah. Neurotični strah je podnošljiviji, ali je ujedno i iracionalan, pa one koji mu podlegnu čini podložnim manipulaciji.

Bosna i Hercegovina, kao i Srbija, praktično su u bezizlaznim situacijama, što je realna osnova za egzistencijalni strah. Racionalno se može lako pokazati da su obe zemlje u bezizlazne situacije doveli tekući režimi (u Srbiji, praktično, isti onaj režim koji je i Bosnu i Hercegovinu gurnuo u egzistencijalni procep). Ali, trentuno, i žitelji Bosne i Hercegovine, kao i Srbije, ne vide način da se suprotstave svojim režimima, pa sa njima ulaze u kolaboraciju, čime krizu čine još većom. Sa krizom raste i realni strah. Da bi se taj strah potisnuo, umesto da se uklone njegovi uzroci, pronalaze se lažni razlozi za neurotični strah. U Sarajevu su tako došli na red pederi i lezbejke.

Gledano sa ove strane Drine, apsolutno je neshvatljivo da u Sarajevu ima ljudi koji veruju da su im pederi i lezbejke zagorčali život i da baš oni, i niko drugi pored njih, predstavljaju pretnju po njihov miran i dostojanstven život. Dok se ne posegne za koncepcijom neurotičnog straha. Tada sve postaje jednostavno i lako razumljivo. Uz jedan neprijatan dodatak. Neurotični strah stvara jaku vezu između takozvanog naroda i vođe. Vođa garantuje zaštitu neurotičnom narodu. Ali, ta veza s vremena na vreme mora se obnoviti i iznova učvrstiti. To se radi tako što vođe od naroda prave saučesnika u zločinu. U strahu od kazne, narod se još jače privija uz vođu koji mu sada garantuje i nekažnjivost.

U devedesetima su žitelji Sarajeva bili žrtve upravo takvog masovnog neurotičnog zločina. Danas se navode da u jednom drugom zločinu, protiv pedera i lezbejki, i sami učestvuju. Razume se, tamo, kao i ovde, žive odrasli ljudi koji će sami odlučiti šta treba da rade. Odavde sa njima samo možemo podeliti naše domaće iskustvo. Batinaši kojima režim garantuje nekažnjivost za prebijanje pedera i lezbejki, govori nam to naše iskustvo, neće oklevati da nasrnu i na bilo koga drugog koga režim obeleži kao metu. A ti drugi, razume se, uglavnom su politički oponenti režima, a u krajnjem izvodu – narod sam, jer trpi najveću štetu od lošeg upravljanja državom. Kada se tako postave stvari, sledi opet krajnje jednostavan izvod: podržite pedere i lezbejke, pored ostalog i zato što tako štitite sebe i svoje pravo na dostojanstven život.

Peščanik.net, 08.09.2019.

Srodni link: Svjetlana Nedimović – Povorka ponosa: O slobodi, ne o pravima

TEMA – PARADA PONOSA +

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)