Hvala Zoranu Živkoviću što mi je odgovorio. Hvala mu i što čita Peščanik te, posebno, moje tekstove. Žao mi je ako sam ga svojim tekstom zaista uvredio. Nije mi to bila namera. Nadam se da je sintagmu „neoprostiva uvreda“ Živković upotrebio kako bi podigao ton i skrenuo pažnju na to da se u njegovu oštru i doslednu nastrojenost protiv tekućeg režima ne sme sumnjati. Da to odmah raščistimo: ne sumnjam. Ali, i dalje mislim da je izlazak na izbore pod sadašnjim uslovima u stvari izlazak u susret Vučićevoj ambiciji da večno i neobuzdano vlada Srbijom.
Pođimo dakle od tih predsedničkih Vučićevih ambicija. S pravom me je Živković opomenuo: greškom sam redovne izbore za predsednika prebacio u 2021. godinu. Oni se zapravo moraju održati do aprila 2022. Pored toga što sam bio nepažljiv, grešku sam napravio i zato što sam sklon da redovne parlamentarne izbore u 2020. vidim u tesnoj vezi sa narednim predsedničkim izborima. Na parlamentarnim izborima u 2020. polagaće se temelji za Vučićevu izbornu pobedu/krađu na predsedničkim izborima. Greška koju sam napravio, ipak, nije velika: reč je tek o nekoliko meseci razlike.
Pa ipak, tih nekoliko meseci razlike je dovoljno da Živković kaže kako će opozicija osvajanjem 60 mesta u skupštini Srbije, 20 mesta u skupštini Vojvodine, te 5 beogradskih opština i 5 gradova u Srbiji primorati Vučića da raspiše vanredne predsedničke izbore i na njima bude poražen. Zašto bi on to morao i kako će biti poražen – Živković ne kaže. Meni se pak čini da on, Živković, povlači paralele sa rušenjem Miloševićevog režima i na osnovu toga izvodi zaključke u vezi sa sadašnjom situacijom. Jer, tako je otprilike bilo sa Miloševićem, samo što se čitav proces odvio za četiri godine, a Živković ga sad u projekciji sažima na dve.
Sećamo se, zajedno sa Živkovićem, opozicija je na izborima 1996. osvojila vlast u Beogradu i u preko deset gradova u Srbiji. Bilo je potrebno više meseci neprekidnih protesta da ondašnji režim prizna i prihvati pobedu opozicije. A onda je bilo potrebno još tri i po godine, rat na Kosovu, sankcije od 1998. do 2000, bombardovanje i pomoć spolja da kandidat opozicije pobedi Miloševića na vanredno raspisanim izborima za predsednika – pazite sad – Jugoslavije. Čitalac zna, Demokratska stranka sa Zoranom Đinđićem na čelu odigrala je tada ključnu ulogu, a sa Đinđićem, kao gradonačelnik Niša te visokopozicionirani član DS-a i sam Živković.
Ništa 2020, 2021. i konačno 2022. neće i ne može biti isto kao 1996-2000. Već sam to napisao, pa ću ponoviti: Srbija je danas daleko manje decentralizovana država nego što je to bila ondašnja SR Jugoslavija 1996. i 1997. Pošto je osvojila vlast u mnogo više od 5 gradova u Srbiji, opozicija je zaista imala sa čim da raspolaže, od finansija do lokalnih medija. Niš je najbolji primer za to: iz Niša sa Živkovićem na čelu krenulo je rušenje Miloševića. Danas nema ni rata ni sankcija. Naprotiv, iste one zemlje koje su izolovale Srbiju onda, sada snažno stoje iza Vučićevog režima. Odatle stižu investicije kojima se Vučić drži na vlasti.
Dakle, prošlost možemo mirno ostaviti po strani, jer nas ona u ovoj konkretnoj političkoj situaciji malo šta može naučiti: razlike između onda i sada naprosto su prevelike. Mimo toga, sa Živkovićem se potpuno slažem da su predsednički izbori bilo u 2021. ili u 2022. odsudni trenutak za promene u Srbiji. On i ja se ne slažemo oko toga sa kojih pozicija treba ući u te izbore. Hajde da tačno pobrojimo mesta neslaganja:
1. Živković kaže: „Legitimitet vlasti nikada u istoriji, ni u jednoj državi nije davala opozicija. To je uloga građana, u epskom tumačenju, ili velikih sila, što je danas slučaj sa Srbijom“. To nije tačno. Legitimitet demokratskih vlasti počiva na pristanku poraženih. Poraženi mogu biti samo opozicija i građani koji su glasali za nju. Dakle, iako njihova opcija nije pobedila na izborima, oni prihvataju i pristaju na nove vlasti naprosto zato što su se sa pobednicima takmičili u fer uslovima i za sve su važili i važe i dalje isti zakoni. U nizu, posle 2012, Srbija nije imala izbore koji bi se mogli nazvati slobodnim i fer. To je dovoljan razlog da se režimu uskrati pristanak poraženih na nefer i neslobodnim izborima. Bojkot znači povlačenje takvog pristanka dok se uslovi ne promene i zakoni ponovo ne počnu da važe.
2. Živković kaže: „Niko normalan u ovoj državi ne može da zamisli mogućnost da ja ili bilo ko drugi iz Nove stranke ima bilo kakve dogovore sa režimom“. Da raščistimo s tim: iz mnogo razloga, a neke iz prošlosti sam i ovde naveo, meni je to takođe nezamislivo. To međutim ne menja ništa u sledećoj tvrdnji: svako ko iz redova opozicije u ovom trenutku zagovara izlazak na izbore zapravo se prepušta na milost i nemilost režima. Da ponovim i ovo: sve i ako ima dovoljno kontrolora na biračkim mestima, na svim višim instancama kontrole izbora opozicija danas nema efikasan način da primora režim da poštuje zakon i izbornu volju građana. Živković na to kaže: „Na kontrapitanje ’Šta nakon pokradenih izbora?’ građani Srbije, i ja sa njima, dali smo adekvatan odgovor novembra 1996. godine kada smo Miloševića pobedili u preko 20 najvećih opština i gradova, i oktobra 2000.“
Živković gleda u danas već davnu prošlost, ali neće da vidi ono što je bilo pre samo par godina. Kada je upravo visokopozicionirana ondašnja članica njegove stranke uhvatila 2017. Vučića u krađi na predsedničkim izborima, šta se dogodilo? Sa većinom u telu koje je odlučivalo o valjanosti prigovora na izborni proces, uprkos očiglednim dokazima, režim je verifikovao krađu kao konačni rezultat. Mimo stranaka, spontano su hiljade ljudi iz dana u dan izlazile na ulice Beograda da protestuju protiv izborne krađe. Same stranke pak, a među njima i Nova stranka, nisu to uspele da artikulišu u politički adekvatan odgovor na krađu. Zašto Živković misli da bi odgovor na izbornu krađu iz 2020. bio više nalik na odgovor iz 1996. nego na odgovor iz 2017?
Ali, ne mora se ići ni u daleku 2017. Samo pre godinu dana, pokradeni su, pod okriljem ne samo zvaničnih tela za kontrolu izbora, nego i samoga MUP-a, otvoreno uključenog u krađu, sa državnom sekretarkom u ulozi glavne saučesnice, lokalni izbori u Lučanima. Šta je bio adekvatan odgovor građana i opozicije na to?
3. I bez dogovora, kada Živković kaže – 60 poslanika u republičkoj skupštini, 20 u pokrajinskoj, 5 beogradskih opština i pet gradova – to se iz ugla režima može videti kao ponuda za izborni rezultat sa kojim opozicija ne bi imala problem. Dakle, šta košta režim da u potpuno ilegalnim uslovima, na krajnje nefer i neslobodnim izborima, prepusti – jer, ponoviću još jednom, politička volja građana na izborima pod sadašnjim uslovima zaista je prepuštena na milost i nemilost hirovitog režima – 5 beogradskih opština i 5 gradova opoziciji, a da za uzvrat mirno uzme vlast u svim drugim opštinama te više od dve trećine mesta u republičkoj skupštini. Za režim ne pravi ama baš nikakvu razliku da li ima ceo parlament ili dve trećine u njemu. U oba slučaja on dobija odrešene ruke da kroji zakone i ustav po svojoj meri, bez opasnosti da se protiv takve svojevolje iznese argument da izbori i pobeda na njima nisu bili legitimni. Bojkot u toj situaciji deluje kao uverljiviji kontrargument od 60 opozicionih poslanika u parlamentu.
4. U situaciji u kojoj nema vlast u 5 beogradskih opština i 5 gradova, a drži dve trećine mesta u republičkom parlamentu, sa potpuno potčinjenim pravosuđem i medijima, šta će Vučića tačno primorati da nekoliko meseci ranije raspiše predsedničke izbore? Živković kaže dajte nam plan za dan posle bojkota, ali sam ne iznosi plan o tome kako će sa 60 poslanika, 5 opština i 5 gradova primorati Vučića na prevremene predsedničke izbore i onda ga poraziti na njima. Kao što nije izneo ni plan za mobilizaciju žitelja Srbije u slučaju krađe na izborima u 2020.
***
Da zaključim, posle 2012. režim je nemilice gazio opoziciju i oglušio se o svaki njen zahtev. Sa izlaskom iz parlamenta, te sa najavom bojkota, opozicija je prvi put od 2012. naterala režim da sa njom pregovara. Kada Živković zamera delu opozicije što čitavu godinu pre raspisivanja izbora najavljuje bojkot, on zapravo prećutkuje da je upravo bojkot ustanova i najava bojkota izbora, zajedno sa pritiskom sa ulice, otvorila režim za pregovore o izbornim uslovima. Biće da to ima neke veze i sa legitimitetom, koji je očito unutrašnje pitanje a ne samo stvar priznanja spolja. Sa žiteljima Srbije uhvaćenim u klijentelističke mreže za sakupljanje glasova za režim, sa zarobljenim pravosuđem i medijima, sa telima za kontrolu izbora čiji je rad potpuno obesmišljen, izgleda mi da samo bojkot, a ne izlazak na izbore, može biti prvi korak ka promeni stanja. Smisao bojkota nije bojkot sam po sebi, nego upravo promena izbornih uslova i oslobođenje institucija i medija, ali pre svega samih građana.
Bojkot je pritisak da se održe fer i slobodni izbori, na kojima će opozicija moći da dobije više od 60 poslanika, 5 opština i 5 gradova. Sve što Živković kaže o izborima, ja prihvatam, ali da bi to uopšte postalo moguće, prvo mora biti bojkot ili barem uverljiva pretnja bojkotom.
Peščanik.net, 23.12.2019.
BOJKOT IZBORA 2020.- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
- Bojkot - 19/04/2024
