Fotografije čitateljki, Biljana Marinković

Fotografije čitateljki, Biljana Marinković

Ministarka Mihajlović, predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, je u svom nedavnom intervjuu govorila o položaju žena u politici, diskriminaciji kao i preprekama sa kojima se žene suočavaju u Srbiji. Njen zadatak kao predsednice ovog najvišeg tela za rodnu ravnopravnost pri Vladi Srbije i jeste da što češce afirmiše ovu temu. Jedino tako u javnom diskursu može da se kreira atmosfera u kojoj se pitanja rodne ravnopravnosti stavljaju u isti rang sa svim drugim političkim pitanjima. Međutim, umesto da svojim stavom pokuša da razbije stereotipe koji postoje u vezi sa rodnom ravnopravnošću, ona eksplicitno navodi da „žene u Srbiji vode politiku muški“, pa time ove stereotipe dodatno produbljuje i učvršćuje.

Insistiranje na vođenju politike na „muški“ način ne doprinosi rodnoj ravnopravnosti, nego podstiče već prisutnu nejednakost između žena i muškaraca. Neprekidno naglašavanje da žena u politici treba da se ponaša kao muškarac potvrđuje činjenicu da su pozicije moći namenjene isključivo muškarcima. Iako se gospođa Mihajlović načelno zalaže za što veću zastupljenost žena u politici, njena poruka može da se protumači tako da žene koje nisu u mogućnosti/ne žele da se ponašaju „muški“ ni ne zaslužuju političke pozicije.

Da je naglašavanje muškosti u politici kao i u drugim profesijama (na primer policiji) problematično za žene, pokazuje činjenica da se muškarcima retko nameće da se ponašaju ženski da bi profesionalno napredovali. Žena je ta koja mora da zauzme muški stav i ophodi se kao pravi političar, policajac, direktor (a ne političarka, policajka, direktorka), jer je u suprotnom drugi neće shvatiti ozbiljno i profesionalno. Na primer, uprkos podacima koji pokazuju da žene u policiji postižu jednako dobre rezultate na testovima fizičke spremnosti, žene se na operativnm poslovima vide kao manje kompetentne. Razlog tome je uverenje da one ne poseduju u dovoljnoj meri „muške“ osobine kao što su snaga, hrabrost i agresivnost koje se tradicionalno smatraju neophodnima za tu profesiju.

Isticanje da žena treba da se ophodi „muški“ je sporno i u kontekstu politike koju vodi Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost. Naime, u sastavu pomenutog tela kao i na čelu radnih grupa za rodnu ravnopravnost su većinom muškarci. Štaviše, jedan član je pod sumnjom da je seksualno uznemiravao svoju koleginicu, a na čelo dve radne grupe za rodnu ravnopravnost je imenovan savetnik premijera za regionalnu saradnju i vere. Imajući to u vidu, veoma je upitna njihova kompetencija da se bave rodnom ravnopravnošcu. Jedini zaključak koji se ovde nameće je da su se ove osobe kvalifikovale za pitanja jednakosti žena i muškaraca po principu vođenja politike na „muški“ način i/ili zato što su muškarci.

Savršeno je jasno da u trenutnoj konstelaciji političke moći, i samoj gospođi Mihajlović ne preostaje ništa drugo nego da se što više ophodi „muški“ kako bi opstala na političkoj sceni i suprotstavila se onima koji je diskvalifikuju samo zato što je žena. Međutim, ako Zorana Mihajlović stvarno želi da promoviše žensko političko liderstvo i prava žena, potrebno je da poteškoće sa kojima se lično suočava sagleda iz drugog ugla i da razume da vođenje „muške“ politike ne doprinosi jednakosti između žena i muškaraca u Srbiji.

Na kraju, Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost nema pravo da ženama nameće „muški“ obrazac ponašanja. Umesto toga, ono treba da uspostavi sistem u kojem će se omogućiti da se politike rodne ravnopravnosti sprovode na pravedan način, a ženama stvore uslovi da se ponašaju i napreduju na način na koji to one same žele.

Autorka je istraživačica u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku.

Peščanik.net, 18.11.2015.

TEMA – FEMINIZAM