Evropska komisija je nedavno preporučila da se sa Makedonijom mogu započeti završni pregovori o njenom učlanjenju u Evropsku uniju. Euforija zbog tog stava, na koji se čekalo pune četiri godine, međutim, brzo je utihnula nakon što je iz Brisela, uporedo sa preporukom, stiglo i upozorenje da od određivanja datuma za konačno testiranje neće biti ništa, ako se do decembra ove godine ne reši grčko-makedonski spor oko imena ove mlade države. Zadovoljstvo je zamenjeno strepnjom, čak i strahom da je Makedoniji, ni krivoj ni dužnoj, postavljena još jedna nepremostiva prepreka.

Tako se jedna prijatna i dugo očekivana vest pretvorila u trostruki ultimatum (Grčka, NATO, EU), koji Makedoniju gura u krajnje delikatnu, neki kažu, očajničku situaciju: da za rekordno kratko vreme povuče potez koji nije htela, smela ili mogla još od sticanja nezavisnosti 1992, ili da na duži rok (najmanje 15 godina, kako ističu eksperti) konzervira svoje evroatlantske aspiracije i na taj način uđe u zonu novih (ne)predvidivih unutrašnjih konflikata i podela. Razočaranje je tim veće što je, mimo očekivanja Skoplja, Brisel – ne bi li zatvorio još jedan (potencijalni ili stvarni?) balkanski problem – napustio svoju dosadašnju strategiju nemešanja u bilateralni spor dve države, prestrojivši se na stranu jedne od svojih članica, Grčke, u čijem je rukama moćno oružje – veto.

Nedavni briselski susret dva premijera, novog grčkog Jorgosa Papandreua, i starog, makedonskog, Nikole Gruevskog, u prvi mah je podstakao očekivanja da bi se epilog grčko-makedonskog spora mogao ubrzati. Šta više, da nova grčka socijalistička vlada neće previše zatezati, a makedonska konačno saopštiti da njen stav o obostrano prihvatljivom kompromisu oko imena nije samo uobičajena floskula za održavanje i razvlačenje postojećeg stanja. Grčkoj je, navodno, jako stalo da konkretnim potezima, kao što je lansiranje misije o „mapi puta“, kojim bi sve zemlje Zapadnog Balkana do 2014, kada se obeležava stogodišnjica početka Prvog svetskog rata, ušle u EU, pokaže da je konstruktivna. Makedoniji, pak, da je decembar možda poslednja prilika da uhvati voz za NATO i EU. Sva ta očekivanja su se, međutim, donekle izjalovila odmah nakon tog „istorijskog“ susreta. Grčka je saopštila da se njen stav neće menjati, da nema nameru da pređe tzv. crvenu liniju nacionalnog interesa. Što znači, nema ustupaka, Makedonija mora prihvatiti to što se od nje traži. Upotreba veta je, u suprotnom, kao i aprila prošle godine kada je Grčka u Bukureštu zaustavila učlanjenje Makedonije u NATO, više nego izvesna. Makedonski premijer, opet, ponavlja da je sklon „obostrano prihvatljivom kompromisu“, ali takvom koji neće dovesti u pitanje nacionalni identitet Makedonaca, njihov jezik, istoriju. Uz napomenu, koja se nimalo nije dopala evropskim zvaničnicima, da će se o svakom rešenju narod izjasniti na referendumu.

Grčka je opet potvrdila da je njen kredibilitet u nameri da odigra posredničku ulogu u integraciji Makedonije, Srbije, Albanije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine bez pravog pokrića. U stvari, da je to drugi naziv za njen nacionalni (ili nacionalistički) egoizam, zbog kojeg ima problema sa gotovo svim svojim susedima. Njoj, međutim, ide u prilog nestrpljenje Brisela (prvenstveno okrenuto protiv Makedonije) da što pre reši spor koji bi mogao da destabilizuje region, potom (nezvanična) priča da iza grčke „mape puta“ stoji Vašington, ali i želja da sa sebe skine (ne)opravdanu hipoteku ruskog Trojanskog konja u redovima Evropske unije. Atina je ipak u komotnijoj poziciji, može da sačeka da Skoplje načini odlučujući korak, a da joj zbog toga niko, ni u Briselu, ni u Vašingtonu, previše ne zameri.

Za razliku od Grčke, Makedonija je trenutno u znaku gotovo potpune konfuzije oko toga šta joj je činiti. Da dalje razvlači spor (bar dok Međunarodni sud pravde u Hagu ne proceni da li je Grčka prekršila sporazum sa Makedonijom od pre više godina) nadajući se da će, ipak, u decembru u Briselu „prevladati razum“ i Skoplju biti ponuđen datum početka pregovora (što se trenutno čini iluzijom), da prihvati „realnost“ i sa novom vladajućom garniturom Grčke uspostavi direktan (bez posrednika) dijalog o mogućem, makar privremenom, aranžmanu koji bi uklonio opasnost od upotrebe veta (takvih pokušaja je, po svoj prilici, bilo) ili da sve „razreši“ referendumom o mogućem novom nazivu države, pri čemu se najčešće spominje varijanta sa geografskom odrednicom – Severna Makedonija. Toj konfuziji presudno kumuju vladajući VMRO-DPMNE i premijer Nikola Gruevski svojom nespremnošću za postizanje opšteg unutrašnjeg političkog i nacionalnog konsenzusa, ali i neodlučnošću da se zauzme bilo kakav čvršći stav. Taktikom „toplo-hladno“, može i ovako i onako, sa referendumom i bez njega, makedonska diplomatija zbunjuje i svoje međunarodne sagovornike i prijatelje, ali i samu sebe, stvarajući utisak (zapravo, iluziju) kako je „pravda na našoj strani“ i da će „strpljivošću i upornošću“ sve doći na svoje mesto. Kao da se svesno beži od činjenice da vreme ističe, da je Evropska unija u međuvremenu promenila odnos prema „bilateralnom problemu“ dve države, naloživši Gruevskom da do decembarskog Samita EU pokaže „konstruktivnu fleksibilnost“ u postizanju kompromisa oko imena.

Sejanje straha od mogućeg raspleta ili novog zapleta i reperkusije po unutrašnju političku i međunacionalnu stabilnost, trenutno je glavno obeležje makedonske političke i društvene scene. Objektivniji politički analitičari bez dileme zaključuju da je strah svesno izazvan, kao najefikasnije sredstvo za manipulisanje osećanjima ljudi. Univerzitetski profesor iz Skoplja, Đorđi Spasov, tu psihozu opisuje ovako: „Makedonci su veoma podložni ovom vidu manipulacije. Oni su naučeni da su oduvek bili nacionalno ugnjetavani, da je Makedonija bila rasparčavana i deljena i da su bili prinuđeni da se izjašnjavaju kao Bugari, Srbi ili Grci, a i da Albanci žele da nam uzmu zemlju. Taj strah, racionalan ili iracionalan, realno postoji. Čitav naš folklor opeva našu mučnu prošlost. Naši mitski junaci se neće pogrčiti niti poturčiti, veru ne menjaju, jedno ime imaju i za njega ginu. Mi živimo u narodnim pesmama. Kod nas su emocije jače od razuma. Nacionalistima je dovoljno samo da podgreju taj strah novim pričama, pesmama i „dokazima.“

Oštrica kritike uperena je, uglavnom, na Gruevskog, koji, uprkos sve jačim izazovima, nikako da se opredeli da li će svoj drugi premijerski mandat (koji je osvojio jašući na prkosu Grčkoj i prekomernom forsiranju kampanje o antičkom poreklu današnjih Makedonaca) zaokružiti oreolom tvrdokornog zaštitnika imena ili satisfakcijom da je za vreme njegove vladavine Makedonija ušla u NATO i dospela do samih vrata EU. Zna Gruevski da se ne može istovremeno okititi sa dve titule i u tome je, zapravo, suština sadašnje makedonske blokade, odnosno dileme. Već pomenuti profesor Spasov ističe da u trenutku kada čovek kao što je predsednik vlade treba da donese državničku odluku, „on je, u stvari, opsednut pitanjem – a zašto baš ja“. Iz straha da ne ugrozi sopstvenu istorijsku veličinu „Gruevski rešenje vidi u izjašnjavanju naroda, odnosno prebacivanju istorijske odgovornosti na nekog drugog, istovremeno učvršćujući predstavu o sebi kao o neprikosnovenom vođi“. U kritici premijerove aktuelne svemoćne nemoći ide se još dalje. On, kažu njegovi oponenti, svojom političkom nezrelošću dodatno otežava problem. U njegovom stilu vladanja prepoznatljive su dve konstante. Prva, ambicija da „ostavi trag u istoriji Makedonije“, i druga, njegov lični strah „da će mu istorija suditi za učinjene greške“. Gruevski ostavlja istorijski trag na način koji Makedonce izlaže podsmehu u svetu. On to čini podsticanjem mitološke svesti današnjih Makedonaca o njihovim antičkim korenima, potragom za arheološkim dokazima o tom nasleđu, otkrivanjem dalekih rođaka, izgradnjom spomenika, muzeja i imenovanjem trgova, stadiona, puteva u skladu sa novim mitom koji stvara političkim dekretima i budžetskim parama.

Uticajni „Utrinski vesnik“, analizirajući šta vlast može dobiti a šta izgubiti ako reši spor sa Grčkom, upozorava da u ovom času sudbina države zavisi od poteza domaćih političara, koji su pred izborom: ili će poslušati sugestije međunarodnog faktora ili će nastaviti sa svojom tvrdom politikom prema Grčkoj, začinjenom uobičajenim dozama antike. Da li će nastaviti sa doktrinom na čijim temeljima se nadograđuje njihova moć ili će okrenuti novu stranicu, rizikujući da izgube po neki politički poen, ali i da investiraju u evroatlantsku budućnost zemlje?

Jedan od viđenijih analitičara Mersel Biljali kaže: brzo učlanjenje Makedonije u NATO, kao i pregovori o pristupanju EU, evropska finansijska podrška i fondovi ostavili bi Gruevskom prostor da se za dve godine ponovo pohvali sa milijardom evra investicija, što bi on opet pretočio u rast sopstvenog rejtinga. No, ako Makedonija propusti ovu, poslednju priliku, izgubiće još 15 godina da bi onda pristala na mnogo goru ponudu od današnje.

 
Peščanik.net, 05.11.2009.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Leave a Reply