Painters on the Brooklyn Bridge, 1914, NYC Municipal Archives

Vlast tvrdi da u Srbiji nema cenzure. Što je velika šteta po sve nas jer bi vlast povremeno morala da cenzuriše. Samu sebe. Kad već ne upražnjava autocenzuru.

Da smo izgradili uticajno javno mnjenje, sada bi vlast nametala autocenzuru sebi, a ne javnom mnjenju. Ovako, oni bez posledica mogu da pričaju šta hoće, a mi možemo da pričamo samo šta oni hoće da čuju. I ništa više. Odnosno, ništa više – bez posledica.

Prirodno, autocenzura nastaje kad brineš da bi nešto što kažeš ili uradiš moglo da izazove posledice koje ne želiš. I prirodno, kada si na vlasti, ti takvih briga nemaš, osim u onom kratkom periodu predizborne kampanje, ali ni tada to nije neka velika briga jer nekako uvek ispadne da ima dovoljno birača koji ne samo da neće zameriti razne ispade i gafove nego će ih čak i nagraditi na glasačkom listiću.

A kad izbori prođu i ti se izboriš za neku funkciju, jedini motiv za autocenzuru ti je – partijski šef jer jedino njega ne želiš da uvrediš. Svi ostali su slobodne mete, a ti si slobodan da vređaš sve – od čoveka, preko čovekove inteligencije, do lokalne i međunarodne zajednice. I nikom ništa. Ako i bude nekih odjeka i reagovanja, oni nemaju onaj zlokobni nagoveštaj kao nekadašnji Politikini ”Odjeci i reagovanja”. Čak i ako se uzburkaju neki delovi javnosti, ti talasi te neće odneti ni sa političke, a kamoli sa životne scene.

Zato ni (Beo)gradski menadžer Goran Vesić ne mora da brine zbog svoje izjave da su evakuisani Obrenovčani napravili štetu od čak sto hiljada evra hotelu u koji su bili smešteni. Ne mora da ga brine to što je hotel odmah izdao demanti, ne mora da ga brine ni to što je lažno optužio neke već dovoljno unesrećene ljude, ni to što je bacio ljagu na sve evakuisane, a naročito ne mora da ga brine to što je pljunuo u lice onoj lepoj Srbiji koja je digla glavu iznad vode, a kojoj je poslao lažnu poruku da su ljudi oko kojih se toliko angažovala zapravo bahati pojedinci koji uništavaju imovinu dobročinitelja. Ništa od toga ne mora da ga brine jer ni u čemu od toga nema, kako to premijer voli da kaže: ”bića krivičnog dela” – ni za širenje lažnih informacija koje mogu da izazovu uznemirenje javnosti, a kamoli za ostavku. A tek nema ”bića krivičnog dela” koje bi moglo da izazove – izvinjenje gradskog menadžera.

I eto vam najboljeg dokaza da u Srbiji nema cenzure. Ne samo da niko nije cenzurisao medije, sajtove, blogove, tvitove… koji su preneli spornu izjavu gradskog menadžera nego niko neće tražiti ni da Google ukloni takve stranice iz pretraživača. Jer niko ne smatra da ga prikazuju u lošem svetlu.

Stvarno, baš je šteta što u Srbiji nema bar autocenzure. Jer je ponekad šteta od autocenzure ipak mnogo manja od štete koju nanese necenzurisana izjava.

Peščanik.net, 02.05.2014.

TEMA – PLAGIJATI

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)