Pre par dana, poslanik i formalni autor nedavno usvojenog seta zakona iz oblasti pravosuđa, koji je izazvao brojne žestoke kritike, upustio se u pokušaj da, na zaista neverovatan način, objasni razloge za njihovo donošenje. Objašnjenje zaslužuje mesto u antologiji bisera svetske zakonodavne prakse.
Na pitanje zašto su zakoni doneti, čovek je doslovno rekao: „Zato što su krenuli da hapse ministre iz SNS. Zato što su hteli na kraju da uhapse i predsednika.“ Potom je, valjda i sam shvatajući da je apsurdno zakonito pokretanje krivičnog postupka protiv bilo koga identifikovati sa napadom na državu, dodao još nekoliko floskula o „blokaderima“, „obojenoj revoluciji“ i vezama sa „centrima moći u zemlji i inostranstvu“, opet, po običaju, ne imenujući ih.
Sticajem okolnosti, istog dana pred Višim sudom u Beogradu počelo je suđenje ministru optuženom za zloupotrebu službenog položaja i falsifikat u već famoznom slučaju „Generalštab“. Ono je već na samom početku podsetilo na činjenice koje potvrđuju potpunu besmislenost poslanikove udarne tvrdnje da su nekakvi otuđeni tužioci pod uticajem nekakvih centara moći „krenuli da hapse ministre SNS“.
Na samom početku, na pitanje sudije da li želi da se pozove na imunitet, ministar je rekao da ne želi. Sudija ipak nije nastavio suđenje, odložio je pretres i naveo da će se dopisom obratiti Vladi „jer i Vlada treba da se izjasni o tome, pošto ona može da uspostavi imunitet ministru i ako ga on ne zatraži“.
Sud nema nikakvu obavezu da od organa koji može da uspostavi imunitet traži dozvolu da vodi postupak. Čak i samo potreba da taj organ obaveštava o suđenju, pogotovo u slučaju koji je dobio ogroman publicitet, deluje kao suvišna.
Zato nije slučajno da je postupak sudije kod mnogih ostavio utisak pogodovanja optuženom. Suđenje je prekinuto bez osnova i postavlja se pitanje – do kada? Sud jeste odredio novi termin ali ako je odložio nastavak suđenja do odgovora Vlade Srbije na upit o imunitetu, šta će raditi ako Vlada bude ćutala, ako uopšte ne odgovori? Ako se suđenje pre neki dan nije moglo nastaviti bez stava Vlade, hoće li naredni pretres moći da se održi bez tog stava?
Kako god bilo, ministru i drugim ministrima u eventualnim sličnim situacijama nikakvo pogodovanje uopšte nije potrebno.
U vezi sa pomenutim imunitetom, glavna ustavna odredba na koju se oslanjaju sve druge je član 103 Ustava koja utvrđuje da narodni poslanik uživa imunitet i da, ako se pozvao na imunitet, ne može biti pritvoren, niti se protiv njega može voditi krivični ili drugi postupak u kome se može izreći kazna zatvora, bez odobrenja Narodne skupštine. I još predviđa da nepozivanje narodnog poslanika na imunitet ne isključuje pravo Narodne skupštine da mu ga uspostavi. Ustav (član 134) predviđa da predsednik i član Vlade uživa imunitet „kao narodni poslanik“ a da o njihovom imunitetu odlučuje Vlada. Istovetnu šturu formulu „uživa imunitet kao narodni poslanik“ Ustav koristi i u slučaju predsednika republike (član 119), Zaštitnika građana (član 138) i sudija Ustavnog suda (član 173) s tim da o imunitetu prve dvojice odlučuje Narodna skupština, a Ustavni sud o imunitetu svojih članova.
Mogućnost uspostavljanja imuniteta i ako se okrivljeni ne pozove na njega Ustav izričito predviđa samo u slučaju skupštine. Za Vladu i Ustavni sud ta mogućnost nije izričito predviđena i izvodi se analogijom što bi moglo da bude diskutabilno.
Ali kako god bilo činjenice govore da tužioce „otuđene od države i povezane sa centrima moći“ koji su „krenuli da hapse ministre SNS“ svaki od ministara može u tome sprečiti i sam, prostim pozivanjem na imunitet. Nje verovatno da će taj imunitet na upit ili zahtev zlonamernog tužilaštva ili suda Vlada da opozove. A čak iako se ministar ne pozove na imunitet, može očekivati da će mu ga Vlada uspostaviti. I to u bilo kojoj fazi postupka, kad oceni da je za njega ili nju najzgodnije. I konačno, povrh svega i nezavisno od imuniteta, ministar može računati i na mogućnost da predsednik republike još jednom iskoristiti svoje, krajnje kontroverzno, Zakonom o pomilovanju (a ne i Ustavom) predviđeno pravo da ga abolira, da ga potpuno oslobodi od krivičnog gonjenja.
Kod takvog stanja stvari očigledno je da je fabulozno „krenuli su da hapse ministre“ sasvim bezvredna floskula. I da iza seta famoznih pravosudnih zakona nije strah od navodnog, (ne)zasluženog hapšenja. „Elita“ zna da i hapšenje i nepovoljan krajnji ishod postupka uvek može da odloži ili sasvim spreči upotrebom instituta imuniteta ili abolicije. Ali zna i da kad to radi ne otklanja opravdane sumnje, naprotiv, da ih snažno pothranjuje. Kontrola nad tužilaštvom njoj ne treba zbog ishoda određenih postupaka već zbog toga da takvi postupci uopšte ne budu pokrenuti, čak ni pominjani. Razlog za skandalozno donošenje seta pravosudnih zakona je strah od istine.
Peščanik.net, 07.02.2026.
Srodni linkovi:
Danilo Šarenac – Hipertenzija ili o opasnim banditima
Sofija Mandić – Selaković pred sudom: od hrabrosti do imuniteta
REFORMA PRAVOSUĐA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
- Shameless instrumentalization of death - 20/05/2026
- Blagoslov - 16/05/2026
- Besprizorna instrumentalizacija smrti - 09/05/2026
