Stub srama

Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Gledao sam prvo čitulje, da vidim koga tamo ima. Ljudi odlaze, tražim poznata lica, sve je više mojih prijatelja na onoj, nepoznatoj strani. Gledam svakoga jutra da na tom mestu ne ugledam sebe, pa ako me nema – dobro i jest. Mogu da započnem novi tmuran dan.

Dok ovo pišem još traje utorak, 27. februar, broje se dani pred beogradske izbore. Manuo sam se posmrtnih oglasa, ledeni talas je stegao Srbiju. Stigao sam do šeste strane Politike, nekada je umela da bude udarna, ta šesta strana. Danas, u utorak, na njoj započinje zamašni spisak. Inače ne volim naslove inventara, obično je to dosadno nabrajanje nečega. Da nije nagradna igra, ili redna lista za pomoć sirotinji ili podelu zejtina, možda je neko već oglasio jeftine stanove koji će se masovno graditi?

Ipak gledam naslov, a on je na granici numerološkog postmodernizma, pa glasi: 1000+ (slovima: hiljadu plus), a zatim JAVNE LIČNOSTI KOJE PODRŽAVAJU LISTU ZAŠTO VOLIMO BEOGRAD. Ispod naslova takve naravi brojka 1, zaokružena crvenim i ime: Aleksandar Vučić.

Nisam odmah razaznao šta taj spisak predstavlja: delimični popis stanovništva koje sebe smatra javnim dobrom vlasti; inventar odanosti onome koji se potpisao ispred broja 1.; glasanje aklamacijom za Aleksandra Vučića, koji nije na listi, nije kandidat, ali ga potpisnici traže da stane na čelo metropole; potreba da se potpišu u novinama, sa drugima koji su se potpisali, mašu po komšiluku i uzvikuju: vidi, evo mene pored Džaje; neodoljivi nagon osoba za koje niko nikada nije čuo da sebe proglase javnim ličnostima; ponuda istinskih javnih ličnosti da sebe stave na apsolutno raspolaganje sumnjivom licu pod brojem 1.; još neki razlog, koga autor ovog teksta nije mogao da se seti, ili da smisli, pa dopišite sami.

Ako bih slobodno mogao da se opredelim za neki od razloga, pa samo jednome od njih ustupim prednost, skoro sam siguran da je ovo inventar udvorica harizmatičnom vođi. Nešto kao: što je više kleveta i laži, Vučić nam je miliji i draži, što je više mećave i snega, nek je zima, mi volimo njega. Što je više strahote i mraka, iz inata slavimo ludaka!

Pesme odanosti, u stvari, ne mare za metriku, poetsku istinu ili literarnu estetiku. Podaništvo je pouzdan znak gubitka samopoštovanja, pa su ovi hipotetički stihovi samo ponuđena bolja verzija saopštenja dirljive ljubavi od običnog suvoparnog spiska. Šta je spisak, osim ponuda svima koji nisu među ovih hiljadu, niti u onom plusu da im slobodno jebu sve po spisku i šire. Javne ličnosti, javna psovačina glagoljive publike, nedovoljno spremne da se uprlja na ovaj način. Jer, nešto je ipak nateralo ove nesrećne ljude sa nepotrebno natrćenim titulama da se potpišu i pruže svoju poniznu podršku čoveku, ili čemu već bilo, koji tu podršku u širem smislu očito gubi.

Kako se to radi? Neko je napravio spisak „javnih ličnosti“, nasuprot tajnim žiteljima Beograda, koji su njihova antiteza. Biti javna ličnost u gradskom argou podrazumeva „poznate fizionomije“. Dakle, ljude koji su svojom zaslugom ili bez nje postali svojina gomile, publike ili javnog mnenja. Spisak 1000+ je nastao kao proizvod nekakve selekcije. U etičkom smislu ona je svakako negativna, jer se inventarisani ljudi odriču otpora kao ontološke potrebe socijalnog stvora, a potpisuju priklanjanje vlasti, što je čin nedostojan „javne ličnosti“. Takva ličnost bi morala da čuva svoj stav, kao deo samopoštovanja, bez njegove ponižavajuće distribucije u sfere moći.

Poželjna pozicija za potpisnike svakako je nešto više od pristajanja, a to je priklanjanje, bez imperativne kritičke distance, posebno za javna lica koja su ispred svojih imena, ne bez gordosti naveli akademska zvanja: dr prof. akademik i slično. U deklarativnoj odanosti vladaru nauke nema, pa se titule na ovom spisku mogu doživeti kao šljašteći ornamentum na kipu od blata.

U suštini, javna ličnost makar simbolički pripada javnosti a ne vlastima, režimu, oligarhiji ili vladaru, jer na taj način potvrđuje pripadnost dvorskoj sviti, pa je pošteno da se njeni pripadnici tako i potpisuju u javnim proglasima.

Ne bih ovde licitirao sa imenima, ali da ipak navedem neka: Boško Vujačić, prvak srpskih gusala, estradne umetnice Dragana Radosavljević Cakana, Zorica Brunclik i Nada Topčagić, trener Muta Nikolić. Pa Božana Ostojić, svetska prvakinja u ronjenju, voditelj Mihajlo Pavić Bogosavljević. Ivan Tasovac, dirigent, Slobodan Nakarada, muzejski saradnik. I naravno, Džaja, Pižon i Bane Ivanović. Ah, da, i Milan Topalović Topalko, estradni umetnik, pa docent doktor Snežana Berić, ranije Ekstra Nena, producent Lav Grigorije Pajkić. Profesori Mirjana, Branislav i Dragoljub, sve Filipovići. I još general profesor doktor Spasoje Mučibabić, moj vrli kolega iz 23. klase Vojne akademije.

Šta se sa tobom dogodilo, Spasoje?

Ne znam, zaista. Ali saznanje da nisam na tom sramnom spisku, niti postoji cena po kojoj bih bio, drži me bezgranično slobodnim.

Peščanik.net, 28.02.2018.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Piramidalna šema

Sofija Mandić – Šta smo radili četvrtog marta