Verski obred u visokoškolskim ustanovama? Verovatno može, ali ne bi trebalo…

 
Zainteresovala me je tema kojom se u svom pismu povodom poziva na svetosavsku svečanost bavio profesor Filozofskog fakulteta Vladimir Ilić. Reagujući na slavski poziv u kojem se pominje i obred, on je tražio razjašnjenje o kakvom se obredu radi. Verovatno je reč o pozivu koji je javno upućen i preko sajta Fakulteta, u kojem se kaže:

„Драга колегинице / Драги колега,
Позивам Вас на Светосавску прославу која ће се одржати у понедељак, 27. јануара 2014. године на Филозофском факултету.
Програм прославе:
12.00 – обред (свечана сала „Драгослав Срејовић“)…“

Nažalost, ne znamo sadržaj eventualnog odgovora na Ilićevo pismo, ali je jasno da se radi o verskom slavskom obredu. Zbog toga u pismu Vladimir Ilić ukazuje na članove Ustava Republike Srbije, kojima se propisuje odvojenost crkava i verskih zajednica od države, zabranjuje diskriminacija, afirmiše duh tolerancije i sl. Međutim, pozivanje na Ustav je u ovom slučaju nedovoljno. Najpre, princip odvojenosti crkve od države, proklamovan i Ustavom Republike Srbije, u praksi mnogih zemalja sveo se tek na nemogućnost ustanovljenja državne crkve, a sve ostalo je u domenu zakonskih konkretizacija i praktične primene, u kojoj se ide sve do toga da pojedine prakse zapravo skoro da nalikuju postojanju državne crkve. Ukratko, pojmovi sekularnost i laička država (po mom uverenju nedopustivo, štetno pa i licemerno) neretko su razvodnjeni, relativizovani i obesmišljeni do neprepoznavanja. U tom smislu, svi članovi Ustava Republike Srbije navedeni u pismu Vladimira Ilića, odnosno oni članovi koji se tiču ljudskih prava (u domenu kojih se Ustav neposredno i primenjuje) mogu se, nažalost, različito tumačiti u kontekstu pitanja mogućnosti održavanja nekakvog verskog obreda u državnoj visokoškolskoj ustanovi i zato su nedovoljni za bilo kakav nedvosmislen zaključak: Budući da su moguća različita tumačenja članova Ustava, ne može se eksplicitno tvrditi da u održavanju verskog obreda na nekom državnom fakultetu ima nečeg neustavnog, što Vladimir Ilić i ne tvrdi, mada, čini se, insinuira. Ovome treba dodati da Zakon o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji, članom 5 propisuje: „U Republici Srbiji se praznuje i obeležava radno Sveti Sava – Dan duhovnosti…“ Kao i u slučaju najvažnijeg državnog praznika, Dana državnosti, koji se u pomenutom Zakonu eksplicitno imenuje kao Sretenje, i ovde su usvojeni verska terminologija i način datovanja: obeležava se sećanje na svetog Savu, koristi se pojam duhovnost (koji ipak prevashodno podrazumeva versku konotaciju), praznik se obeležava prema datovanju u skladu sa Julijanskim kalendarom i sl. Zašto, onda, da ne bude i obreda? Očigledno je da zakonodavac nije smatrao da se ovim krši Ustav, niko nije pokrenuo pitanje ustavnosti ovog zakonskog rešenja, a i kada bi se to pitanje pokrenulo, verovatno bi odluka bila kao u slučaju odluke Ustavnog suda u vezi sa verskom nastavom. (Podsetiću da je Ustavni sud 2003. godine odlučio da odbije predloge za utvrđivanje neustavnosti i nezakonitosti akata kojima se u škole uvodi verska nastava.) Ukratko, o tome da li je vršenje verskog obreda u visokoškolskoj ustanovi protivustavno poslednju reč bi mogao da da jedino Ustavni sud i ta bi se reč morala poštovati.

Međutim, osim Ustava, postoji bar još jedan relevantan pravni akt na koji se ovom prilikom treba pozvati. To je Zakon o visokom obrazovanju. Ovim Zakonom, u čl. 32, propisano je sledeće:

„Na visokoškolskoj ustanovi nije dozvoljeno političko, stranačko ili versko organizovanje i delovanje.“

Nažalost, ma koliko se i ovaj član Zakona činio jasnim i eksplicitnim, ni on ne mora nužno da bude protumačen tako da se njime zabranjuje visokoškolskim ustanovama da održavaju verske obrede u svojim prostorijama. Štaviše, ako se pretpostavi da je 1) ispravno ono tumačenje Ustava kojim bi se utvrdilo da je vršenje verskih obreda i na visokoškolskim ustanovama Ustavom dozvoljeno, kao i da je 2) ispravno tumačenje navedenog člana Zakona da se njime zabranjuje obavljanje verskih obreda na visokoškolskim ustanovama, onda bismo mogli doći u situaciju da se ispostavi da je neustavna ova odredba Zakona o visokom obrazovanju! No, ova odredba je za sada na snazi i Zakon eksplicitno zabranjuje versko „organizovanje i delovanje“ na visokoškolskim ustanovama, što se može tumačiti na različite načine. Razume se, iz mnogo razloga (od kojih politički i ideološki nisu najmanje važni), malo je verovatno da bi neki sud presudio da ovaj član zabranjuje da neki pop dođe da vrši neki svoj verski obred na nekom fakultetu. Lično, najskloniji sam upravo takvom tumačenju, ali pod verskim „organizovanjem i delovanjem“ ovde najverovatnije treba razumeti versku propagandu, misionarstvo i sl. jer neko versko „organizovanje i delovanje“ je, kao što vidimo, ipak zabranjeno, a nadamo se da se zabrana ne odnosi samo na bogougodno otsecanje jezika „jereticima“, spaljivanje na lomači u slavu Gospodnju i ostale ekstremne verske „sportove“. Razumno je, dakle, pretpostaviti da zakonodavac nije imao u vidu samo zabranu nekog ekstremnog „verskog delovanja“, već da se radi o zabrani propovedanja odnosno misionarenja.

Ukoliko se malo više udubimo u problem i ukoliko pretpostavimo da Zakon zabranjuje versku propagandu, za eventualno tumačenje te zabrane kao zakonske prepreke za vršenje verskog obreda u visokoškolskoj ustanovi možda i ima osnova. Naime, prema samoj suštini organizovanja i delovanja crkvene organizacije, ona je u stalnoj misiji širenja svog učenja. Dakle, pop koji dolazi da vrši obred (bilo gde) po samoj logici funkcionisanja organizacije kojoj pripada u svojevrsnoj je verskoj misiji. Štaviše, prema Ustavu SPC dužnost popa je da „redovno propoveda slovo Božje i poučava svoje parohijane u hramu i u svakoj drugoj zgodnoj prilici“. Tu već imamo elemente verskog delovanja u smislu propagiranja verskog učenja, što je, dakle, stalna dužnost jednog popa. Osim toga, slavski obred je kolektivni verski čin i uopšte crkvena zajednica je de facto organizovana zajednica verujućih, pa se, u skladu sa dobro poznatim načelom „gde su dva ili tri sakupljena u ime moje onde sam i ja među njima“ i uopšte po unutrašnjoj logici delovanja verskih zajednica, vršenje obreda na visokoškolskoj ustanovi (recimo jednom godišnje, u prisustvu većeg broja ljudi, po određenom ritualu i sl.) može smatrati de facto verskim organizovanjem. Dakle, ako pretpostavimo da sam verski obred na fakultetu nije nužno protivzakonit, propovedanje neke vere u okviru jednog ritualnog kolektivnog obreda grupe vernika koji su pripadnici jedne crkvene organizacije ipak može biti smatrano protivzakonitim verskim „organizovanjem i delovanjem“. Zbog toga bi pop koji dolazi na neki državni fakultet da obavlja obred morao da bude obavešten da obred u visokoškolskoj ustanovi nipošto nije njegova „zgodna prilika“ za „propovedanje slova Božjeg“ (što mu nalaže crkveni ustav kao dužnost), jer je to zabranjeno Zakonom o visokom obrazovanju. Takođe, ukoliko slavski obred uključuje određene delove koji su usmereni ka širenju verskog učenja tj. verskoj propagandi, oni bi morali biti izostavljeni iz obreda, jer je njihovo izgovaranje takođe protivzakonito sa stanovišta Zakona o visokom obrazovanju. Bez tih ograničenja, prilikom vršenja verskog obreda neminovno će biti prekršen Zakon, jer propoved svakako (a moguće je i sam obred u pojedinim delovima) predstavlja Zakonom zabranjeno „versko delovanje“, čak i po (za samo obavljanje verskog obreda) najpovoljnijem tumačenju odredbe Zakona o kojoj je reč, shvaćene isključivo kao zabrane verske propagande. Dakle, ili ne bi smelo da bude propovedanja odnosno eventualnih propovednih delova samog obreda, ili ne bi trebalo da bude obreda. Čini se da, ako je ispravno protumačen čl. 32, sa stanovišta Zakona o visokom obrazovanju stvari stoje tako. A da li pop može da obavi slavski obred bez propovedanja, odnosno da li može da izostavi delove obreda ukoliko oni eventualno krše u ovom tekstu vrlo usko i, u odnosu na potrebe vernika da u državnim visokoškolskim ustanovama budu upriličeni verski obredi – do krajnosti benevolentno tumačenu zakonsku zabranu „verskog delovanja“ koju propisuje Zakon o visokom obrazovanju, to već zadire u kanonska pitanja.

Na stranu ova projekcija jedne pomalo apsurdne situacije, postoji jedna dimenzija ove priče na koju treba ukazati i koja je suštinski važna, a to je ona koja se tiče pitanja svrhe konkretnih ustavnih i zakonskih rešenja. Čemu uopšte služi odredba o odvojenosti crkve od države? Zar je to samo ustavna „ikebena“, beživotni danak načelima moderne ustavnosti, koji će se u praksi sasvim zanemarivati? Nažalost, sve više se ide upravo ka tome. Ipak, dosledniji odgovor na to pitanje zapravo je kontekstualno uslovljen i, osim opštih načela laičke države, treba da uključi i neke specifičnosti konkretne sredine. U ovdašnjem društvu, u Srbiji, eventualno nevršenje verskih obreda u državnim ustanovama ne bi se moglo smatrati kršenjem nečijih prava, već bi se pre moglo shvatiti kao pitanje društvene odgovornosti i specifičnog senzibiliteta, osobito imajući na umu da se radi o jednom multikonfesionalnom društvu (sa predominantnom jednom verskom zajednicom), o društvu u kojem su verske pripadnosti, sticajem okolnosti, bile i još uvek u izvesnim situacijama jesu izvor netrpeljivosti i društvenih tenzija, o društvu koje je na religijskim temeljima zasnivalo i dan danas zasniva etničke diferencijacije pa i različite oblike diskriminacije. U tom smislu, vršenje verskih obreda u državnim ustanovama, uključujući i univerzitet, zaista je političko-pravna „siva zona“ koja se najbolje zaobilazi odsustvom bilo kakve zabrane vršenja tih obreda, sa jedne strane, ali istovremeno i odsustvom praktikovanja verskih obreda u navedenim ustanovama, sa druge strane, tim pre što nikome nije zabranjeno niti onemogućeno da u verskim objektima, sopstvenom domu, na ulici, i na svakom drugom mestu, privatno ili javno, praktikuje kakve god želi verske obrede. Dakle, čak i bez pozivanja na suštinsku suprotstavljenost naučnog i religijskog pogleda na svet, što je u ovom tekstu namerno izbegnuta linija argumentacije, čini se da ima dovoljno društveno-političkih, ali i pravnih osnova da se u državnim visokoškolskim ustanovama verski obredi ipak ne obavljaju.

 
Peščanik.net, 28.01.2014.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU