Latinka Perović je nedavno rekla: „Srpskom narodu preti nestanak.“

*

Kurt Vonegat smatra: „Čini mi se da svi živimo svoje živote kao neke priče. Ako čovek pretraje onih uobičajenih 60 i nešto godina, sva je prilika da je njegov život, kao uobličena priča – završen, a ono što ostaje da bude preživljeno jeste EPILOG. Život nije završen, ali sama priča jeste.

Preostale godine jesu epilog – neka vrsta staretinarnice događaja, nasumična gomila kurioziteta, kutija, zbirka koještarija.

Ovo se može odnositi i na nacije. Nacije takođe mogu misliti o sebi kao o priči. Te se priče, u jednom trenutku, završavaju ali život teče dalje.“

*

U ovoj srpskoj “priči”, koja je indikativno i simbolično počela “događanjem naroda”, sve se već dogodilo. Cela ta drama je već odigrana, ništa se tu više ne “događa”. U odsustvu događaja mi smo vraćeni sebi, i kao narod i kao pojedinci.

Osnovni zapleti te priče koju smo sebi kao narod pričali 25 godina su raspleteni. Osnovni procesi su završeni, osnovne političke teme su potrošene. Ja sam tako razumeo i stav Latinke Perović o mogućnosti da NESTANEMO kao nacija. Ne fizički, naravno, već tako što je priča koju smo sebi kao nacija pričali – završena, i da nam je ostalo da živimo samo njen epilog.

U tom epilogu vidimo kako stari glumci pokušavaju da mamuzaju tu već mrtvu priču, samo da bi se još koji trenutak zadržali na sceni, pred očima publike. U stvari je jasno da cela scenografija, zajedno sa svim rekvizitima i potrošenim glumcima, mora da se ukloni sa scene ako se želi otpočeti novi komad.

Pošto je priča koju smo sebi pričali bila, s pravom, često opisivana kao ludačka, njen završetak doneo je i izvesno olakšanje. Bez te priče, svet je postao ponovo stvaran. Bezobličan, gotovo nerazumljiv, ali stvaran. Doživeli smo da se čak i najgorljiviji protagonisti te ludačke priče, iznenada pozivaju na REALNOST. U odnosu na kompromitovanu stvarnost u kojoj smo živeli, mamurluk je ipak pomak nabolje.

Kad kažem da su „zapleti raspleteni, procesi završeni, a političke teme potrošene“, mislim na sledeće:

Kraj socijalizma
Razbijanje Jugoslavije
Ratove za nove granice (uz simultano falsifikovanje istorije)
Pljačku društvene imovine
Gubitak Kosova
Petooktobarski puč
Državni udar s desna
Atentat na prvog demokratskog premijera
Prvobitnu akumulaciju kapitala
Procese pred Haškim tribunalom
Pokušaje suočavanja sa zločinima
Rehabilitaciju četništva

*

Neću govoriti o bilansu ovih procesa; taj bilans svi znamo:

Država
Gubitak teritorija
Privredna katastrofa („industrijska kontrarevolucija“, pljačkaška privatizacija)
Samoizolacija
Privatizacija institucija, bezakonje

Društvo
Nestanak srednje klase
Odliv mozgova
Opšta pauperizacija, brutalno raslojavanje
Moralni bankrot
Intelektualni deficit
Nestanak odgovornosti
Odsustvo društvene kohezije
Centrifugalne sile: egoizam, cinizam, pohlepa, laž, mržnja
Formiranje političke klase i fenomen kidnapovane države.

Suština je da su ovi procesi ireverzibilno završeni. To su simbolično pokazali i rezultati poslednjih izbora. Velika apstinencija i njena artikulacija u argumentaciji belih listića razotkrila je široko nepoverenje u sam politički proces.

*

Ideja za ovu tribinu nastala je tokom razgovora urednika i saradnika Peščanika o strateškom postavljanju buduće Peščanikove uređivačke politike. Ako se tekući javni politički diskurs jalovo još uvek vrti oko mrtvih tema (personalnih intriga, strančarenja, mitova resantimanskog nacionalizma, četiri stuba spoljnje politike, navodne borbe za Kosovo, slogana „i Evropa i Kosovo“ itd), da li je produktivno zamajavati se tim nametnutim pseudo-temama, ili treba pokušati da se definiše tema koja je u osnovi svih naših ćorsokaka.

Po meni, problemi Srbije i nisu politički i nikakva stranačka politika ih ne rešava, niti to pokušava. Ispod privida političkog života događa se stvarni život društva u kome su pravi uzroci naših dugotrajnih nevolja. Stranke niti mogu niti žele da se tim realnim društvom bave. To bi morao biti posao civilnog sektora i pre svega medija i kulturne javnosti. Naši problemi su počeli u kulturi i u medijima (SANU, Udruženje književnika, Odjeci i reagovanja, Televizija Beograd, Politika, Knjiga o Milutinu, Golubnjača, da ne nabrajam). Uprkos modernom preziru prema idejama kao takvim, neko je jednom rekao: „Ništa se nije dogodilo u svetu dok se nije prvo dogodilo u glavama“. Nijedan problem se ne može rešiti, a da nije prvo shvaćen.

U Peščaniku sam ponekad govorio o resantimanskom nacionalizmu. Pod tim sam mislio na osećanje ogorčenja i pokušaje samoviktimizacije koji nastaju kada prvobitni agresivni militantni nacionalizam doživi istorijski poraz. To su one „gorke suze posle“ o kojima je govorila još Isidora Sekulić.

Danas mislim da za to postoji drugi, bolji izraz i za to sam zahvalan kod nas nedavno objavljenom radu uglednog francuskog politikologa Dominika Moisija: „Geopolitika emocija“. Tu mislim na pojam i definiciju kulture poniženja.

Nemamo vremena i nije prilika za neki ozbiljniji prikaz ovog rada. Osnovna teza Moisija je da se politika ne može razumeti ako se na nju gleda kao na partiju šaha; uloga emocija u politici vrlo je važna, pa ukoliko ne prihvatimo suštinski uticaj emocija, tok istorije je jednostavno nemoguće razumeti.

Meni ovo zvuči vrlo tačno i razumno. Neću vas gnjaviti empirijskim istraživanjima koja pokazuju da politička uverenja ne nastaju kao racionalni izbor i proizvod argumentovane deliberacije, već da su posledica emotivnih stavova ličnosti, stavova koji nemaju nikakve veze s politikom.

Moisi se usredsređuje na tri osnovne emocije: strah, nadu i poniženje. Zašto ove tri emocije? Moisi smatra da su one „usko povezane sa pojmom samopouzdanja, a da poverenje u sebe predstavlja odlučujući faktor u načinu na koji nacije odgovaraju na izazove sa kojima su suočene, kao i kako se odnose jedne prema drugima.“

Uprošćeno, Moisi navodi da bi se izraz tih emocija mogao sažeti u ovim stavovima:

NADA: „Ja to želim da učinim, ja to mogu i ja ću to učiniti“ (recimo, Đinđić).

STRAH: „Bože, svet je postao tako opasan; kako da se od njega zaštitim?“ (recimo, Milošević).

PONIŽENJE: „Ja to nikada neću moći“, a to bi moglo da preraste i u „Mogao bih i da te uništim, kad već ne mogu da ti se pridružim“ (recimo Koštunica, Vuk Jeremić, Dveri, Šešelj, uopšte antievropski nacionalisti, koji neumorno brane naše večno ugroženo „dostojanstvo“).

Ukupnom dominacijom jedne od ove tri emocije nastaju posebne kulture: kultura straha (recimo SAD posle 11. septembra), kultura nade (Indija, Kina) i kultura poniženja (arapski svet).

Sledeći Moisijevu tipologiju ova tri osnovna oblika političke kulture, mislim da u Srbiji jasno preovladava kultura poniženja.

Pokušaću to da pokažem uz pomoć Moisijeve analize elemenata kulture poniženja:

Poniženje je nemoć, emocija koja je pre svega posledica osećanja da više nemate kontrolu nad svojim životom, bilo kolektivno kao narod, nacija… ili pojedinačno kao osoba.

Poniženje bez nade izaziva očajanje i stvara čežnju za osvetom.

Ako ne možeš da dostigneš one koje smatraš odgovornima za tvoje poniženje, bar možeš da ih spustiš na sopstveni nivo: „Pokazaću im šta je patnja“.

Na primer:

Koštunica: „Nanećemo štetu onima koji su priznali Kosovo“ (paljenje Ambasade SAD);

Jeremić (predsednik sveta) najavio je da će “međunarodnim kriminalcima naneti štetu koju nisu očekivali da će im se desiti”. On je rekao i da će to učiniti “tako mi svega” i “da neće znati šta ih je snašlo”;

Novak Đoković (teniski vladar sveta), za koga se kaže da je pokorio Njujork, zavladao Kinom, on se doživljava kao osvetnik na teniskom terenu. Tako to shvataju publika i mediji, a onda se to prenosi i na njegovo shvatanje sopstvene uloge i njegovo ponašanje na terenu. To povratno pojačava osvetnička osećanja u publici.

Mržnja odjekuje.

*

Svoj poraz (Egipćani u Šestodnevnom ratu) nisu doživeli samo kao vojni neuspeh, već i dublje, kao neku vrstu moralnog suda, “izgubili su samopouzdanje”. To je bio više kulturni i moralni nego politički i ekonomski problem, kao da su istorijskom poniženju dodata osećanja slabosti, neefikasnosti i neuspešnosti.

Ne treba mnogo dokazivati da se ovo odnosi i na vojne poraze Srbije tokom devedestih. Osećanje poniženja utoliko je veće u slučaju Kosova, kada je Srbija poražena od Albanaca, koje glavni ideolog srpskog nacionalizma naziva „genetskim talogom Balkana“. Kako je šačica nosača uglja mogla tako da ponizi potomke cara Lazara?

*

Nesposobnost sopstvenih lidera je još dublji izvor frustracije, jer nije nametnuta spolja.

U našem slučaju, moglo bi se parafrazirati ono što su pobednici, Izrael, govorili nakon Šestodnevnog rata: „Izrael ima tajno oružje, to su Arapi“. Naši protivnici u ratovima devedesetih takođe su se mogli pozivati na slično tajno oružje; to su bili Srbi ili, ako vam je tako lakše, Miloševićev režim.

*

Diplomatija poniženja: osećanje poniženja koristi se u diplomatiji tako što se igra na kartu osećanja krivice drugih naroda koji su učestvovali u ponižavanju vašeg naroda, i to se koristi za dobijanje ustupaka.

Tako se koristi bombardovanje Srbije 1999. godine ili Oluja u Krajini 1995.

*

Poniženje može da se prikriva i fasadom intelektualne oholosti iz koje nastaje proglas „Budućnost pripada nama, baš kao što je i prošlost bila naša“.

„Ničija nije gorela do zore“, zapadni svet je pred totalnom propašću. A onda ćemo videti „čija majka crnu vunu prede“.

*

„Ja ne mogu i neću da budem uspešan u svetu kojim oni upravljaju i određuju ga; zato ću stvoriti sopstveni svet u kome će uspeh biti definisan po mom nahođenju.“

Ovo je najkraća i najsažetija definicija politike DSS-a, Dveri i mnogih desničarskih političara u Srbiji.

*

Ne bi trebalo da nas iznenađuje što je kulturi koja stenje pod bremenom poniženja, nepodnošljivo bolno da prizna činjenice i što je jedna od strategija jednostavno poricanje čak i onoga što je očigledno.

Dovoljno je pomenuti samo Srebrenicu.

*

Poniženje je nemoć, emocija koja je pre svega posledica osećanja da više nemate kontrolu nad svojim životom, bilo kolektivno kao narod, nacija ili pojedinačno kao osoba.

Beli listići bili su reakcija na ovo osećanje da kao pojedinci nemamo nikakvu kontrolu nad partijskom državom, u kojoj se sva pitanja rešavaju dogovorima i pogodbama između stranaka, iza zatvorenih vrata, daleko od očiju javnosti, pri čemu dobijeni glasovi služe kao žetoni na kockarskom stolu. Cela politička klasa je uglas zakukala na ideju BL, jer se njome delegitimiše izborni proces kojim oni prikrivaju svoje privatne interese proglašavajući ih opštim dobrom.

*

Demokratski izborni procesi, u odsustvu demokratske kulture i jake srednje klase, neizbežno doprinose jačanju nedemokratskih snaga.

To je ono što su beli listići shvatili. Time je ujedno smanjeno osećanje nemoći i poniženja kod birača, što je krupan korak u borbi protiv kulture poniženja i njenih destruktivnih posledica.

*

Beli listići nisu politika. Oni imaju simboličan značaj i to pre svega na kulturološkom i moralnom planu.

Neki sa tim imaju problem, smeta im „zaslepljenost moralom“ i ponavljaju Đinđićev savet da „oni kojima je do morala idu u crkvu“. Razumem, ali neumesno je to govoriti u crkvi, to jest u Peščaniku, jer se prosto nameće odgovor koji će se dobiti iz crkve: kome je do politike, neka ide u stranke.

U razvijenom društvu postoji visok stepen diferencijacije uloga. Tu ima mesta i za politiku i za uslovno rečeno crkvu i te uloge ne treba mešati. To jest ne treba očekivati ni da politika služi crkvi, niti da crkva služi politici.

Peščanikom su pokušali da se posluže i DS i LDP i pokazali veliku frustraciju kada je Peščanik ostao veran svojoj proklamovanoj ulozi, da bude slobodan medij i platforma onih koji zadržavaju svoje pravo i potrebu na politički nezavisno kritičko mišljenje i koji odgovaraju samo svojoj savesti.

Ja mislim da je takav Peščanik potreban svakom društvu i da društvo, mada ne uvek i pojedine stranke, od toga ima samo koristi. Uvek treba biti nepoverljiv prema poklicima „svi, svi, svi“ i pozivanju na sabornost i jedinstvo. Potpuno jedinstvo moguće je samo u plemenu koje ima zajedničke neprijatelje.

Autor nam je ustupio svoj koncept za učešće u razgovoru: Divlje društvo – divljačka država ili Da li je završena jedna epoha, koji je Peščanik organizovao u CZKD-u 26. novembra 2012.

Peščanik.net, 27.11.2012.


The following two tabs change content below.
Srđa Popović
Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.
Srđa Popović

Latest posts by Srđa Popović (see all)