Village People
Village People, foto: Alamy

Neki stariji još se sećaju velikog hita grupe Village People Y.M.C.A. iz 1978. Grupa je, ironično hvaleći mrežu Hrišćanske Asocijacije Mladih Ljudi (Y.M.C.A.), koja i danas nudi jeftin boravak, obroke, sport i važi kao važno mesto sretanja za gej populaciju, promovisala gej popularnu kulturu. Odeveni kao gej ikone (kauboj, „Indijanac“, policajac, bajker, građevinski radnik, vojnik) oni su sa svojim funky pesmama vladali u diskotekama i uvek su imali stabilnu publiku. Konačno su se morali pojaviti, vidno širi nego što su bili, ali i dalje živahni, u šou Saturday Night Alive, da odgovore na uvredu – zloupotrebu njihove pesme Y.M.C.A. od strane velikog mrzitelja gej kulture – predsednika Trampa. Bili su zlobivi i duhoviti, između ostalog obećali su da će Ivanku obrijati na nulericu, i to jedva nedelju dana pre novembarskih izbora. Ovaj nastup ističe cenzuru, i šta je dozvoljeno: u pesmi je sve dozvoljeno. Tako su Village People odbranili svoju čast pred Trampom.

Stvari su u međuvremenu postale mnogo ozbiljnije. U napadu na Kapitol pojavili su se tipovi, provereno predstavnici najstrašnijih desnih grupa, kostimirani vrlo slično grupi Village People. Jedan od njih (sa rogovima) predstavlja organizaciju QAnon, koja zastupa verovanje da su demokrati (da i ne govorimo o drugima, malo više ulevo) satanistički pedofili i geji, koji hoće da osvoje svet jevrejskim (Šoroš) novcem. Kako i zašto je ovaj šljam ukrao slike popularne kulture, koja je u prethodnih pola veka vredno sarađivala, i ponekad bila ključna u emancipatorskim pokretima? I koje upravo ti, lažno se predstavljajući tipovi, najviše mrze?

Prvi i najjednostavniji odgovor, kao i za Trampa, jeste da su socijalno i psihički neuravnoteženi, ali to je deo opisa, ne uzroka. Reč je o postupku koji karakteriše mnoge ekstremne desnice i njihove pristaše širom sveta. Taj postupak je u osnovi infantilan, i motiviše ga duboko osećanje inferiornosti. Sastoji se u tome da se protivniku beskonačno ponavlja „ti si, nisam ja!“ – i obrnuto. Nije reč o konceptualnoj konfuziji, već o grabljenju bilo čega sa virtualnih polica internetske samousluge, u kojoj se izvesno ne zna ko pije a ko plaća, da bi se stekao utisak autoriteta, prava na verbalno i zatim realno nasilje i preventivnu osvetu.

Izvan SAD, postupak se prepoznaje u grupama i pojedincima koji se snabdevaju na američkim izvorima. Evropski primerci ponekad upotrebljavaju i evropske izvore, kao što je to u svom piskaranju radio norveški masovni ubica Brejvik. U Sloveniji, gde je izrazit transfer američka ekstremna desnica–orbanizam, postupak se, kao i mađarski novac, odmah prepoznaje. U ovoj prevari, krađi i prepoznatljivom imitiranju (jer je slabo), koji samo na prvi pogled izgledaju nespretno, uništava se emancipacija, kao ideja i kao praksa, i to je najgori deo krađe. Ako su u prethodnim generacijama voleli kićene uniforme (neki i danas), predstavnici ovog lažljivog opredeljenja uzimaju ono što je bilo najbolje, masovno i povezano sa civilnim pokretima druge polovine dvadesetog veka. Najveća opasnost je upravo u zaboravu i neznanju, odnosno rasutosti znanja i gubljenju kriterijuma za nalaženje znanja tamo gde je danas najdostupnije, na internetu.

Zato ukidanje twittera i facebooka Trampu uopšte nije pitanje slobode govora, i komentar Alisin Kamerota, novinarke CNN, savršeno je tačan: „Ne moramo da više slušamo ludost.“ Istovremeno, taj komentar je optimistična utopija, koja izgleda više neostvarivo nego ostvarivo. U primeru Srbije, sistematsko uništavanje svake asocijacije i reference iz kulture i svakog traga teksta, uključujući i ideološke, dovelo je do ogoljenog sistema održavanja vlasti na prevari i krađi u praksi, i isto tako u javnom govoru, u imaginariju vlasti: jedini mogućni model javnog govora vlasti je – logično – solilokvij vladara, a najveći zločin neprijatelja – inteligencija, nažalost potpuno neutralizovana ostvarenim okolnostima.

Peščanik.net, 14.01.2021.

TRAMPOZOIK

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)