Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Pre nekoliko dana u Beogradu je otvorena nova velika laboratorija za analizu testova na korona virus. Osim zbog nesumnjivog značaja nove laboratorije u borbi protiv aktuelne pandemije, vest o njenom otvaranju privukla je pažnju i zbog njenog neobičnog imena – Vatreno oko.

Ljudi iz Vlade, uz pomoć kineskih gostiju, objasnili su da naziv potiče iz kineske bajke o vatrenim očima mitskog Kralja majmuna koje vide sve, koje proziru opasnosti i pretnje koliko god one bile prikrivene i omogućavaju mu da ih pobedi. U Vuhanu, epicentru epidemije COVID-19, laboratorija za testiranje je dobila isto ime i, kažu, značajno doprinela borbi protiv virusa.

Ali ako su građani Srbije saznali poreklo ovog, za naše prilike i za medicinsku kuću, ekstravagantnog imena – nisu saznali nešto mnogo trivijalnije: kolika je njena finansijska vrednost. Čuli su samo da je reč o donaciji, da laboratorija nije plaćena novcem naših poreskih obveznika, što je bez sumnje lepo, ali iz više razloga bilo bi i lepo, korisno i normalno da su i zvanično, dokumentovano informisani o tome da se radi o donaciji, kao i da saznaju njenu bar aproksimativnu vrednost. A činjenica da to ne znaju, sama po sebi možda i ne posebno bitna, neminovno podseća na mnogo zanimljiviju – građani ne znaju zapravo ništa, bar ne pouzdano, ni o vrednosti drugih donacija dobijenih od stranih država i organizacija ili od preduzeća, preduzetnika, građana, kao ni o tome kako se one koriste.

Na sajtu Ministarstva finansija objavljene su samo instrukcije za uplate donacija za pomoć u borbi protiv korone odnosno protiv COVID-19, ali nisu objavljeni nikakvi, pogotovo ne dokumentovani izveštaji o primljenim donacijama u novcu ili opremi, kao ni o tome gde i po kojim kriterijumima se vrši distribucija tih sredstava.

Zašto je tako, neobjašnjivo je. Utoliko pre što su građani Srbije imali razloga da se nadaju da je problem odavno apsolviran na pravi način, još u vreme poplava 2014. godine. Tada je, nakon što je u javnosti oštro kritikovana ista ovakva praksa, Vlada Srbije počela da objavljuje i redovno ažurira podatke o primljenim donacijama. Zabrinjava to što je Vlada u međuvremenu zaboravila tu dobru praksu.

A od toga da srpska javnost nema informacije o donacijama, još više brine to što ih nema ni o izdacima izvesno velikih iznosa novca poreskih obveznika za opremu koju naša vlast nabavlja kao neophodnu za borbu protiv COVID-19. I to uprkos tome što postoji zakonom ustanovljen državni Portal javnih nabavki na kome bi ti podaci, po zakonu, morali ažurno i dokumentovano biti dostupni najširoj javnosti. Tamo ih ipak nema, a građani Srbije bombastične ali nekompletne informacije o velikim nabavkama dobijaju uglavnom na krajnje nestandardan način, najčešće preko izjava koje predsednik Republike daje omiljenim medijima ili deli posredstvom svojih profila na društvenim mrežama, kao i nešto ređe od njegovih saradnika.

Pa su tako na primer građani informisani da je Srbija u te svrhe potrošila oko 400 miliona evra, da je uz ostalo nabavila veliki broj respiratora, da je u najmanju ruku utrostručila njihov broj u odnosu na onaj pre pandemije, te ih sada ima preko1.100, možda čak i znatno više. Međutim, iako je propao tragikomičan pokušaj premijerke da građanima objasni da je broj respiratora državna tajna, jer je tako, kako ona voli (po pravilu pogrešno) da kaže, „u svim zemljama sveta“ – ipak je činjenica da naša javnost o nabavci respiratora ne zna zapravo ništa pouzdano. Kako o njihovom tačnom broju, tako i o iznosu koji je za njih potrošen. Ne zna ništa ni o tome ko i kako je procenio potrebe za nabavkom tolikog broja respiratora, iako je taj podatak definitivno više nego zanimljiv jer je, moglo se čuti, preko prethodno postojećih nekoliko stotina nabavljeno još nekoliko puta više respiratora, iako svi poznati podaci govore da ni u jednom trenutku na respiratorima nije bilo više od 150 bolesnika.

Nikako nije, ne bi smelo biti, zanemarljivo ni to da građani ne znaju ništa ni o nekim najblaže rečeno neobičnim nabavkama koje predstavnici vlasti takođe, mada krajnje neubedljivo, pravdaju razlozima borbe protiv pandemije. Među njima je posebno ilustrativan primer nedavna nabavka 10.000 državnih zastava koje je grad Beograd „u ime predsednika Republike“ podelio nekim građanima da bi oni isticanjem tih zastava izrazili zahvalnost i podršku medicinskim radnicima koji se bore protiv pandemije.

Primer je bukvalno neverovatan i otvara mnoštvo umesnih pitanja. Može li grad i zbog čega poklanjati bilo šta u ime predsednika Republike; kojim građanima i po kojim kriterijumima su poklanjane te zastave; kako se to isticanjem zastava pruža podrška medicinskim radnicima? Ali svakako, na prvom mestu, kao osnovno stoji pitanje: kome, kako i koliko su te zastave plaćene?

Odsustvo pomenutih i drugih informacija o donacijama i rashodima, očita nespremnost vlasti da ih pruži kao i da suvislo odgovara na logična pitanja koja se usled toga otvaraju, dobar su razlog da se podsetimo na to kako se na slične fenomene gleda u uređenijem, odgovornijem svetu.

A aktuelnost u tom, takvom svetu je upozorenje Saveta Evrope odnosno GRECO-a (Grupe zemalja za borbu protiv korupcije) izraženo u smernicama upućenim grupi od 50 država članica. Tim povodom je predsednik GRECO-a Marin Mrčela pored ostalog poručio:

„Dok se zemlje suočavaju sa nespornom vanrednom situacijom, koncentracijom moći, ukidanjem prava i sloboda i dok se velike količine novca troše da bi se ublažila kriza, nikako se ne sme potceniti rizik od korupcije. Odluke koje donose vlasti da bi se suočile sa pandemijom moraju biti transparentne i podložne nadzoru i odgovornosti, a transparentnost u javnom sektoru jedan je od najvažnijih faktora u sprečavanju korupcije. Potreba za redovnim i pouzdanim informacijama od strane javnih institucija je od presudnog značaja u vanrednoj situaciji. To se odnosi kako na širenje informacija o pandemiji i rizicima koje ona nosi, tako i na hitne mere koje se preduzimaju kao odgovor na nju. Ne sme se dozvoliti da korona virus ugrozi vrednosti i standarde transparentnosti i odgovornosti.“

U borbi protiv korone dobro je došlo moćno Vatreno oko. Ali u borbi protiv korupcije nije potrebno baš nikakvo posebno prodorno oko da bi se konstatovalo koliko je veliki, ogroman jaz između preporuka GRECO-a i naše stvarnosti. Pa samim tim i koliko je floskula koja se često čuje: „borimo se za ljudske živote, nije vreme da se razgovara o pravima i demokratiji“ – licemerna, podmukla, opasna i neprihvatljiva.

Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Peščanik.net, 23.04.2020.

KORONA VIRUS