Igra zamena uloga

Drugi svetski rat je razdoblje koje je u Jugoslaviji i u Srbiji doživelo najdramatičnije interpretativne promene. To je period koji je služio svim režimima i ideologijama da u njemu pronađu svoje istorijske pretke i da, u nekom od ideoloških koncepta iz tog vremena, nađu svoje istorijsko utemeljenje. Mogli bismo reći da je to istorijsko razdoblje idealni rezervoar iz kojeg se vade poželjni istorijski mitovi na koje se oslanjaju savremeni režimi u Srbiji.

Drugi svetski rat ima posebnu upotrebnu moć zbog obilja ideologija koje su se u njemu našle suprotstavljene, a koje se još uvek nalaze na političkom jelovniku. Zbog toga je, u ideološkom smislu, taj događaj važan za današnje pozicioniranje na političkoj sceni, dok pozivanje na već mitske figure vođa različitih pokreta daje potreban istorijski bekgraund onim političarima čiji je današnji politički potencijal tanak.

Ali, u memorijskim bitkama, Drugi svetski rat ima još jedan, i to mnogo veći značaj. Ogromne žrtve koje je za sobom ostavio na tlu bivše Jugoslavije veoma su podesne za manipulacije i slanje korisnih i oportunih političkih poruka. Samoviktimizacija je najvažnija lekcija istorije, jer uloga žrtve obezbeđuje moralno privilegovanu poziciju, koja se u sadašnjosti može koristiti bilo u međunarodnim odnosima ili za društvenu koheziju u državi. Kao što je napisao Amos Oz, prisustvujemo „svetskom šampionatu žrtava“, jer prestižno mesto „najveće žrtve“ donosi moralni „benefit“ i večno oruđe protiv vinovnika koji se stalno podsećaju da nisu platili svoj stvarni i simbolički dug. Uz to, sadašnje ili buduće nasilje koje čine „žrtve“ može se pravdati u ime nekadašnjih patnji. Žrtva ima indulgenciju za sve sadašnje i buduće postupke.

Upravo je zbog toga konkurencija za mesto „glavne žrtve“ velika, što je, s promenama političkih sistema i država na tlu Jugoslavije, dovelo do čestih smena na toj poziciji tokom poslednjih 70 godina. Zbog toga je igra zamene uloga među vinovnicima i žrtvama posebno zanimljiva tema za analizu i pokazuje svu brutalnost delovanja „sećanja“ protiv „istorije“. Drugi svetski rat je posebno podesan period za manipulaciju, jer su žrtve bile ogromne i to na svim stranama. Ali istorija sećanja pokazuje da se počast nikada nije odavala svim žrtvama, da je odnos različitih režima prema žrtvama uvek bio selektivan i da je „konkurs za najveću žrtvu“ uvek, pa i dalje, otvoren. Menjali su se politički konteksti, naglasci, i svaki od režima je u „rezervoaru“ Drugog svetskog rata tražio „svoje idealne žrtve“. U toj proizvodnji sećanja, neke su žrtve potpuno nestajale, dok su se druge smenjivale na poziciji br. 1. Jedine žrtve koje nikada nisu postale br. 1 bile su žrtve Holokausta. Ovaj referat bavi se uzrocima tog fenomena.

Već je u svojim govorima držanim tokom rata Tito odredio da će osnivački mit novih, socijalističkih vlasti biti utemeljen upravo u Drugom svetskom ratu i u epopeji jugoslovenskih partizana. Ubrzo pošto se rat završio, čitavo društvo počelo je da se oblikuje u okviru te paradigme, a glavni sadržaj nastave istorije postalo je 7 neprijateljskih ofanziva, koje su se izučavale do najsitnijih detalja. Partizani su postali simboli „golorukog“ naroda koji brani slobodu od moćnih nacističkih okupatora, koji su suvereno, doduše uz pomoć kolaboranata, bili na mestu br. 1 među vinovnicima. U tako postavljenom narativu, mesta za žrtve Holokausta nije bilo, pa zločin nad jugoslovenskim Jevrejima gotovo i nije bio tema nastave istorije. Partizanske žrtve nisu smele imati konkurenciju. Bila je to prva faza.

Druga faza nastupila je kada je socijalistički poredak počeo da slabi, što je dovelo do nove konstrukcije istorije Drugog svetskog rata. Između ostalog, sa jačanjem nacionalizma, došlo je i do smene na mestu žrtve br. 1. Tako se u Srbiji od sredine osamdesetih, umesto do tada neprikosnovenih partizana, na tom mestu našao „srpski narod“, shvaćen kao organska celina. Međutim, ta faza donela je jednu zanimljivu inovaciju. Naime, jedino su u to vreme bile priznate žrtve Holokausta, ali ponovo ne same po sebi, već potpuno izjednačene sa srpskim. Od dizanja zajedničkih spomenika do osnivanja Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva, insistiralo se na istovetnosti sudbina ta dva naroda-mučenika. Izjednačavanjem sa žrtvama Holokausta, srpske žrtve su, u toj borbi za mesto u sećanju, postale veće i neupitne, a bila je to i prilika da dobiju međunarodnu prepoznatljivost i priznanje.

Glavni cilj vezivanja srpskih i jevrejskih žrtava bila je promena na mestu vodećeg vinovnika zločina. Naime, cilj je bio da se za najveći zločin na tlu Jugoslavije proglasi onaj izvršen tokom Drugog svetskog rata na tlu Nezavisne države Hrvatske, u čijim su logorima zajedno stradali Srbi i Jevreji. Tako je, u skladu sa potrebama srpske propagande pred izbijanje jugoslovenskog rata 1991, mesto glavnog krivca od ranije neupitnih nacista, dobila Nezavisna država Hrvatska. U početku se govorilo i pisalo da je taj genocid bio delo ustaša, ali je, s vremenom, krivica prebačena na čitav hrvatski narod. Tako su dotadašnje uloge žrtve i krivca od partizana i Nemaca, sada preuzeli – Srbi i Jevreji kao žrtve, a Hrvati kao izvršioci. I naravno, u tako kreiranom sećanju nije bilo mesta za istorijske činjenice, u prvom redu za onu koja govori o tome da su upravo srpske kolaboracionističke jedinice igrale ključnu ulogu u sprovođenju Holokausta u Srbiji i da su bitno doprinele tome da je Srbija već posle samo 6 meseci nacističke okupacije, a među prvim zemljama Evrope, bila proglašena Juden frei. Sećanje trpi samo jednostavne i jednoznačne uloge. Žrtva ne može biti i vinovnik. Taj balast joj se odmah skida. Taj podatak bi u potpunosti poništio mogućnost poistovećivanja srpske i jevrejske sudbine, čime bi se srušila u tom trenutku potrebna slika prošlosti.

Međutim, ubrzo je nastupila treća faza. Pripreme za početak jugoslovenskog rata, dovele su do novih izmena. Naime, sada su Jevreji ponovo zaboravljeni, a kao jedina prava žrtva ostali su sami Srbi. Glavna istorijska tema, od televizijskih emisija, preko spomenika, do udžbenika istorije postao je genocid nad njima izvršen u NDH, što je imalo nekoliko političkih ciljeva. Genocid je postao reč koja se neprekidno trošila, bila u celodnevnoj i svakodnevnoj upotrebi i postepeno je postajala neka vrsta mantre, ispražnjena od smisla i značenja. O tome najbolje govori udžbenik za III razred osnovne škole, namenjen devetogodišnjacima, u kome je posebno grafički izdvojena i podvučena preporuka u kojoj se kaže: „1. Čitaj tekstove o genocidu nad Srbima i drugim narodima; 2. Postoje filmovi o tome, treba ih gledati i razgovarati“. Masovnom upotrebom reč genocid bila je banalizovana, a javno mnjenje je bilo pripremljeno za nove genocide.

U javnosti su se razvijali strah i anksioznost, a rat koji je tek trebalo da počne unapred je označen kao odbrambeni ili, kako se čak govorilo, prevencija budućeg genocida Hrvata nad Srbima. Naime, uz napravljenu kovanicu o Hrvatima kao genocidnom narodu pronosila se ideja da je to, kako je rekao jedan istoričar, genetsko svojstvo tog naroda, koje će ga neminovno naterati na novi genocid protiv Srba čim se za to ukaže prilika. Ta propaganda formula bila je izuzetno uspešna, posebno među Srbima u Hrvatskoj, pa se preko zloupotrebe istorije stalno proizvodila panika među stanovništvom i utisak da je potrebno učiniti sve da bi se zaštitili od svojih suseda. Bilo je to važno za moralnu i psihološku pripremu razbijanja Jugoslavije i za stvaranje situacije u kojoj će novi zločini među komšijama ponovo postati mogući.

Da bi se sve to postiglo, u potpunosti je preuzeta retorika Holokausta, samo su žrtve zamenjene, a Jevreji su, kao moguća konkurencija, ponovo zaboravljeni. Udžbenici su bili potpuno posvećeni tome da se i najmlađim učenicima utisne snažan osećaj pripadanja narodu-najvećoj žrtvi. Sredstva se nisu birala, od brutalnih fotografija masovnih grobnica do upotrebe surovih i detaljnih opisa zločina, bez ikakve prethodne pripreme đaka. Na primer, u udžbeniku iz 1993. godine, namenjenom trinaestogodišnjacima je pisalo: „Jasenovački logoraši su klani noževima, ubijani bradvama, sekirama, čekićima, maljevima i gvozdenim polugama, streljani i spaljivani u krematorijumu, živi kuvani u kotlovima, vešani i satirani glađu, žeđu i hladnoćom.“

Četvrta faza u zameni uloga nastupila je posle završetka jugoslovenskih ratova i posle Miloševićevog odlaska s vlasti 2000. godine. Nove vlasti konstruisale su „svoj“ Drugi svetski rat. Naime, cilj novih antikomunističkih vlasti bio je da naprave oštar diskontinuitet u odnosu na istorijske očeve prethodnog poretka i da stari režim pobede i na terenu sećanja. Kao da se verovalo da će izvlačenjem baš te memorijske cigle čitava zgrada režima koja se oslanjala na partizanski mit biti konačno srušena. Dakle, trebalo je sada, skoro 70 godina po završetku rata, poraziti Titove partizane, naći potpuno novi narativ, a samim tim i nove vinovnike i nove žrtve. Zato nije bilo dovoljno partizanima oduzeti mesto najveće žrtve, već baš njih staviti na mesto vrhovnih krivaca.

Promena na mestu glavnog vinovnika donela je promenu i na mestu najveće žrtve. I dalje je, u nacionalističkom ključu, to mesto zadržao „srpski narod“, ali je fokus pomeren. Sada to više nisu Srbi iz Hrvatske, već oni iz Srbije, jer se posle završetka jugoslovenskih ratova ključna politička poruka više nije slala susednim narodima. Drugi svetski rat ponovo je postao ključni argument u unutarsrpskom ideološkom obračunu. Zato je bilo potrebno da se na mestu vrhovne žrtve sada nađu antikomunisti, odnosno pripadnici raznih formacija koje su se borile na strani suprotnoj od partizanske, posebno četnici Draže Mihajlovića. Promena je bila potpuna. Oni koji su ranije, uz nacističke okupatore, bili glavni krivci, postali su sada žrtve, i obrnuto. To je dovelo do izvrtanja ne samo ukupne interpretacije rata i promene naučnim metodama utvrđenih činjenica, već i do identifikacije današnje Srbije sa snagama i idejama koje su poražene u Drugom svetskom ratu.

Tako se u današnjim udžbenicima insistira na tome da su samo partizani vršili zločine, da su oni „hapsili, maltretirali i streljali“, za sobom ostavljali „pasja groblja“, odnosno neobeležene masovne grobnice svojih protivnika, i da su „na prekim sudovima i ne trepnuvši osuđivali ljude na smrt. Tajna i javna ubistva uglednih ljudi i običnih seljaka, ubistva iz osvete, kao i onih članova KPJ koji su se tome suprotstavljali, bili su skoro svakodnevna pojava“. S druge strane se ne pominju masovni zločini koje su četnici vršili nad Hrvatima, Bošnjacima i Srbima, već se kaže da je kod četnika „jedna od najprimenjivanijih mera zastrašivanja bilo batinanje“. Za predstavnike kolaboracionističke vlade Milana Nedića, koji je odgovoran za sprovođenje Holokausta na tlu Srbije, kaže se da je „spasavao biološku supstancu srpskog naroda“, dok je njegova kolaboracija ovako objašnjena: „on je smatrao da je Nemačka trenutno suviše moćna i da se sa okupatorom, kako bi se sprečilo stradanje srpskog naroda mora sarađivati“. Pripadnici Dobrovoljačkog korpusa Dimitrija Ljotića, koji su bili glavni pomagači SS jedinicama i Gestapou u teroru koji su sprovodili u Srbiji, pominju se samo na jednom mestu, i to u sledećoj polurečenici: „njihov ideološki fanatizam bio je veći i od komunističkog“.

Drugim rečima, nove vlasti u Srbiji su svoje istorijske pretke našle među kolaboracionističkim snagama, pa ih je tako antikomunizam doveo do fenomena koji se sada u Srbiji naziva anti antifašizam. Time je ponovo isključena mogućnost pominjanja Holokausta, jer su u njegovom sprovođenju upravo učestvovali novi idoli. Tako su prvi udžbenici koji su izašli posle Miloševićevog pada, 2003, ostali potpuno bez lekcije ili pominjanja Holokausta. Posle velikog uznemirenja javnosti zbog toga, u sledećim izdanjima dodata je ta tema, ali joj je posvećeno svega nekoliko pasusa. Jevrejske žrtve ponovo nisu smele ugroziti nove nosioce titule najveće žrtve. Retorika o naciji žrtvi ostala je ista, a figure koje se koriste za opis Holokausta i dalje se odnose na srpske žrtve.

Ovaj kratki prikaz politike sećanja u Jugoslaviji i u Srbiji predstavio je dinamiku konstrukcije i dekonstrukcije odnosa između vinovnika i žrtava. Dokazao je i tezu da „heroji“ igraju glavnu ulogu u istoriji, ali su „žrtve“ glavni junaci sećanja. Pokazao je i da je, za poslednjih skoro 70 godina, svega bilo: i stalnog govora o žrtvama, i smena na mestu vrhovne žrtve, i dramatičnih promena na mestu glavnog vinovnika. Doduše, nije bilo žrtava „drugih“, pa i onda kad je taj drugi, naš „unutrašnji drugi“, kao što je to slučaj sa žrtvama Holokausta, koje nisu potisnute samo zbog i dalje snažnog antisemitizma i nespremnosti na suočavanje sa sopstvenom odgovornošću, već i zbog toga što bi ugrozile ekskluzivnu poziciju „naše žrtve“, koja je ključna osnova svih režima. Ono čega, izgleda, jedino nije bilo jesu empatija i žaljenje.

Sa konferencije “Socijalna konstrukcija i dekonstrukcija uloga krivaca i žrtava”, održane u Krakovu, 16-18 septembra 2013, u okviru evropskog projekta COST, U potrazi za transkulturalnim sećanjem u Evropi.

Peščanik.net, 19.09.2013.

HOLOKAUST

The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015), Populism the Serbian Way (2017), Pola veka XX veka. Zbornik radova povodom 50 godina Biblioteke XX vek (ur, 2021), Prošlost dolazi. Promene u tumačenju prošlosti u srpskim udžbenicima istorije 1913-2021 (2023).

Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)