Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Posle mnogo godina neko je javno rekao da me voli. Nije mi rod ni pomoz’ bog, dobijam ospice kad ga vidim, mnoge sam godine proćerdao gledajući njegove besplodne i štetne ispade.

Ali, sinoć mi je rekao da me mnogo voli. Odmah mi je odredio zabrane, kao rezultat svoje opsesivne ljubavi. Odmah posle državnog udara. Zabranio mi je da se krećem i srećem sebi slične kako bi me sačuvao.

Svoju samoizolaciju izdržavam u Popoviću kod Ralje. Mogu u dvorište, kao sopstveni ker. Dalje neću moći.

Video sam sinoć čoveka zabrinutog zbog svoje nemoći, a ne za bake i deke. Ali, ja nisam deka, nego deda. Tako me zovu moje unuke. Njih volim a njega ne. Mnogo dragih ljudi mi je u srcu, a za njega mi je svejedno. Neka mi ne nudi svoju nepotrebnu, infektivnu ljubav. Uvek sam mogao bez toga, a sada mi je mučno kad čujem taj neiskreni, loše odglumljeni, plačni, patetični vapaj.

Dobro, recimo da je u pravu. Ne treba da se krećemo, da viđamo svoje, da šetamo. Dok se njemu prohte, dužni smo da ugasimo svoj socijalni život ako je on postojao, prohodaćemo ponovo kad odluči da nema epidemije, a znamo da to nikada neće odlučiti. Izbori više neće biti potrebni, dobio ih je doživotno.

Ana je primetila da se seniori ipak kreću, takvi su oni, ne slušaju savete gorih od sebe, nijedan njegov savet nikada pre nije valjao. Ana preti uvođenjem policijskog časa kako bi zarobljavanje bilo prisilno i doživotno.

No, recimo da je Vrhovni konačno u pravu. Da će obezbediti da ostarele građane snabdevaju mladi ljudi, i da to samo što se nije dogodilo. Ali, to se nikada neće ni dogoditi. Dakle, ako ne smeju da kontaktiraju sa bližnjima, ko će im, dok su sa nanogicom, donositi hranu. Šta će biti sa lekovima, smeju li takvi ljudi da idu na preglede, ili će lekari dolaziti kod njih. Ili je sa lečenjem gotovo?

Evo, jutros sam pobegao iz svog dvorišta, bio sam u Ralji da nešto kupim. I svi ga sočno psuju. Priznajem, često koristim glagole povodom okolnosti da je to što jeste, ali jutros sam morao da smirujem ogorčene Šumadince. Aman ljudi, ne psujte, nije čovek znao šta drugo da uradi. Dobro, ovo nije za vanredno stanje, vojska ne ume da leči. Vanredna situacija je model koji je savršeno dobro obrazložio Rodoljub Šabić. Ali Vrhovni nije poslušao Šabića nego Vulina, dopadaju mu se trupe na ulici, za zaštitu naroda, napadnutog sa svih strana. Variola vera u godini 1972. nije izazvala vanredno stanje. To je obavilo odlično organizovano zdravstvo, sa lekarima odanim struci a ne Vrhovnom. A on nije ni pokušao da objašnjava kako pobediti velike boginje.

Ako je u interesu zdravlja onih koji će umreti (Ave Caesar, morituri te salutant), onda je njihova izolacija važnija od samoizolacije. Mnogi ionako neće dočekati kraj vanrednog stanja, nezavisno od novog virusa. Pobiće ih nešto drugo, možda još opasnije, gde ne pomaže pranje ruku: kraj svake nade u prestanak zatočeništva, ma kakvo ono bilo.

Pošto deliš ljubav sa plačnom dozom seniofilije, dužan sam da ti podnesem raport. Od sinoć ne idem nigde gde ne moram. Svoje tri unuke već tri sedmice viđam samo na viberu. Više nemam prijatelja, drugujem sam sa sobom. Nemam želje da bilo šta čitam, niti je u Ralji moguća Ljubav u doba kolere, kao kod Markesa. U mojoj ulici žive starice, koje ionako nigde ne izlaze. Redovno uzimam terapiju: dve kleke, dva puta dnevno. Jebeš najsmešniji virus, posle klekovače, zabole me za njega.

Ako ti je stalo do mog odgovora na tvoje emocije, pa evo, ali samo iz čistog milosrđa za izgubljenog: ne daj se Vrhovni komandante epidemije! Ti si nam jedina uzdanica. Ali, ne zameri ili zameri, kako hoćeš. Moram ovo da ti kažem, kao tvoj zarobljenik, pa čini sa mnom šta ti je volja: umukni bar jednom, zaćuti ako si čovek!

Između tebe i korone bez dileme biram koronu!

Peščanik.net, 16.03.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)