Film sa ovim imenom (režiser Kevin Rejnolds, 1995) bio je ocenjen kao bomb (neuspeh). Meni se učinio odličan, zbog osnovne poruke, koju niko drugi nije tako pročitao u poslednjih 28 godina – ali o tome docnije. Sada je nekadašnji bomb vrlo blizu mogućne realnosti. Morbidna fantomska budućnost velike ekološke katastrofe tankera Exxon Valdez iz 1989, osnove i glavne lokacije zapleta u filmu, samo je detalj globalnog događanja koje umiljato zovemo „klimatske promene“. Mnogo takvih raspuknutih tankera, goveđih farmi, termoelektrana, tekstilne industrije, prljavih fabrika, seče drveća, izduvavanja i toksičnog đubreta svih vrsta nije se moglo završiti drugačije. Ovo naime pišem iz države čije su dve trećine zemljišta u ovom trenutku pokrivene vodom. Nije reč o ostrvima koja tonu, kao što su Kiribati, Maršalova Ostrva, Tokelau, Maldivi i Tuvalu, zbog dizanja nivoa okeana, nego o rekama i divljim potocima, vodama koje su porasle zbog kiša i olujnog vremena: zbog takoreći normalnog letnjeg vremena u alpskim krajevima. Razliku su uistinu načinile promene klime, ljudska nebriga kroz relativno kratko vreme i lokalne navike, kao što su zapušteni i zapušeni odvodi i kanali, gradnja na terenu sa potencijalnim klizištima, neprilagođena okolnostima i zagađivanje reka ne samo hemijskim materijalom, nego i fizičkim – koji na kraju poremeti tok. Jedini zasad pošteđeni deo Slovenije je Primorska, koja je prošle godine stradala od požara još neviđenih razmera. Sutra (u nedelju 6. avgusta) tamo se predviđa olujno vreme… Ocena vlade je da je dosadašnja šteta sigurno veća od pola milijarde evra, i da je ovo najveća prirodna nesreća u novijoj istoriji države. Žrtava je zasada četiri. Pre nekoliko godina slične poplave pogodile su zapadni deo Nemačke i Belgiju, i jedan od važnih uzroka bili su rudarski i industrijski rovovi, koji su deformisali rečne tokove i suzili protok.
Dobre namere i odluke nisu sprečile najgore: Slovenija je pravo na vodu unela u Ustav, na referendumu za vodu pre dve godine sprečen je zakon koji je otvarao mogućnosti za zloupotrebe. Uglavnom ženski projekat „Čuvarke reka“ izgradio je, na osnovu umetničkih fotografija žena koje „čuvaju“ reke, izložbi i publikacije, aktivnu mrežu lokalnih inicijativa za očuvanje svih voda. No zahvaljujući takvoj brizi za vodu, obnavljanje posle ove katastrofe neće moći tako lako da postane koruptivna pijaca.
Svetski čuvari pohlepe računali su da će se Pariski dogovor zaboraviti u narednih dvadesetak godina, a ionako ga neće primenjivati: krčmar je sa računom stigao neuporedivo ranije. To verovatno neće promeniti masovno praznoverje onih koji veruju da je Zemlja ploča kojom vladaju gušteri, kanibalističke pudlice i Šoroš, pomoću čipova ubrizganih vakcinama, čak ni kad bi bilo popusta. A neće ga biti, kao što ni povelik bakšiš neće pomoći. Menja se sve i to brzo, počev od osiguranja, koje kao veliki biznis mora prvo propasti. Pouke su skupe, ali dragocene: vojska mora promeniti funkciju i smisao i postati javni servis, državni proračun mora dobiti drugačiju strukturu, prostorno planiranje se mora temeljno promeniti i državno ustaliti, nauka mora premostiti blato birokratskih ustanova i korupcije i direktno sarađivati sa državnim aparatom, umreženost nevladinih organizacija mora ojačati, društvena solidarnost mora biti jedini javni prihvatljivi cilj, sve drugo je sekundarno. I uvek će postojati „alter-verzija“, po kojoj rat i politika izglađivanja dobrog dela Zemljana mogu da klimatske promene učine beznačajnim konkurentom u brzom uništavanju čovečanstva.
Tu smo kod jedne od mogućnih verzija budućnosti, koje sve imaju zajedničku osobinu: podjednako su nemoguće, jer su stvari, kako same dokazuju, potpuno nepredvidljive. Waterworld je priča o svetu pokrivenom vodom. Velike razdaljine ne sprečavaju nasilje. Izbacimo akciju, Kevina Kostnera sa škrgama, savršeno zlobivog Denisa Hopera i neizbežnu romansu i ostanimo pri ključnom liku, devojčici kojoj su na leđa utetovirali mapu jedinog preostalog ostrva na planeti. Jasno je da ona predstavlja budućnost, i to na kopnu. Da bi dakle čovečanstvo preživelo, devojčica mora da osvoji nekoliko osnovnih veština, uz nevoljnu pomoć svog mutantskog zaštitnika: mora da nauči da pliva, mora da nauči geometriju i geografiju, dakle da nauči da crta, i konačno mora da nauči gramatiku, kako bi mogla da priča, dakle da pamti, prenosi i koliko-toliko logično slaže u sisteme ono što vidi i čuje. Mutant je grub – baca je u vodu, otima joj bojice, i nije prisutan kad ona exxonskoj rulji priča priču o njemu. On je davno ispao iz društva, i zato ne može da ostane u maloj ljudskoj koloniji, nego nastavlja plovidbu. Veštine koje devojčica osvaja tačno su one veštine koje su bile zahtevane od atinskog građanina u 5. veku pre naše ere, u atinskoj demokratiji: demokratska pravila „utetovirana“ su, ali mogu se čitati sa svake strane, jer demokratija živi u promenama i od promena; plivanje je nužno za državu mornara; geometrija (brojevi, planovi, prostor, gradnja) nužni su da bi građanin razumeo grad, kolonije i ratno polje; gramatika (retorika, logika, stil) je nešto bez čega građanin ne može učestvovati u demokratiji, jer računa se samo njegova reč. Inovacija je u tome što je buduća građanka-osnivačica ženskog roda. U atinskoj demokratiji samo su muški građani imali demokratska prava. Ovu sliku građanskih osobina podrobno objašnjava Anica Savić Rebac u svojoj Antičkoj estetici.
U budućnosti kakvu pripremaju klimatske promene, obilato potkrepljenoj ljudskom ohološću, glupošću i pohlepom, dobro je razmišljati o pedagoškom minimumu koji je ostvariv u najgorim uslovima, i koji bi bio sposoban da sa tom osnovom osvoji neuporedivo više.
Peščanik.net, 07.08.2023.
EKOLOGIJA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Otoman u UN - 25/04/2024
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
