20. juna 2018. u CZKD-u, u organizaciji Peščanika i forumaZFD, govorili su antropolog Ivan Čolović, autor knjige „Smrt na Kosovu polju“, muzikolog Srđan Atanasovski, autor knjige „Mapiranje Stare Srbije“, istoričarka Dubravka Stojanovic i novinar Teofil Pančić. Razgovor vodila Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Ti si nas naučio kroz knjige koje si pisao da je kosovski mit kroz istoriju imao različita značenja i poruke, i uvek je bio u službi neke ideologije i politike. I šta sad? Da li mi natežemo neko značenje ako kažemo da će Narodni muzej biti otvoren baš na Vidovdan, i da li se u stvari taj mit seli u depoe i u istoriju?
Ivan Čolović: Vidovdanu je mesto u muzeju. Ali da li se ovde o tome radi? Ja se bojim da se ovde neće o tome raditi, jer najava ne ide u tom pravcu, ne ide u pravcu da se muzealizuje Vidovdan, nego da se vidovdanizuje Narodni muzej. I on je u stvari definisan kao neka vrsta novog vidovdanskog hrama. Ja sad malo trčim unapred, ispred rude, ne znam šta će se zaista desiti, ali ova najava – muzej na Vidovdan – mene nekako navodi na pomisao da će to biti neko novo svetilište srpskog nacionalnog identiteta, tačnije herojske dimenzije srpske kulture. Oni koji su imali priliku da prelistaju strategiju kulturnog razvoja Srbije od 2017-2027. godine, koja je pre izvesnog vremena objavljena, znaće na šta mislim. U toj strategiji se navodi nekoliko dimenzija srpske kulture. Tu se kaže da srpska kultura ima balkansku, pa vizantijsku dimenziju…
Teofil Pančić: Starobalkansku…
Ivan Čolović: Starobalkansku, pa ima prosvetiteljsko-evropsku dimenziju, ima demokratsku dimenziju. Ima i neku dimenziju koja ne znam tačno šta znači, “kontaktna” se zove, ali je tu i herojska dimenzija i tu se kaže: kosovski zavet je ta herojska dimenzija. I šta ta herojska dimenzija treba da obezbedi? Očekuje se da to bude dimenzija koja će obezbediti, tu piše, “samoočuvanje društva pred egzistencijalnim i identitetskim izazovima”. Pazite, to je ako ne najvažnija svakako jedna od najvažnijih funkcija koja se može pripisati nekoj kulturi. I šta mi odmah, zlonamerni autošovinisti, vidimo? Vidimo da se ne očekuje da našu egzistenciju, naš kulturni identitet, naše mesto u svetu odredi nekakva prosvetiteljsko-evropska dimenzija, ili ne daj bože demokratska. Sve je to u redu, ali ako neko treba da obezbedi egzistenciju našeg takozvanog nacionalnog bića, naše kulture – evo, to je herojska dimenzija, i tačno rečeno: ne pripisujem ja ovoj strategiji izraz “kosovski zavet”, nego tako piše.
Zašto je po mom mišljenju važno i danas govoriti o kosovskom mitu? Moj najjači argument u odbranu mog upornog bavljenja ovim mitskim Kosovom je u tome što bih ja i ostavio kosovski mit, ali kako se obično kaže, on neće da ostavi mene. Jer nisam ga ja pustio na političku pozornicu, u javni život Srbije, nisam ja odgovoran što on već 30 godina, i ranije, ali dobro, poslednjih 30-ak godina je oživljen, obnovljen i vlada i teroriše političku i javnu scenu Srbije. I danas važi ideja u Srbiji da je legitimna samo ona vlast koja je ovlašćeni baštinik kosovske tradicije, kosovskog mita, odnosno da je priznati čuvar Kosova. Šta kritičko proučavanje kosovskog mita i tih priča može da pruži?
Možemo, recimo, i to se radi, da ukažemo na raskorak između istorijske istine, između faktografije i mitske konfabulacije, i tih mitskih priča. To nije za potcenjivanje, to je važno, jer kritička istorija, kritička istoriografija u Srbiji je i počela sa Ruvarcem i Ljubom Kovačevićem, razgraničavanjem između onoga što je potvrđeni istorijski fakt i onoga što se pripoveda i priča u folkloru, odnosno onoga što je u stvari nepotkrepljena konfabulacija mitskih pričica. Tako mi od tada znamo da, recimo, Vuk Branković nije izdao na Kosovu – to je Ljuba Kovačević lepo pokazao. Znamo takođe da braća Jugovići izgleda nisu postojali, pa čak ni njihova majka, ni Boško, niko od njih. Ni Srđa Zlopogleđa. A znamo takođe i da Lazar nije bio car.
Međutim, na tome se kritika mita ne završava, korisna kritika mita. Ja mislim, tek tada kad se te stvari raščiste, koje je korisno i potrebno razlikovati – istorijske istine i ove pričice – treba onda krenuti dalje i uvažiti ono što su utvrdili proučavaoci starih i novih političkih mitova, to jest da mit nije istoriografija, nego da je to priča, kažu antropolozi, koja prenosi moralne pouke važne za članove neke ljudske zajednice, poruke i pouke koje čine vezivno tkivo starih arhajskih, ali i modernih društava. Koje su to pouke, koje su to vrednosti koje će taj kosovski mit nama danas reći, pa ćemo mi reći: nije bitno što tu nije sve istinito, nije bitno što car Lazar nije car, ali priča o caru Lazaru nosi nekakve važne pouke Srbima, srpskom narodu i ostalom čovečanstvu, da se ne šalim baš preterano.
Dakle, konkretno oni koji se danas zaklinju kosovskim zavetom, na šta se zaklinju? Koja je to etika Vidovdana o kojoj se govori? E, pa kad to počnete da raspravljate, i kad to pitanje postavite, onda dolazite do nekih zaključaka, bez ikakve pretenzije da odmah nastupate skandalozno, ali koji će skandalizovati danas nacionaliste – recimo, do zaključka da kritička istorija kosovskog mita, a ja sam jednu takvu istoriju kritičku napisao, pokazuje da ne postoji jedan kosovski zavet, jedna kosovska zakletva, jedna kosovska ideja, da ne postoji jedna vidovdanska etika. Evo, koliko ima tih zaveta? Ja sam otprilike identifikovao jedno 5-6, kad govorimo koji su kosovski zaveti, znači to je plural. Evo ga, kaže, jedan zavet kneza Lazara bogorodici da će umreti za nebesko carstvo. To je onaj najpoznatiji zavet. To on kaže: “Evo, ja biram nebesko carstvo, za njega mrem”.
Broj 2: zavet Miloša Obilića pred Lazarem i ostalim plemstvom da će ubiti Murata. On se tu isto zavetovao. 3: Zavet junaka drugih da će imati sučim izaći pred Miloša. Evo, broj 4: zavet koji Murat na samrti ostavlja svojim naslednicima, Turcima, da ne diraju raju ako hoće dugo da vladaju. I što je za mene bilo najinteresantnije, kad sam našao, to vam je ovde broj 5: varijantu tog zaveštanja Muratovog u jednoj pesmi koja prvo nije objavljena. U Vukovoj zaostavštini ima jedna pesma kojoj je, da li on ili neko drugi kasnije, dao naslov “Lazarica”, u kojoj taj savet prvo Lazar daje Muratu, a onda se Murat sa njim slaže pa prenosi svojim naslednicima, sve to na samrti, kad obojica umiru. Znači, postoji jedan Lazarevo-muratovski zavet u našoj istoriji, u našoj nacionalnoj tradiciji.
Još jedan rezultat kritičkog tumačenja, koji može da bude skandalozan u očima nacionalista, koji može da se shvati kao svetogrđe, je zaključak da je Lazarev zavet, onaj zavet broj 1, njegov izbor nebeskog carstva za srpski nacionalizam uvek bio ogroman problem i oni se s tim nisu slagali. Svi dokumenti koji kreću od druge polovine 19. veka do danas pokazuju ogroman trud da se nekako ta stvar ispravi, revidira, relativizuje ili potpuno odstrani. I to slavljenje Miloša umesto Lazara, ili potiskivanje Lazara u drugi plan, ili pretvaranje Lazara u Miloša je nešto što su teme tog kosovskog mita, raznih verzija od sredine 19. veka, a već je vrlo snažno to počelo kod Njegoša, jer u Gorskom vijencu imate Lazara koji se jedva pominje i imate kult Miloša i zasnivanje ne Lazarevog nebeskog carstva, nego viteškog carstva u kome Obilić nad sjenama vlada.
Milošević na Gazimestanu izlazi pred Miloša, zaboravlja Lazara. I ne samo to: kad se on na Gazimestanu našao, pravoslavna crkva i njeni velikodostojnici su bili iznenađeni, a kasnije i ljuti što on nije hteo da istom prilikom ode u Crkvu Svetog Nikole u Prištini, i pokloni se moštima kneza Lazara, koje je crkva za tu priliku dopremila posle jednogodišnjeg svečanog hodočasnog putovanja do Kosova. Ne, on je to odbio, a posebno se naljutio episkop Atanasije Jevtić, i to je bio veliki skandal. Međutim, gde sam ja onda dalje istraživao ovu stvar? Šta je Atanasije Jevtić u stvari rekao? Pa rekao je isto što i Milošević, odnosno on je istom prilikom dočekao Lazarove mošti i pred njim se zakleo i rekao je da će se Srbi odazvati njegovom zavetu. Ali na šta je mislio? Mislio je na njegov poziv: ko ne dođe na Boj na Kosovo… i tako dalje. Mislio je na kletvu Lazarevu. I dok se Miloševiću pripisuje, s razlogom, da je nagovestio oružane sukobe, odnosno rekao da ni oni nisu isključeni, Atanasije Jevtić je o tome govorio mnogo otvorenije i direktnije. I evo, ja sam ovde zapisao, on je rekao da ćemo odazivajući se Lazarevom pozivu “da bijemo i nezavršenu bitku kosovsku za povratak izgubljenoga, za vaskrsenje umrtvljenoga”.
To je kult ne Lazara, nego kult Miloša. Dakle, kad je reč o vrednostima, to svakako u kosovskom mitu koji mi danas konzumiramo i koji se danas nudi i kojim nam se danas preti, to nisu duhovne vrednosti, to nisu moralne vrednosti, i zato mene nije iznenadilo što je prošle godine Vojska Srbije svoja dva nova oklopna transportera nazvala imenima kosovskih junaka. Jedno ime nekako ide uz oklopni transporter, ima nekakve logike da se jedan nazove Miloš, ali činilo se da neće biti mogućno da bude i Lazar, ali jeste: drugi oklopni transporter je Lazar. Jer, i Lazar je u stvari pretvoren u oružje i spušten na zemlju.
Teofil Pančić: Naravno, sećamo se Miloševića na Kosovu polju 1989. godine, ali meni pada na pamet jedan zanimljivi nastavak toga: setićete se, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. godine, pa je bio onaj veliki miting u Beogradu koji su posle zli jezici nazvali “Kosovo za patike”, i onda je tadašnji premijer Vojislav Koštunica izašao za govornicu i počeo strogo da se dere na prisutne postavljajući sledeće pitanje: “Ima li ovde nekoga da nije sa Kosova?” Ja sam gledao to na televiziji i mislio – pa čekaj, pa ja nisam sa Kosova. Pravo da vam kažem, ne verujem ni njemu da jeste, mislim da je on sa Dorćola. Tu vidite nastavak te mitske matrice. Ona uvek ima neku vrstu totalitarne potke. Dakle, potka je ta da ako ti sebe možeš da na neki način identifikuješ sa nekim identitetom, recimo nacionalnim, u ovom slučaju srpskim, onda ti jesi sa Kosova, ono određuje tvoju i političku i etičku i svaku drugu osnovu. Ako odstupaš od te matrice onda si ti naravno izdajnik.
I to je istorija sprske politike poslednjih decenija. E, sad dolazimo do trenutka nesumnjivog poraza. Prva tačka nesumnjivog poraza je naravno 1999. godina. Druga tačka nesumnjivog poraza je 2008, proglašenje nezavisnosti Kosova, protiv kojeg je Srbija realno mogla da pravi demonstracije i da ovi idu da daju Kosovo za patike i tako dalje, da lupaju ambasade. Dalje od toga se nije imalo šta. Imamo tu fazu tih raznih pregovora, tih čudesa. Tu imamo zaumnu pojavu Vuka Jeremića koji ide okolo po svetu i pokušava da nekim vradžbinama zaustavi jedan nesumnjivo delujući istorijski proces, i ta politika doživljava poraz koji je naprosto bio neminovan, jer se na taj način nije moglo dugoročno opstati.
Na čemu Nikolić, Vučić i ekipa dolaze na vlast? Na onome što niko nikad nije zvanično, pečatirano rekao da je tako, ali nekako svi to pretpostavljaju: od onih koji su opozicija ovom režimu, pa čak do jedne čudne, specifične grupe ljudi, poreklom iz takozvanih građanskih krugova, antinacionalističkih, i tako dalje, koji su u međuvremenu negde iskazali, blago rečeno, simpatije za Vučića i sadašnji režim – dakle, svi tvrde da su oni došli da to raščiste. Oni su došli da taj poraz, koji je i njihov poraz, koji je poraz njihove politike, da naprave njegovu inventuru, da vidimo šta smo ovde imali, šta je ostalo i kako ćemo to sada da na neki način pravno, politički i istorijski formulišemo i da idemo dalje. Odatle Vučić sa unutrašnjim dijalogom, bez mitskih delova. Naravno, šta mu je drugo preostalo? On ako taj posao ne obavi, jedino zbog čega nije totalno na crnoj listi međunarodne zajednice, zapravo gubi razlog zašto uopšte politički figurira.
Međutim, s druge strane se pojavljuje to da mi stalno imamo posla s nekakvim recidivima. On će u jednom trenutku izgovoriti ispravni tekst, ali ne samo da će ga i on lično već sutradan na neki način demantovati, nego će svi koji nešto znače u njegovom političkom, medijskom, intelektualnom i tako dalje okruženju skočiti odmah da kažu sve suprotno od toga. Jer kad pogledaš kako rade mediji koji su direktno pod uticajem ove vlasti, ko su njihovi urednici, kakva je njihova uređivačka politika, kakva je priča i o Kosovu, i o Bosni, i o Evropi, i o Rusiji, ti ćeš zapravo videti priču koja je potpuno suprotna od te – ‘ajmo sad, dosta je bilo kosovskog i ostalih mitova, ‘ajde da govorimo onako kako realno jeste.
Tako da ta priča koja se stalno vrti jedan korak napred, dva koraka nazad odražava unutrašnju muku tog režima, jer on je zaista negde svestan, racionalno, da ta kosovska priča mora u vrlo dogledno vreme da se na neki racionalan način zaključi, ali tu istovremeno imamo i potpunu nesposobnost, nespremnost da se konsekvence toga podnesu. Pri čemu, što je najbizarnije od svega, i te konsekvence su manje-više imaginarne, jer politička elita kod nas mnogo više paranoiše o nacionalističkom, Kosovo-braniteljskom raspoloženju populusa nego što ono realno postoji. Realno, u Srbiji ovakvoj kakva je sada, postoji samo folklorno-kafansko srbovanje, ali ja ne znam da li biste vi okupili četu ljudi koja bi krenula na Merdare.
Mislim da je njihov vlažni san, a što se neće ostvariti na duži rok, jer je nemoguće, to da nekako u širem međunarodnom kontekstu prodaju priču koju prodaju ovom narodu u unutrašnjem kontekstu. Izračunali su da Tramp slaže 7 puta dnevno. Mislim da Vučić slaže 14 puta dnevno, bar. I sad pokušavaju da na taj isti način kupuju vreme i kad je u pitanju Kosovo. Odatle ta priča. Pa ‘ajmo sad malo unutrašnji dijalog, pa ‘ajde sad malo ovo, pa ‘ajde sad malo ono, ali zapravo se sve to na kraju svodi na neko ne preterano inteligentno dobijanje na vremenu, koje će na kraju u jednom trenutku nužno da se završi time da će doći do onog trenutka kada će biti – ljudi, evo vam ovaj papir, hoćete li da ga potpišete ili nećete? I pre li kasnije do toga će doći i ja se samo bojim da ne dođemo u onu situaciju potpune panike aktuelne vlasti, da naprave neki veliki unutrašnji pičvajz, kojim bi se opet nekako privremeno ta stvar stavila na led i odložila na neko vreme. Toga se zapravo najviše bojim.
Svetlana Lukić: Postoje neke najave da će Evropska unija imenovati specijalnog pregovarača, što može da znači da će rešiti tu stvar kao sa Makedonijom ili Grčkom: ‘ajde dosta je bilo, nesrećna Mogerini nije u stanju da se nosi sa tim, a ima i druga posla. Tako da imam utisak da prvi put menjaju formu pregovaranja i da to može da se ubrza.
Teofil Pančić: Jedna je stvar jako zanimljiva. Kad si spomenula taj grčko-makedonski sporazum: nismo li mi prethodnih 5-6 godina ubeđivani, čak i od nekih ljudi od kojih to možda nismo očekivali, da je najbolje kada ljudi koji su označeni kao nacionalisti, kao veliki patrioti i tako dalje, da je najbolje kad oni pregovaraju, jer oni nemaju taj problem, njih niko ne može da optuži da su izdajnici i tako dalje, i oni će to da završe. Međutim, to ne da se ne završava, nego su odnosi u regionu generalno sve gori i gori. Danas su mnogo gori nego pre 10 godina. A s druge strane, ovo što su uradile Makedonija i Grčka: to je uradio jedan levičarski premijer Makedonije i levičarski premijer Grčke, ljudi koji su unutar svojih zemalja stalno pod sumnjom da su izdajnici, i negde mi se čini da tu pada teorija o tome kako bože moj, eto, trebaju nam ti jaki, nacionalistički profilisani političari koji jedini mogu da transcendiraju, prevaziđu posledice vlastite nacionalističke politike. Pa nikako da ih prevaziđu. Naprotiv, stalno ih iznova reprodukuju.
Srđan Atanasovski: Hteo sam da Ivanovo izlaganje dopunim sa dve teze. Prva teza jeste da mi živimo u jednoj iredentističkoj državi koja kontroliše jedan obim teritorije, a po svom zakonodavstvu i ustavu je predviđeno da kontroliše drugi obim teritorije. Prema tome, mi ne živimo u stanju mira, već u stalnom očekivanju sukoba. Druga stvar jeste da mi živimo u državi koja kontinuirano sprovodi projekat ukidanja političkih prava Albanaca. Znači, jedan od osnovnih mehanizama jeste zapravo to pozivanje na istorijsko pravo, a to je taj narativ da naša moderna država ima neke veze sa takozvanom srednjevekovnom Srbijom, zapravo privatnim vlasništvom dinastije Nemanjića, i da pozivajući se na teritorije koje je ova u srednjem veku obuhvatala, mi zapravo sada imamo neko pravo vlasništva nad tim teritorijama, i da možemo u potpunosti da apstrahujemo politička prava ljudi koji trenutno žive na tim teritorijama, i da ih prisvojimo kao vlasništvo svoje države.
Drugi mehanizam, kojim se zapravo ukidaju politička prava Albanaca, jeste govor o Albancima kao o ljudima koji nisu na istom civilizacijskom nivou, i mislim da ono što zapravo tu treba da imamo u vidu jeste da se radi o jednom čistom kolonijalističkom diskursu, da je diskurs kultur-rasizma prema Albancima, kako je postavljen još u 19. veku, postavljen kao veran ekvivalent kolonijalističkih diskursa zapadne Evrope. Sa istom onom retorikom sa kojom su evropske zemlje poput Britanije i Francuske osvajale Afriku i druge delove sveta, i ukidale politička prava ljudi koji su tamo živeli, sa istom tom retorikom je Kraljevina Srbija pretendovala, i konačno i osvojila delove teritorije gde žive Albanci i ukinula njihova politička prava.
Danas, kada pomenemo da je pitanje samoopredeljenja Kosova između ostalog i pitanje dekolonijalizacije, nailazimo na veliki odijum srpske javnosti, koja kolonijalizaciju često poistovećuje sa naseljeničkom kolonijalizacijom. Bilo je pokušaja da se Kosovo naseli srpskim življem, a da se iz njega iseli albansko stanovništvo. Ovi prvi pokušaji nisu bili uspešni, ovi drugi su delimično i uspevali. Dakle, postojali su projekti iseljavanja Albanaca u Albaniju i u Tursku. Međutim, to što to nije bila naseljenička kolonizacija ne znači da Kosovo nije bilo kolonija. Dakle, ono jeste bilo kolonija po modelu eksploatacije. Intelektualci u 19. veku, koji su odlazili na Kosovo, koji su pisali putopise sa Kosova, koji su, između ostalog, sakupljali folklorni materijal, pa i muziku na Kosovu, bi jednostavno u potpunosti ignorisali albansko stanovništvo, ili bi se kretali u nekim okvirima van svog vremena, dakle pisali o istoriji a ne o kulturi na koju nailaze, ili bi prosto bili zainteresovani uglavnom da intervjuišu isključivo pripadnike slovenske populacije, koja je, naravno, i tada postojala na Kosovu.
E sada, ono što je jako zanimljivo, i što mislim da je ključna promena između 19. i 20. veka jeste da intelektualci u 19. veku na Kosovu uopšte nisu krili da su Srbi manjina na Kosovu. Dakle, za njih je prosto taj istorijski argument, argument istorijskog prava bio sasvim dovoljan da Kraljevina Srbija položi svoje pretenzije na Kosovo. Danas se zapravo služimo narativima o albanizaciji Srba, kojih je bilo i u 19. veku, ali su tada prosto bili neka vrsta dodatka. Meni je recimo bilo mnogo zanimljivo kad sam iz naše biblioteke uzeo Nušićev putopis, gde on daje brojke po kojima je jasno da su Albanci većina na Kosovu, i onda je neka savremena čitateljka ili neki savremeni čitalac na margini stavio 5 znakova pitanja i 5 znakova uzvika: kao, odakle sada ovo. Dakle, mi zapravo uopšte nismo svesni koliko grešimo.
Dve stvari: ne otvaramo samo Narodni muzej na Vidovdan, mi gradimo novi muzej koji će se baviti isključivo srednjovekovnom istorijom Srbije i otvaramo ga u zgradi naše železničke stanice. Ispred njega će biti podignuta velelepna statua Stefana Nemanje na vizantijskom šlemu koji je pukao, a unutra ćemo imati relativno bogatu istoriju srednjovekovne Srbije. Zašto je ovo paradigma toga što nam se dešava? Upravo zbog toga što je čitav projekat iseljenja železničke stanice iz Beograda, i iseljenja čitavog tog dela Beograda u službi krupnog kapitala. Znači, isto kao što je projekat Savamala i Beograd na vodi u službi krupnog kapitala, i gradi se tako što se od bogatstva šačice ljudi pravi nacionalni interes – dakle, mi imamo zakon koji bogatstvo pojedinaca proglašava nacionalnim interesom – upravo je to razlog zbog čega neko želi da ukida politička prava Albanaca. Dakle, to je ta matrica eksploatacije koja se kod nas reprodukuje.
Druga stvar: Ivan nam je rekao i da je jedna od stvari koja će biti u Narodnom muzeju i taj narativ o srpskom narodu kao o prosvetiteljskom. Narativ o srpskom narodu kao o prosvetiteljskom, naravno, takođe vrlo liči na kolonijalističke narative zapadnoevropskih naroda. I ono što želim da istaknem jeste da snishodljivo ophođenje prema albanskom narodu Kosova i prema Albancima generalno, nije nešto što je samo boljka Srbije i njenog nacionalističkog pristupa. Kosovo je danas praktično NATO protektorat. Kosovari su jedna od retkih nacija u Evropi koji nemaju slobodu kretanja. Dakle, njima slobodu kretanja ne brani samo država Srbija, nego im brani i Evropska unija. Oni nemaju beli šengen. Oni za vizu čekaju u nemačkoj ambasadi po 4 meseca, i najčešće je ne dobiju. Dakle, čini mi se da, ukoliko je ovo ta godina u kojoj Aleksandar Vučić treba da po kratkom postupku razreši pitanje odnosa Kosova i Srbije, ono što mene plaši jeste da to razrešenje, na način na koji bude dogovreno i potpisano u Briselu, neće vratiti prava Albancima na način na koji bi trebalo da im vrati i neće dovesti do prave emancipacije tog naroda, koja zapravo mora da dođe odozdo i nevezano za dogovore Aleksandra Vučića i Brisela.
Dubravka Stojanović: Ne znam da li ste vi imali to iskustvo, ali meni se to često dešavalo, da vas ljudi, posebno u inostranstvu, pitaju – pa da li ste vi Srbi normalni, što taj poraz slavite tolike vekove? Da li ste vi najčudniji od svih naroda i tako dalje. Međutim, u teoriji sećanja stvari stoje sasvim drugačije. Ona kaže da je poraz ključan za homogenizaciju nacije, da su možda za istoriju bitne pobede i heroji, ali da su za sećanje ključni poraz i žrtva. Ako ste žrtva vi ste moralno superiorni i vama je sve unapred oprošteno. Znači, žrtva ne može da bude počinilac. To se odnosi na srpske žrtve u Hrvatskoj, zato se toliko govori o Jasenovcu. To se odnosi i na Kosovsku bitku. To je njena politička funkcija: žrtva ne može da bude izvršilac, žrtva je moralno superiorna i ta nekadašnja žrtva od pre 6 vekova moralno pere sve buduće postupke tog naroda i to je funkcija tog poraza.
Iskoristiću jedan podatak, sećate se možda onog istraživanja koje sam radila sa grupom koleginica za Beogradski centar za ljudska prava koji smo nazvali Novosti iz prošlosti, kad smo pitali takozvane Srbe šta misle o istoriji, i onda smo im dali slobodan odgovor na pitanje koji je najvažniji događaj u istoriji Srba, i 48% sami od sebe su rekli Kosovska bitka. Svega 10% su rekli Prvi i Drugi srpski ustanak. I to vam je najbolji dokaz ove teze koliko je poraz važniji od pobede. Pa zar nije važniji ustanak od poraza iz 1389? Evo, ovi rezultati jasno pokazuju kako to funkcioniše. Neki od današnjih najvećih istoričara, kao što je Pjer Nora, koji se upravo bavi sećanjem, danas govori o tiraniji žrtava, a Amos Oz, veliki izraelski intelektualac, govori o svetskom šampionatu za najveću žrtvu.
Prema tome, živimo vreme u kome su heroji zamenjeni žrtvama. E sad, postavlja se pitanje zašto baš kosovski poraz. Dakle, mi imamo mnoge druge poraze, ali se postavlja pitanje zašto je kosovski poraz omiljeni poraz, jer mi imamo izuzetno ozbiljan poraz kod Slivnice protiv Bugara 1885. godine, posle koga su Bugari uzeli Niš i pola južne Srbije. Jedan od razloga zbog kojih se za taj poraz ne zna je to što je bilo revanša, i onda ste možda čuli za Slivnicu-Bregalnicu, to je bila glavna parola iz 1913, kad je Bugarima vraćeno za Slivnicu i kada se pevalo da smo sada kvit, rešili smo taj poraz. Znači, tu imamo momenat revanša, ali mislim da taj momenat nije ključan, već da je ključan momenat ko je neprijatelj. Bugari su zaboravljeni neprijatelj. I to je upravo dokazala Olivera Milosavljević, da sa stvaranjem Jugoslavije Bugari potpuno prestaju da budu neprijatelji. Svi stereotipi o Bugarima prebačeni su na Hrvate – to je Olivera analizirala.
I time dolazimo do druge moje današnje teme, to jest u čemu je slast te Kosovske bitke, ako uzmemo u obzir ko je tu neprijatelj. Mislim da je to ključni odgovor, da Kosovska bitka ima takav značaj jer je tu neprijatelj takozvani Turčin, sada je taj neprijatelj Albanac, a njihovo zajedničko ime je musliman. Dakle, Turci su ključni za samoidentifikaciju Srba. Nema Srba bez Turaka u tom imaginarijumu, i ne znamo šta bismo radili da nema Turaka. Tih 500 godina, to je objašenjenje za sve: što nema demokratije, što je bio komunizam, što su bili autoritarni vladari, što imamo podanički mentalitet – za sve to su odgovor Turci i turski jaram. Ratko Mladić se upravo na to pozvao ulazeći u Srebrenicu. Ja ću u to ime i pročitati tačno šta on kaže, da biste videli koliko je to živo: “Poklanjam srpskom narodu ovaj grad, i napokon je došao trenutak da se posle bune na dahije Turcima osvetimo na ovom prostoru”.
Sada bih nešto rekla i o Čolovićevoj knjizi, jer ovo je delimično i promocija te knjige, pa bih samo u stvari ispričala nekoliko primera iz ove knjige. Ova knjiga počinje od same te bitke, i pokazuje se da od prvih informacija imamo ogromnu manipulaciju i fake news u vezi sa Kosovskom bitkom, jer jedan od prvih pisanih dokumenata koje uopšte imamo, to je da bosanski kralj Tvrtko Kotromanić javlja da je on pobedio u bici na Kosovu. To javlja Firentincima. Dakle, od te prve pisane informacije koja nam je sačuvana pa nadalje, mi imamo sve vrste manipulacije. Ja ću samo navesti neke koje možete da nađete u ovoj knjizi.
Naravno da je 19. vek bio presudan, ali kada Čolović analizira kako se govorilo o Jugoslaviji, pokazuje se da je i Jugoslavija potekla iz Kosovske bitke. I evo jednog citata Ivana Meštrovića, dakle glavnog jugoslovenskog proizvođača mitova o Jugoslaviji, njenog glavnog skulptora, gde on kaže: “Svi jugoslovenski mučenici od Kosova do danas i sav jugoslovenski narod jesu vojnici cara Lazara. On neprekidno vlada u duši jugoslovenskih naroda”. Dakle, Kosovo može da bude temelj Jugoslavije, Kosovo može da bude temelj Srbije, Kosovo može da bude temelj Šestojanuarske diktature, pa onda kralj Aleksandar proglašava diktaturu i kaže: “Čas slobodne volje vladara koji je nasledio zavet Kosova i predao ga silnoj budućnosti Jugoslavije”. Drugi svetski rat, Nedić kad govori o kralju i kad govori o saveznicima, govori isključivo o Vuku Brankoviću, a partizani kad pevaju o mrtvim drugovima, govore takođe o kosovskim junacima. Evo pesmice povodom smrti Ratka Mitrovića:
O, Jelice, je l’ ti žao
Ratka druga što je pao,
Ratka druga Mitrovića,
tog heroja Obilića.
Tako vidimo da to funkcioniše u svim vremenima, pa moram da se suprotstavim ovome što je Srđan rekao o kapitalizmu i o krupnom kapitalu. Knjiga Ivana Čolovića pokazuje da to funkcioniše i u feudalizmu, i u komunizmu, i kod Nedića i kod partizana, da je to nešto što je važnije od bilo kog jednog istorijskog činioca, i da to uspešno prevazilazi sve prepreke. I sad se postavlja pitanje da li će Vučić potpisati. Pa neće potpisati, ili će možda potpisati jer mora, ali će onda Informer i Alo i Srpski telegraf i svi da nastave ovu bitku. Dakle, možda će neki papir biti potpisan, ali od ovoga ne može da se odustane. Ne radi se ovde o tome da se mi suočimo s porazom iz 1999, ili da se mi suočimo sa kosovskom nezavisnošću iz 2008. Ovde se radi o tome da se mi suočimo sa 1389. Ako se mi s tim suočimo, mi bismo nekako morali da prestanemo sa tom kuknjavom i sa tom ulogom žrtve, što uopšte nigde nije u planu. Ako bismo mi završili priču o 500 godina turskog ropstva i ugledali te ulice, wc-e, nedemokratsku političku kulturu, autoritarne vladare, mi bismo morali da se suočimo sa samima sobom i da nešto politički drugo uradimo.
Ako bismo se suočili sa knjigom Ivana Čolovića koja pokazuje tu dinamiku u svim vremenima, onda bismo morali da izađemo iz tog epskog vremena, jer ono u čemu mi živimo je zamrznuta 1389, nije zamrznuto Kosovo ovo današnje, ono je zamrznuto. I to vreme ne protiče, i to je epsko shvatanje vremena gde vreme nema dinamiku. To ne ide ni napred, ni brže, ni sporije, to stoji i mi stojimo u tom vremenu. Kad bismo priznali poraz iz 1389, mi bismo priznali da istorija nije zatvorena, da je ona dinamična, da su za nju odgovorni određeni ljudi. To zamrznuto Kosovo služi tome da mi ništa ne vidimo, ne razumemo i ne čujemo. To je svrha te zamrznutosti, i zbog toga mi u stvari i ne želimo da se odmrznemo.
Ivan Čolović: Ja sam hteo samo da ilustrujem jednim lepim primerom koji će vas, nadam se, zabaviti, ovo što je Dubravka govorila o tom zaleđenom vremenu. U tom zaleđenom vremenu se u stvari uspostavlja jedna temporalnost, da upotrebim taj izraz, koja se u ovom mitološkom ili mitskom diskursu o Kosovu zove “kosovska vertikala”. Nema horizontale, stvari ne idu jedna za drugom, po nekom sintagmatskom, istorijskom toku, nego se ponavljaju, pa nama u stvari Kosovska bitka nikad i nije završena, jer nam se ona stalno događa, ona je stalno naše sudilište, ona se ponavlja. I pošto se ona ponavlja, ponavljaju nam se i kosovski junaci. Oni su svi savremenici zapravo. Kosovski junaci ne dolaze jedan za drugim, nego kad se evociraju, to je ono što je Čajkanović zvao “epifanija predaka”. Znači, oni se javljaju u tim epskim, ključnim trenucima, kad smo mi svi, kako je govorio Koštunica, rođeni na Kosovu, i kad smo svi sa Kosova, kada smo svi savremenici. E, to je lepo jedan guslar u pesmi koju je napisao u čast Ratka Mladića, izrazio. Kaže:
Car se Dušan, Srbi braćo, iz grobnice danas diže,
da novome Obiliću kao bratu priđe bliže.
Gledam kako car Dušane desnicu mu ruku steže,
zdrav nam bio, srpski sine, srpska nado i viteže.
Počasti si zaslužio, jer si srpstvo zadužio.
Tako Dušan Ratku kaza, kad eto ti cara Laza!
U lice ga Lazar ljubi: Da si zdravo, srpski sine!
Da mi biješe na Kosovu, ne bi srpstvo da izgine.
Tako da vidite da je Ratko Mladić zajedno sa Dušanom i Lazarom u stvari u istom trenutku isti junak na istom Kosovu. To je suština ovog zaleđivanja. A kako se zove zamrzivač koji zamrzava sukob, pa se onda on lepo svež i sasvim sačuvan od svih propadanja izvadi iz frižidera, iz tog zamrzivača, i krene se u novi rat. On se zove kultura. To se zove kultura. Pre 20 godina je svečano otvorena, isto obnovljena, jedna važna srpska kulturna institucija, a to je Dom Vukove zadužbine, i na tom svečanom otvaranju reč je imao predsednik te zadužbine Dejan Medaković, kasnije i predsednik Srpske akademije nauka. I on je tu ulogu zamrzivača sukoba – to je 1998. godina, već je bio kraj rata u Bosni i u Hrvatskoj, rasplamsavao se na Kosovu, ali je on to govorio kad je bio taj kraj rata i kad se videlo da u stvari se oružjem ne može nešto naročito učiniti za tu ideju velike Srbije ili srpske države proširene na tle Bosne i Hercegovine i Hrvatske, pa je onda predložio da to srpska kultura ima u vidu, i da preuzme na sebe zadatak da za neka bolja vremena sačuva snage kojima ćemo te neostvarene želje jednog dana ponovo ostvariti.
Odnosno, da ja njega ne prepričavam, kad sam zapisao šta je čovek rekao. Kaže: “To je (otvaranje Doma Vukove zadužbine) opštenarodni praznik koji nas sve zajedno spaja i opominje na mnoge neobavljene poslove u srpskoj kulturi, upravo one koji će podsticati i svojevrsno duhovno pribiranje i ujedinjavanje našeg naroda. To je jedini mogući način i put da za neku srećniju budućnost sačuvamo i mnoge naše neostvarene nade i želje”.
Srđan Atanasovski: Intelektualci 19. veka, koje mi danas posmatramo kao neke svoje praoce i uzore, su gradili osnove nacionalne kulture. U osnovi svakog nacionalizma jeste da vas uči da postoji nešto ključno različito između vas i nekog drugog. I u 19. veku su se povukle te granice, otkrilo se šta je to ključno različito između nas i drugih, jer ako tih razlika nema, onda nema ni pretenzija na suverenitet, onda kao da nema razloga da budemo suverena država, a neko drugi neka druga suverena država, jer zašto bismo to bili ukoliko ništa toliko ključno nije različito među nama. Tu bih pored knjige svog izdavača Ivana Čolovića, i pored svoje knjige, preporučio još jednu knjigu koju je takođe objavila Biblioteka XX vek, Gera Dejzingsa, antropologa koji se bavio religijom i identitetom na Kosovu pre nastanka nacionalnih država, i samim tim pre dolaska kapitalizma. Ono o čemu on govori jeste da su zapravo granice između etničke grupe Srba i etničke grupe Albanaca bile jako propusne, da su Srbi učili albanski, da su Albanci učili srpski. Između njih je postojala više jedna polupropusna membrana nego betonski zid kakav danas imamo i gde je nezamislivo da ljudi komuniciraju. Prema tome, neprijateljstvo između srpskog i albanskog naroda, na način na koji ga mi danas poznajemo i na koji ga percipiramo kao da je nešto što traje oduvek i što će zauvek trajati – zapravo je došlo na ove prostore sa ideologijom nacionalizma i sa kapitalizmom kao ekonomskim poretkom.
Teofil Pančić: Čitava ta priča o tome kako smo svi mi sa Kosova i kako je to ključ našeg identiteta je nešto u šta 98% takozvanog običnog sveta u Srbiji nikada nije verovalo. Nikada, ni kad je nacionalizam bio na vrhuncu. Tu je više bilo nekog antihrvatskog, antibošnjačkog sentimenta. Ovo sa Kosovom je uvek bilo mamuzano preko te nacionalističke inteligencije koja je živela na tim mitskim matricama, tako da je to od početka bila jedna fejk priča. I verujem da bi se brzo raspala i da to uopšte neće biti tako veliko iskušenje kako se sada čini našim kukavičkim političkim elitama.
I ovo što je Dubravka govorila o turskom jarmu. Ima mnogo takvih slika kao što je turski jaram, koje mi ne damo, koje nama trebaju. Evo, dok si ti to govorila, šta je meni palo na pamet, nešto što je sad skroz aktuelno: osiromašeni uranijum. Pazi, ja nemam pojma kako osiromašeni uranijum deluje na ljudski organizam. Ne verujem da mu je baš koristan. Ali do koje mere mu je štetan? To ja ne znam. I to ogromna većina ljudi, i u ovoj sali i izvan nje, realno gledano, ne zna. Međutim, mi biramo da verujemo da je on strašno ubitačan ako to odgovara narativu o tome da su došli ti imperijalistički zlikovci NATO-vi, crkli dabogda, koji nam otimaju naše Kosovo i sve naše, i oni su posejali taj osiromašeni uranijum, jer su naprosto takvi, kvarni, ne bi li nas sve pobili. I sad neki ljudi koji su doktori tih nekih nauka koje se time bave, kažu – nije to baš tako, znate, pa te statistike bolesti, ne uspostavljamo nikakvu relaciju. Ali ne, ti odbijaš to, jer se to ne uklapa u onaj narativ kojim ti samog sebe legitimišeš kao patriotu.
I to isto važi za primer sa bombardovanjem: 95% ljudi duboko veruje da je zvanični naziv te akcije NATO-a zvane bombardovanje “Milosrdni anđeo”. I sad, hiljadu puta je rečeno da se nikada nije zvala “Milosrdni anđeo”. Jednostavno, koliko god puta to bilo demantovano svaki put je preživelo. Zašto? Zato što naši patriotski intelektualci već imaju čitave opuse, ironične tekstove o tome – eee, ovi će nama da pričaju priče o humanizmu, a videli smo mi njih sa Milosrdnim anđelom. I sad, kad si ti izgradio čitave opuse na tom milosrdnom anđelu i neko ti dođe i kaže – hej prijatelju, ali nikada nije postojao nikakav Milosrdni anđeo, ti ćeš naravno to da odbiješ. Ne diraj mi u Milosrdnog anđela isto kao ono: ne diraj mi u turski jaram!
Ivan Čolović: Ima jedna knjiga francuskog istoričara, Žan Pjer Vernan se zove, koja ima pitanje u naslovu: Da li su Grci verovali u svoje mitove? I ta njegova analiza otprilike pokazuje da se baš i ne zna da li su oni verovali ili nisu. Nisu tada postojale ankete kao što bi danas postojale, ali se zna da su morali da veruju, da je postojao pritisak tadašnjih autoriteta da se ti mitovi poštuju. Pa je recimo jedan od tih autoriteta Platon zapretio pesnicima koji suviše slobodno tretiraju mitove o Olimpu i Zevsu. Ako nećeš da slušaš, imaš kukutu da popiješ, na primer. Dakle, tačno je, većina ljudi nije bila na Kosovu niti zna ko su Albanci tačno, ni kakva je tamo situacija, ali ako ga pitaš: “Vidovdanski zavet mora biti zavet svakog Srbina, je l’ to tačno?” i staviš ga pred kameru, on će reći: “Naravno da je tačno”. Zašto? Zato što mu je to rekao Marko Đurić, šef Kancelarije za Kosovo, zato što mu je to rekla država, rekla mu je crkva, rekla mu je vojska, rekla mu je policija – sve instance koje su pozvane i zadužene da tu priču pričaju. I škola, naravo.
I u tome je nekakva nada da kada te instance budu dovedene u pitanje – ne mora baš ceo kapitalizam da bude srušen, kao što Srđan predlaže – ali možemo dovesti u pitanje ovaj monopol, ovaj teror zvaničnog govora o Kosovu, ova pitanja pred koja nas postavljaju ti umni veliki patrioti, političari, jer si rođen na Kosovu, jer znaš da moraš verovati da je tvoj zavet, ako si Srbin, Vidovdanski zavet, ako moraš da slušaš nekoga kao što je Koštunica. On je u jednom obraćanju, kada je trebalo napraviti onu preambulu za srpski ustav, održao jednu govoranciju i rekao: svaki pripadnik naroda zna šta nam Hilandar znači, svaki pripadnik našeg naroda zna šta nam Kosovo znači. Nije on mislio da on treba da zna zato što je nešto o tome pročitao, nego je on njemu poručio da on to prosto zna, i da ima da primi k znanju i da je to znanje koje se ne stiče saznavanjem ono koje ga čini Srbinom. A on je taj koji legitimno nad njim bdi, vlada i podseća ga ko je i da je rođen na Kosovu.
Peščanik.net, 28.06.2018.
Srodni linkovi:
Dubravka Stojanović – Zamrznuti Vidovdan
Srđan Veljović – Zamrznuto Kosovo, fotoreportaža
Teofil Pančić – Derbi mita i ironije
KOSOVOVIDOVDAN
