kralj
Foto: Slavica Miletić

Živeo AV, živeo kralj! Ta parola, izrečena neopisivim mutirajućim falsetom na sednici parlamenta bila je tačka na izlaganje. Nikome nije bilo potrebno da čuje o čemu je zaljubljeni vernik govorio, ali je upamćen taj orgazmični urlik. Aplaudirali su Atlagić, Martinović, Jovanov. I svi drugi. To je to, bravo mali, crna prošlost je pred tobom!

Naslov teksta je posvećen nečemu što je bilo ili što odlazi. Uzaludno je praviti bilanse ili žalobne osvrte na godinu koja je prošla. Ali ona je prošla, to je poznato samo onima koji su je preživeli. Ništa u njoj nije bilo slučajno, sve što je bilo haotično bilo je neizbežno.

Ipak su neki događaji ostavili svoje stopalo u vremenu, pomogli nam da ne razumemo skoro ništa od onoga što nas satire. Bolest je tek na trećem mestu, pandemija je brižljivo negovana u vrhu vlasti kao opravdanje za pretvaranje društva u tamnicu. Na drugom mestu je pošast koju većina prepoznaje kao režim, mehanizam upotrebe svakog zla ne bi li ono bilo još veće. Upotreba bolesti kao saveznika u nečemu što gadno zaudara na prostačku tiraniju, beskrajna arogancija u pokazivanju neznanja i bahate nasilnosti.

Na tronu smo mi, ljudi, u zabludi povodom svoje buntovnosti i građanske pouzdanosti, slabe jedinke, ravnodušne pred svojom zlom sudbinom. Tako su najgori među nama mogli da nam rade šta hoće, uglavnom najgore. I da naš letošnji otpor podnesemo i odustanemo od njega pod surovom torturom policije i Miletovih legionara.

Sklon sam da verujem da svemu tome uskoro dolazi kraj, ništa se ne može trpeti večno.

Jedan sam od onih koji otvoreno sve najgore misli i govori o vladaru i njegovoj sviti. Ne može se imati razumevanje za svog tamničara, niti za manijaka koji je parcelisao sva beogradska groblja i dodatne ledine za one koji će umreti. Ipak je to razumevanje od većine neuspešnih samrtnika stiglo. Babe i dede, posle proglašene pobede nad koronom, izašli su možda na svoje poslednje izbore, uz prećutni poklik posvećen rimskom i svom imperatoru: Ave Caesar, morituri te salutant.

Videli smo šta sve mogu da učine ulizice i podanici, koji su neumorno izmišljali napade na um i telo vladaoca, i svoju neomeđenu podlost pripisivali njegovim kritičarima. Bio je to jedan beskrajni atentat, spektakl nestajanja proroka. To najviše priželjkuju oni koji se tome prividno opiru i servilno se podastiru pred opskurnom božanskom besmrtnošću Jupitera od blata i njegove sicilijanske braće.

Zato je nasuprot Ustavu i svakom normalom umu pokrenuta izmena Krivičnog zakonika uvođenjem novog krivičnog dela: napad na psihički integritet i spokojstvo člana porodice državnog funkcionera. Pod pretnjom zatvorske kazne do 5 godina! O tome piše profesorka Vodinelić u svom tekstu Rojalistička novela. Nema se tome bilo šta dodati, ali ako se to na skupštinskoj farmi usvoji, postajem plebejac za slobodni lov – što sam i bio – kao i svi koji su izvan kriterijuma da u porodicama imaju zaštićene primerke.

Je li to najava kraja? Verovatno jeste, rastuća represija je pouzdani znak nemoći i agonije mafijaške vladavine. Otkrivanje ključnih tajni o delatnosti familije bitno proširuje stolarsku delatnost za graditelje optuženičkih klupa. Šta je to psihički integritet? Ta oblast nije predmet zakona niti nadležnost suda. Nema spokojstva dok se ne spava mirno, zanimljiva lica iz turbo aristokratskih porodica, kao i sva druga, legitimna su tema za pripadnike plebsa koji se bave pisanjem. Informacija je svetinja, komentar je slobodan. Familije i mračni poduhvati složne braće su tematski imperativ za autora ovog teksta. Po bilo koju cenu.

Zna li vladalac koliko je naše poniženje pred saznanjem da je on to što jeste? Ne zna, dabome, inače bi kod Trampa, na primer, sedeo kao državnik, a ne u magarećoj klupi, i ne bi bio inspiracija Mariji Zaharovoj za njene paralele sa Niskim strastima. Ali tamo mu čak ni jedan Tramp nije dopustio da bude ono što nije.

To je ta stidna sekvenca koja može da bude važan deo septembarskog kalendara, u danu kada smo gledali kako one koji misle da su ovde najveći, vide velike siledžije. Pred njima se đido iz našeg sokaka savija kao crv i prestaje da postoji.

U novom sastavu REM-a i izboru zastrašujuće predsednice, ne krije se ideja da sve u Srbiji postane Pink, da se oduzme prostor za kablovske televizije koje govore, misle i izgledaju drugačije.

I ta okolnost, i broj članova SNS-a koji se bliži milionskoj hipertrofiji, opšta pljačka i masovno siromaštvo, sve to najavljuje kolaps i socijalnu imploziju. Sve što ovde valja završiti neće učiniti niko sa strane, to moramo sami. Režim nije u stanju da drži kazan za više stotina hiljada trutova i više hiljada navijačkih batinaša. Ta zver će početi da proždire sve ono što ju je stvorilo.

Živeo kraj, to je naslov jedne ljubavne balade koju peva Aleksandra Radović. To je simbolična himna ovoj godini koja se okončava kao socijalna tragedija. Kraj ljubavi koje nikada nije ni bilo, nestanak mržnje koja razara. Odlazak u praistoriju svih čudovišta koja su se iz zmijskog jajeta pojavila u srpskom parku iz doba Jure.

Peščanik.net, 29.12.2020.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)