Spomenik obalskim radnicima palim u NOB-u, Radeta Stanković (1952), foto: Uglješa Milanov
Spomenik obalskim radnicima palim u NOB-u, Radeta Stanković (1952), foto: Uglješa Milanov

Pre neki dan surfujući po internetu naišao sam na vest koja mi je privukla pažnju. Nevelika, ne mnogo informativna, odnosila se na poslednju sednicu skupštine Beograda. Pisalo je, vrlo kratko, da je odlučeno da se Spomenik obalskim radnicima palim u NOB-u sa svog mesta na obali Save u Savamali premesti na neko drugo mesto.

Pa sam na tviteru objavio sliku spomenika i napisao komentar, sasvim kratak, kakav već može da bude:

„Spomenik obalskim radnicima palim u NOB, rad vajara Radete Stankovića skoro sedam decenija je na svom mestu, na obali Save. Gradska vlast, po poslednjim vestima, će ga negde izmestiti. Sklonost da sve stvoreno pre njih preprave, premeste ili unište je neshvatljiva“.

Moj tvit je privukao solidnu pažnju na mreži a sudeći po komentarima i oko 1.000 lajkova mnogima se i dopao. Nekima naravno nije, a gradska vlast je na moju izjavu, kako su nazvali moj mali tvit, reagovala zvanično i oštro.

Visokotiražne novine i portal Srbija danas, pod naslovom „Šta je prava istina“, preneli su vest da je „predsednica Komisije za spomenike i nazive trgova i ulica Skupštine grada Beograda i zamenica predsednika Skupštine grada Beograda, odbacila kao netačnu i zlonamernu izjavu bivšeg poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića da će biti izmešten spomenik Lučkom radniku na Savskom keju“.

I objasnila: „Projektom je predviđeno da se spomenik Lučkom radniku premesti bliže glavnom stepeništu na istom tom keju, kako bi bio na reprezentativnijem i izloženijem mestu. Dakle, spomenik se pomera desetak metara od mesta gde se sada nalazi“.

I poručila je „Šabiću da će tada moći da se prošeta novim kejom i da se sam uveri da se spomenik Lučkom radniku nalazi na boljem, reprezentativnijem mestu“.

Tiradu je okončala rečima: „Šabić ima pravo da ne voli gradsku vlast, ali neko ko je bivši poverenik za informacije od javnog značaja ne sme da daje izjave koje predstavljaju širenje lažnih vesti“.

Naravno, kao i svaki građanin, imam pravo da ne volim gradsku vlast. Za to, uostalom, nakon divljačkog rušenja u Hercegovačkoj i jedva malo manje šokantnog na Kalemegdanu, ideja kao što su most na suvom, džinovski jarbol ili gondola, basnoslovnih rashoda za fontanu, ili za višemesečnu novogodišnju rasvetu i svirke, mutnih projekata poput Slavije, Cvetnog trga, Trga Republike, spektakularnih a nikad ispunjenih obećanja kao što su metro, filharmonija, Muzej Beograda, da dalje ne nabrajam, ima i previše razloga.

To što ne volim gradsku vlast ne opravdava bezočan bezobrazluk, ne daje pravo razmahanoj predstavnici gradske vlasti da mi imputira širenje lažnih vesti, pogotovo ako istovremeno govori neistine.

Dakle, definitivno je istina da se spomenik obalskim radnicima izmešta sa svog mesta na obali. Istina je, čak i da je to i samo za desetak metara kako gospođa kaže, odnosno laže. Niko u Savamali ne zna za glavne stepenice koje ona pominje, već zna samo za Velike stepenice, koje nisu desetak već 150-200 metara dalje. I nisu na obali.

Ali ono što me je posebno impresioniralo nije neverovatna količina bezobrazluka u ovom tragikomičnom pokušaju demantovanja istine neistinom. Više od toga pažnju mi je privukla bahata, bezosećajna spremnost da se bez preke potrebe premešta spomenik posvećen palim borcima. Spomenik palim obalskim radnicima podigli su ljudi koji su bili njihovi saborci. Izabrali su mesto za koje su mislili da je najbolje, u pristaništu, na samoj obali, naravno nimalo slučajno. I posle sedam decenija aktuelnoj gradskoj vlasti pada ne pamet nešto što nikom nije: da ga seli. Ona zna bolje i reprezentativnije mesto.

Što me je podsetilo na još jedan spomenik palim borcima. Retkost su spomenici koje pobednici dižu pobeđenima, a Beograd ima jedan takav. Nemački feldmaršal August fon Makenzen ga je, nakon što su trupe pod njegovom komandom 1915. zauzele grad, posvetio srpskim junacima, braniocima grada.

Za spomenik je izabrao mesto poslednjeg i najžešćeg otpora, Košutnjak.

U Košutnjaku, iako je formalno zaštićeno prirodno dobro, gradska vlast već besomučno seče šumu i zida. Treba li očekivati da će im pasti na pamet da i spomenik palim braniocima Beograda presele na neko bolje i reprezentativnije mesto?

Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Peščanik.net, 02.06.2020.

TEMA – BEOGRAD NA VODI