Ustav Srbije koji je proglašen pre punih šest godina, a koji je trebalo da postane temeljni akt na kome bi naša demokratska zajednica najzad bila konsolidovana, postao je umesto toga poprište sukoba političkih aktera i sve dubljih podela među građanima u društvu. Mnogo se u javnosti govorilo o konkretnim razlozima zašto nam je hitno potrebna ustavna revizija. Ipak, možda je nedovoljno istaknut aspekt legitimiteta, koji je najvažniji za temelje jedne demokratski konsolidovane zajednice. Srbija je nakon te 2006. godine ušla u godine duboke političke krize, koja je najzad kulminirala krizom legitimiteta političkih procesa kojoj se kraj ne nazire.
Razlog ove krize je upravo u nelegitimnim osnovama najvišeg pravnog akta Srbije. Temelje ustavne legitimnosti duboko su uzdrmali nekoliki faktori. Prvo, kriza legitimiteta je indukovana svesnim zaobilaženjem demokratskih institucija u Srbiji. Naime, umesto da ustavni akt bude plod delovanja Narodne skupštine koja je najviše predstavničko telo građana, Odbor za ustavna pitanja je više puta zapadao u ćosokak, što je u potpunosti obesmislilo ustavnu aktivnost samog parlamenta. Nasuprot tome, građani su 2006. godine dobili Ustav koji je nastao u bermudskom trouglu demokratije, negde u ortocentru između Andrićevog venca, magistrata u Zemunu i Francuske ulice, gde su tada obitavali stranački i politički lideri tri najveće grupacije u Srbiji.
Drugo, ustavni tekst koji je nastao kao posledica lošeg kompromisa, morao je u skladu sa tvrdom procedurom prethodnog Ustava, da bude promenjen putem referenduma. Uslovi koje je bilo praktično nemoguće ispuniti, verovatno su jedan od povoda da referendum bude održan uz sumrak demokratije, bez ravnomernog predstavljanja pristalica i protivnika novog ustavnog teksta, među kojima su brojni bili i eminentni stručnjaci za ustavno pravo, pa čak i pisci prethodnog Ustava iz 1990. godine. Medijski neujednačena zastupljenost dveju strana, stvaranje atmosfere unisonosti zbog „vitalnih nacionalnih interesa“ dovela je do toga da referendumska procedura bude grubo prekršena. Vrhovnom sudu Srbije podneta je čak 191 prijava povodom narušavanja demokratske procedure. „Ćorave kutije“ koje su zanoćile na biračkim mestima bez predstavnika Demokratske stranke koja je pasivno pristala na kršenje procedure, te statistička anomalija da je za poslednja tri sata drugog referendumskog dana glasao isti broj birača kao celih prethodnih dan i po, samo dodatno bacaju senku nelegitimiteta na ceo proces.
Treće, javnost je 2006. godine u jesen bila potpuno obmanuta. Predstavljano je da se Ustav donosi kako bi se sačuvao teritorijalni integritet države i predupredilo proglašavanje nezavisnosti Kosova i Metohije. Ustav nije uspeo da ispuni takve ambicije. Kosovo je jednostrano proglasilo nezavisnost pod tim imenom 2008. godine, bez pristanka Srbije, koja je to nemoćno posmatrala ponavljajući ustavnu preambulu. Sve to jasno ukazuje da je prilikom donošenja novog Ustava postojala anima fraudis.
Najzad, javnost je bila suspendovana bez prava da se javno diskutuje o Ustavu. Iako su postojale određene rasprave, javna debata kao takva nije postojala. Zato je sasvim logično da je u Ustav ubačeno sve što se moglo, bez ikakvog valjanog parametra šta treba da bude materia constitutionis, a šta ne. Sve to je građane u državi koja je 1835. godine zahvaljujući Dimitriju Davidoviću imala jedan moderan Ustav, osudilo na telefonski ustav u 21. veku.
Na opštim izborima 2012. godine, građani su nedvosmisleno pokazali visoki stepen apatije, koja se ne ogleda samo u broju tzv. belih listića, već pre svega u činjenici da je na izbore izašao mnogo manji broj građana. U drugom krugu izbora za predsednika Republike, aktuelni šef države dobio je manje od 50% glasova, što je prvi takav slučaj u savremenoj političkoj istoriji Srbije. Građani su jasno poručili političkoj eliti da ona treba da postoji zbog njih, a nipošto obrnuto.
Upravo zato, glavni razlog zašto treba izvršiti ustavnu reviziju nije ni Evropska unija, niti očuvanje integriteta države. Glavni razlog mora da bude uspostavljanje političkog legitimiteta kao osnovnog temelja naše krhke demokratske zajednice u Srbiji. Bez toga, demokratija će i dalje, u svom fundamentalnom smislu i kontekstu i dalje biti stranac u Srbiji, a građani će nastaviti da budu samo naivni subjekti u farsi fasadne demokratije.
Autor je član Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji.
Peščanik.net, 19.12.2012.
USTAV SRBIJE