Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Uglavnom se, u Beogradu, slavi pobuna. Malo se šta ima reći o ciljevima, a još manje o posledicama. Nije, naravno, nevažna ni motivacija. Ostaviću po strani međunarodni kontekst, mada je on veoma važan. Posebno Čehoslovačka i, naravno, Vijetnam.

Motivacija za pobunu u Beogradu je bio rast socijalne nejednakosti i otpor privatizaciji. U Sloveniji, to je bio problem nerazvijenih republika i Kosova, i zapravo novca koji im se daje preko saveznog budžeta i fondova, pa je stoga došlo do zahteva za secesijom. I srpskog problema u Hrvatskoj.

Naknadno, u Beogradu je to slavljeno kao pobuna protiv Tita, protiv autokratske vlasti. Zapravo, praktično od početka, strategija onih koji su preuzeli upravljanje pobunom, do koje je došlo iz osećanja nepravde prebijenih studenata, bila je da se sporazumeju sa vlastima. Broz je to razumeo, pa je održao govor kojim je podržao zahteve da se ideali usklade sa stvarnošću i svi su otišli kući pevajući.

Posledice su se mogle predvideti. Njih ima smisla uporediti sa onim što je bilo moguće, a trebalo bi i da je bilo poželjno, posebno iz beogradske perspektive. Moglo se reći, a mislim da je jedan broj ljudi u vođstvu tadašnje srpske komunističke partije i bio spreman da kaže: dobro, ako smo za demokratiju, idemo na izbore. Što je alternativa koja će se ponovo ukazati dvadesetak godina kasnije i biti odbačena, iz nacionalističkih, što je ključno uočiti, a ne kao 68. iz komunističkih razloga.

Umesto toga, sprovedene su čistke u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji, kao uostalom i svuda drugde i uspostavljen je sistem u kojem više nije bilo ni nameštenog glasanja i gde su republička rukovodstva dobila kontrolu nad javnim prihodima, pa i nad centralnom bankom (preko inflatornog finansiranja i kroz selektivne kredite). Ostao je Fond za nerazvijene, koji će na kraju biti argumentum crucis za to da razvijeniji treba da se oslobode eksploatacije nerazvijenijih – da bi računi bili čisti. Sve to je bilo u neskladu sa činjenicama, ali to je već tema o tadašnjem stanju društvenih nauka.

Društveni mir je kupljen zaduživanjem u inostranstvu. Koje je petnaestak godina kasnije dovelo do bankrotstva zemlje. Iz čega je Jugoslavija mogla da se izbavi veoma brzo i zapravo sa pozitivnim razvojnim ishodom – privatizacijom. Koja je postala nedostupna zbog obnovljenog socijalizma iz 68. i zbog toga što su u međuvremenu republike postale vlasnice svega, pa tome nisu bile sklone, posebno ukoliko bi to značilo da vlasništvo prestane da poznaje međurepubličke granice.

I onda su u Beogradu zagovornici socijalne jednakosti postali vatrene pristalice nacionalne jednakosti i autokratije, koja se opravdavala time da će biti privremena („naš vođa će da obavi poslove, posebno na Kosovu, pa će onda nastupiti demokratija i mi na vlasti“). I tako do danas.

Možda ima smisla, u 200. godini od rođenja Karla Marksa, podsetiti na to koliko je on tada, doduše u lenjinističkoj interpretaciji, postao popularan u Beogradu. Dok je bilo razumljivo, mada očekivano uzaludno, da se Praxis njime suprotstavljao rastućem nacionalizmu u Hrvatskoj, valja se podsetiti da je ne mali broj nemarksista u Beogradu otkrio istinu u marksizmu. Mada je to kratko trajalo.

Peščanik.net, 30.05.2018.

Srodni linkovi:

Tamara Nikčević: Dragoljub Mićunović – intervju

Tony Judt – Revolucionari

Nebojša Popov – Kako smo dospeli dovde

Svetlana Slapšak – Žive buktinje, sveta prostota

György Konrád – Utopija na asfaltu

Svetlana Slapšak – Nacifikacija memorije

Nikola Samardžić – Revolucija koja je uspela pošto je propala

Vladimir Gligorov – Pre 68. i posle