Zašto je važan 9. maj?

Foto: Konstantin Novaković

Foto: Konstantin Novaković

Dana 9. maja 1945. fašističke falange, koje su opustošile dobar deo planete do tog datuma, konačno su poražene. Do sloma vojne moći fašističkih država i njihovih satelita i saradnika bilo je potrebno da prođe gotovo šest godina tokom kojih je živote izgubilo više desetina miliona ljudi (procene se kreću od 50 do 80 miliona ukupnih žrtava, a neke procene su čak i veće). Iako je rat na jugoslovenskom bojištu nastavljen i posle 9. maja, ovaj datum nam je ipak važan zbog svog univerzalnog odjeka. Naše lokalne specifičnosti na globalnom nivou nisu bile od većeg uticaja, premda su rečito svedočile o dubini sukoba unutar jugoslovenskog društva.

S druge strane, ni sam 9. maj nije tako univerzalan kako se često pretpostavlja, a još manje je lišen kontroverzi. Naime, 8. maja 1945. snage Trećeg rajha potpisale su kapitulaciju pred mešovitom sovjetsko-savezničkom vojnom delegacijom u Berlinu. Iako je prethodnog dana u Remsu potpisana kapitulacija nemačkih trupa na zapadnom frontu, pojedine jedinice na istoku su nastavile da pružaju otpor. Za SSSR bilo je neprihvatljivo što je kapitulaciju nemačkih snaga u Remsu primila saveznička vojna delegacija u kojoj je SSSR bio zastupljen sa nižerangiranim oficirom, koji nije ni imao ovlašćenje da bude tu. Zato je naknadno bilo upriličeno potpisivanje u Berlinu.

I događaj u Remsu i potonja kapitulacija potpisana u Berlinu svedoče o rivalstvu među pobednicima. Ne treba posebno naglašavati koliko je sam čin kapitulacije bio značajan, najpre kao završetak krvoprolića, a potom i u simboličnom smislu: čitava stvar postala je i pitanje prestiža. Štaviše, za SSSR je bilo osobito važno da se dan pobede obeležava 9. maja, a ne 8, zbog vremenske razlike između Berlina i Moskve: kapitulacija je potpisana u Berlinu 8. maja, u trenutku kada je u Moskvi već bio 9. maj. Sa stanovišta SSSR-a kapitulacija je morala biti potpisana u središtu fašističke agresije – Berlinu, ali se trenutak njenog stupanja na snagu morao računati prema vremenu u središtu pobede – Moskvi.

Sve navedeno uticalo je na to da 9. maj ne bude u hladnoratovskoj epohi naročito uvažavan na svim pobedničkim stranama. Tek je posle sloma socijalizma, u srazmerno kratkom periodu u kom odnosi Zapada i Moskve nisu bili zategnuti kao u prethodnom periodu ili kao što je to danas, 9. maj doživeo svojevrsnu reafirmaciju. Obeležavanju Dana pobede u Moskvi 2005. prisustvovale su visoke delegacije iz velikog broja zemalja, uključujući i SAD, Veliku Britaniju, te Nemačku, koje su predstavljali najviši zvaničnici. Univerzalni značaj 9. maja, koji je nesporan kao istorijska činjenica, tada je u izvesnom smislu i formalno priznat. Međutim, sa zahlađenjem odnosa Zapada i Moskve, sa zanemarivanjem antifašističkog nasleđa u Evropi, sa svojevrsnom monopolizacijom pobede nad fašizmom od strane savremene Rusije (što mnogo više dolazi iz antizapadnjačkih resantimana ruske politike nego što ima ikakve veze sa antifašizmom) – Dan pobede koji se obeležava 9. maja sve je udaljeniji od svoje suštine koju bi inače trebalo da odražava.

Zbog toga je danas, ponovo, potrebno podsećati da je na taj dan, zahvaljujući isključivo zajedničkom naporu svih članova antihitlerovske koalicije, okončano u dotadašnjoj istoriji najveće krvoproliće, čiji je bitan pokretač bilo rasističko divljaštvo i ništa manje divljački nacionalizam, koji su svoj koncentrovani izraz našli u Holokaustu, kao i u čitavom nizu bestijalnih zločina proisteklih iz nacionalizma. Ne sme se, radi današnjih dnevnopolitičkih motiva ili zbog putinovštine u Rusiji, koja na odvratan način zloupotrebljava antifašističko sovjetsko nasleđe, zanemariti opštepoznata činjenica da je Sovjetski Savez podneo najveće žrtve u Drugom svetskom ratu, dajući zaista odlučujući doprinos pobedi. U tom smislu su prezira dostojne neke savremene tendencije, prisutne u političkim i intelektualnim krugovima na Zapadu i među kritičarima savremene ruske politike, koje ovu činjenicu olako zanemaruju i bagatelišu kao nešto efemerno i usputno. Neprihvatljivo je, kako čine mnogi rusofili i putinofili, i taj odlučujući doprinos tadašnjeg SSSR-a svoditi na Rusiju, kada je dobro poznato da su u tom pobedničkom naporu i žrtvovanju učestvovali svi narodi tadašnjeg SSSR-a.

Ima smisla obeležavati 9. maj kao Dan pobede jer je baš tog datuma pred najvišom delegacijom koju su činili oficiri svih pobedničkih sila glavnokomandujući ostataka nemačke zločinačke armade potpisao kapitulaciju. Tako je okončan svetski rat na najvećem delu teritorije na kojoj je vođen. Pored toga, proslavljanjem baš 9. maja odaje se pošta upravo ogromnoj žrtvi i doprinosu Crvene armije. Zanemarujući nanose političkih nesuglasica koje su tinjale u antihitlerovskoj koaliciji i tokom rata, te ističući u prvi plan sadržaje bitne za jednu važnu temu kolektivnog sećanja kao što je pobeda nad fašizmom, čini se da je obeležavanje upravo tog datuma kao Dana pobede, uz jednu ponešto komplikovanu kontekstualizaciju, ako ne jedini mogući, onda svakako najpravičniji izbor.

Peščanik.net, 10.05.2018.

Srodni linkpvi:

Aleksandar Goljc – Izložba paradržavnog nasilja i vojne tehnike

Ljubodrag Stojadinović – Mrtvi puk

Dejan Ilić – Dan pobede nad antifašizmom

TEMA – JUGOSLAVIJA