Foto: Predrag Trokicić
Svakog Uskrsa Vučić zabasa u neku kasarnu kako bi ukazao na brižljivo negovanje sopstvenog populističkog militarizma. Nije sasvim sigurno da je negde služio vojsku, ali paravojsku pod vojvodom Nikolićem svakako jeste. I kao takav će uskoro biti na rukovodećem čelu srpske armije, ma koliko vojnicima u onoj raketnoj brigadi preseo uskršnji ručak, a vojni sveštenik morao tamjanom da okadi krug kasarne posle te napadne posete.
Ipak je vizita vrhovnog obradovala bar Ljubišu Dikovića, generala kome Vučić već nekoliko godina razbija jaja, a čija je uloga u vojsci sve manje jasna. Osim što ozareno neguje svoje neprijatno podaništvo. Ne javlja se ni povodom struke, niti da makar ezopovskim jezikom ukaže na upotrebu siromašne vojske u korist kulta novog karikaturalnog maršala. Po vojsci se priča kako Ljubiša danima bira jaje sa slabašnom ljuskom, kako bi se spreman podmetnuo Vučiću i jedino je u tome nepogrešiv.
Ali je posle jaja i kiselog vojničkog gostoprimstva premijer-predsednik nastojao da uozbilji vojnički čas svojim obećanjima, koja imaju smisla samo u izvesnosti da neće biti ispunjena. Plate će navodno biti povećane, ali najviše podoficirima i oficirima na nižim dužnostima. Kao predsednik Vučić će nastaviti pustošenje vojnih otpada bivših republika SSSR-a, kako bi srpsku vojsku učinio najmoćnijom na Balkanu.
Naravno da je sve ovo deo nasilničkog postizbornog programa, u kome može da bude upotrebljeno sve što inače nije upotrebljivo. Vučićeva obećanja i ovako nemaju značaja jer ih on nikada ne ispunjava, ne trudeći se čak ni da sačeka da ljudi zaborave šta je rekao.
Vojni sindikati to dobro znaju, pa su javno rekli da ne veruju čoveku kome se inače ne može verovati. „Demagogija“ – tako reče Novica Antić, oficir koji se bori sa mnogo jačima od sebe, a njegovi su protivnici isključivo oni koji bi morali da pomognu i njemu i vojsci da izbegnu programirani sunovrat.
Ali nije samo primitivni demagoški zanat vlasti ono što postaje ekološki problem Srbije u postizbornoj klaustrofobiji. Novi predsednik ima sasvim zloćudnu ideju o raspodeli sloboda u Srbiji, inače uveren da je monopol te neprikosnovene vrednosti samo u njegovim rukama. Kaže da će „dozvoliti šetnje, samo ako se ne ugrožava država!“ Zamislite tu formulaciju, koja je ispod ranga neukog poimanja bilo koje totalitarne koncepcije. Dopuštanje slobode samo znači kako je AV uveren da raspolaže njome u ime svih koji mu je nisu poverili, i da sve zavisi od njegove zle volje. Ali ovde je u igri samo šetnja, ništa ozbiljnije mu ne godi, pa neće ni dozvoliti „napad na državu“, kao da ju je on lično uspostavio, izvan prakse kojom društvo uređuje svoje mehanizme.
Vučić ima ambicije da upravlja društvom i njegovom dinamikom, pa tako i da određuje nivo otpora štetnoj verziji vlasti, trudeći se da takvog otpora nipošto ne bude. Tako se nagovešteni „demokratski model“ koji uvode u Srbiju ne može drugačije razumeti osim kao loš eksperiment ludog naučnika, koji se sprema za klimaks ludila, ako već nije u njemu.
Tako nasumice konstruisana mašinerija vlasti, rogobatna i sukobljena sa interesima građana izaziva otpor sama po sebi, a njen vrh je sasvim jasna metastaza koja bezobzirno razara društvo. Najgora vest u tome jeste što oligarhija koja u svojim šakama drži monopol neslućene moći, čini sve kako bi devastiranje bilo nastavljeno, uveravajući sve koje je moguće uveriti da neposredno sledi i da samo što u Srbiju nije stigao „Periklov procvat“ ili najmodernija verzija komunističke utopije. Vučićeva najava blagostanja je uvek i samo u nekoj budućnosti, pri čemu se projekcija idile ostavlja za vreme koje je za smrtnike nedostižno. To je promocija smrtonosne ideologije, koja je začeta u okolnostima nedostatka bilo kakvih znanja o državi.
Ali sve to, ili ništa od toga ne dopire do uzurpatorske „elite“, koja je opijena pobedama i ne pokazuje ni najmanje znake trežnjenja. Na mestima gde su ponovljeni izbori, Vučić je dobio skoro 77 odsto glasova izašlih birača. Mnogo više od Erdogana, ali manje od Lukašenka. Mnogo manje od Sadama, a Enver Hodža i Kim Džong Un su sa svojih 100 i nešto procenata nedostižni. Za sada.
U mračnom ambijentu ovdašnje stvarnosti predsednik koji je i premijer izabraće novog premijera. Ko će pristati i dobiti čast da bude marioneta i predsednikov pajac, relej apsolutne vlasti koja se neizbežno seli na Andrićev venac? U danu analognog transfera vlasti Slobodana Miloševića, ondašnji vožd beše izašao na stepenište tada poslednjeg jugoslovenskog parlamenta. Cela porodica je bila uz njega. Ali je imao čaplinovsku počast: više stotina cipela bačeno je na njega umesto cveća.
Kakva nas ceremonija očekuje u srpskoj erdoganovskoj inauguraciji? Biće to galerija likova, prijatelja iz sveta, onih koji su već bili ili onih koji tek postaju. Čitavo sazvežđe demobilisanih bardova evropske političke istorije, koji će se pokloniti onome koga bi morali da osuđuju zbog gušenja sloboda.
Ali svi će oni biti u senci neizbežnih fizionomija koje će nam ulepšati dan: Marijan Rističević, gospodin Palma, Aleksandar Martinović, Ivica Dačić. I naravno, starleta sa još novijim licem, trula višnja na bajatoj torti režima, Nada Macura. Između svih ostalih koji će uspeti da dotaknu svoj deo slave i konačno se uzdignu iznad blata odakle su stigli.
I naravno vojska, koja će ćuteći odraditi svoj paradni deo pred koloritnim vrhovnim. Do idućeg Uskrsa možda neće biti ni jaja.
Ali niko ne zna šta će se događati posle toga, kad se gosti raziđu, a on ostane sam sa sobom pred velikim ogledalima u starom dvoru.
Peščanik.net, 19.04.2017.
IZBORI I PROTESTI 2017.- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Čekajući Ješića - 10/01/2025
- Divlja horda - 03/01/2025
- Ples sa kobrama - 27/12/2024
