transparent sa protesta #1od5miliona: Buna protiv dahija

#1od5miliona

Ministar finansija Siniša Mali pohvalio se pre neki dan (sreda, 30. januar) da je Srbija popravila svoj plasman na Indeksu ekonomskih sloboda Heritidž fondacije za 11 mesta. Sa 80. prošle popela sa na 69. mesto na listi za 2019. godinu. Kao i prethodnih godina, Srbija se i dalje nalazi u grupi tzv. delimično slobodnih zemalja; ispred nje su slobodne i uglavnom slobodne, a iza uglavnom neslobodne zemlje i represivni režimi.

Dobro je naravno da se ekonomske slobode u zemlji Srbiji povećavaju i ministar nije mogao propustiti priliku da se pohvali. Ali, kad se malo zagrebe ispod površine, tj. malo detaljnije pogleda čega sve ima u toj analizi, vidi se da Mali nije rekao celokupnu istinu. Jer, kad se otkrije cela slika onda se vidi da privredni ambijent pati od brojnih, i krupnih, nedostataka koji pokazuju da za neko veliko zadovoljstvo zapravo i nema razloga, naprotiv.

Najpre, ako se, zauzevši 69. mesto među 180 zemalja, Srbija našla pa za malo u prvoj trećini zemalja na svetu, kada se u obzir uzme samo Evropa, Srbija je sa 34. pozicijom među 44 zemlje ušla tek u poslednju četvrtinu. Doduše – eto još jednog „pozitivnog brojanja“ za Srbiju – ona je tu iza sebe ostavile i neke članice Evropske unije: Francusku (71. na svetskoj rang listi, 35. na evropskoj), Italiju (80, odn. 46), Hrvatsku (86. odn. 38) i Grčku (106. odn. 43). Pored ovih, da i to kažem, iza Srbije su i Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Moldavija, Rusija, Belorusija i Ukrajina. Svi drugi su (na čelu sa Švajcarskom i Irskom koje su potpuno slobodne) dakle ispred. A ako se još jednom osvrnemo na pomenute članice EU, videćemo da su zemlje sa (naj)manjim ekonomskim slobodama upravo one koje danas imaju najveće privredne, socijalne i političke probleme.

Da se vratimo u Srbiju. Skok na listi ona je postigla pre svega zahvaljujući ekonomskim reformama koje je sprovela poslednjih nekoliko godina. Dakle, fiskalnoj i monetarnoj stabilizaciji, odnosno eliminisanju budžetskog deficita i smanjenju javnog duga sa jedne, te niskoj inflaciji sa druge strane.

Međutim, dok je u toj čisto ekonomskoj sferi stanje znatno popravljeno, u opšte društvenoj je praktično pogoršano. Reč je o onome što se obuhvata (relativno širokim) pojmom vladavine prava. Dakle kada se radi o poštovanju zakona, o nezavisnosti sudstva, o integritetu vlade – tu je Srbija dobila manje od polovine raspoloživog broja bodova. Dok je od 100 mogućih za fiskalnu i monetarnu stabilnost dobila 90, odnosno 80 poena, za zakonitost je dobila 50, za pravosuđe 45, a za principijelnost i profesionalnost (što znači i odsustvo korupcije) državne uprave svega 37 bodova. Sve je to daleko ispod evropskog, a osim kod sudstva i ispod svetskog proseka, s tim što je u ovom poslednjem slučaju Srbija čak dobila nižu ocenu nego prošle 2018. godine. Dakle, ostvarila je apsolutni pad.

Na ovaj način je u stvari Heritidžov indeks samo potvrdio ono što su pokazala druga dva, takođe nedavno objavljena izveštaja. Sredinom januara, naime, objavljeni su Barometar slobode fondacije Fridrih Nojman i Indeks demokratije Ekonomist intelidžens junita. Kada je reč o ovom drugom, Srbija je dobila ocenu 6,41 (najviša je 10) i svrstana u slabe demokratije. Što je najgore, ta ionako krhka demokratija poslednjih godina sve više slabi. Jer je poslednja ocena niža ne samo od one pre tri godine (6,71), nego i pre čak 12 godina (6,62).

Na Barometru slobode, koji naglasak stavlja na političke slobode, Srbija je zauzela 35. mesto među 45 zemalja Evrope (ne obrađuju se sve zemlje) i centralne Azije. Dakle, opet je među najgorima. Što je još gore, i ovde posebno zabrinjavaju trendovi. Naime, kada je reč o demokratičnosti izbornih procesa, o medijskim slobodama i o nezavisnosti sudstva, za sve te tri izuzetno važne oblasti konstatuje se da su „u ubrzanom padu“.

Kada je reč o društvenim merenjima, u ovom kontekstu nije zgoreg podsetiti na jedno prošlogodišnje istraživanje koje kao da je ignorisano od naše javnosti. Naime, Gordana Matković i Katarina Stanić iz Centra za socijalnu politiku objavile su septembra 2018. rad o nejednakosti u Srbiji. Prema toj studiji, ako se u istraživanje uključe i naturalni prihodi, socijalna nejednakost u Srbiji iznosi oko 30 Džinija, a ako se nejednakost meri po potrošnji – svega 26 Džinija. Tako su praktično „demantovani“ podaci državnog Zavoda za statistiku po kojima je nejednakost u Srbiji nešto iznad 38 Džinija. I drugo, možda važnije, konstatovano je da se s obzirom na te rezultate socijalna nejednakost u Srbiji kreće u granicama evropskog proseka.

Iz svega ovoga na kraju se može zaključiti da u pogledu ljudskih prava i demokratije Srbija stoji mnogo gore nego u pogledu socijalne pravde. Što se na neki način ogleda i u aktuelnim građanskim protestima. Iako se naravno u Srbiji prilično loše živi, ta pobuna je u najvećoj meri izazvana nasiljem, bahatošću i gramzivošću vlasti. Mnogo više političkom represijom nego ekonomskom depresijom.

Glad za slobodom, da se tako izrazim, mnogo je veća od gladi za hlebom.

Peščanik.net, 02.02.2019.

TEMA – PROTESTI 2018/19

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.