Iza muškaraca

Žene rade u polju, Indija

Indija, foto: Sam Panthaky/AFP/GettyImages

Svetlana Lukić: Sa Dubravkom smo napravile razgovor povodom izlaska njene nove knjige Iza zavese. Posebno nas je zanimao deo u kome Dubravka govori o položaju žena i dece u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka.

Tada su, a nismo od toga daleko ni danas, srpski domaćini u vladi i skupštini snatrili o ostvarenju nacionalnih ciljeva, dok su im žene i deca skapavali od bolesti i zapuštenosti. Dok budete slušali Dubravku, lako ćete videti koliko je u stvari logično nasilje nad ženama i decom o kome slušamo svakog dana.

Dubravka Stojanović: Devedesetih godina pokrenule smo istraživanja i objavile dva zbornika koje je uredila Latinka Perović, koji se odnose na pitanje žena kao merila modernizacije društva. Prvo pitanje je bio pravni okvir kojim je u Srbiji bio utvrđen položaj žena i time se bavila naša pokojna koleginica Olga Popović-Obradović, zajedno sa Marijom Draškić, profesorkom Pravnog fakulteta.

Pravni položaj žena bio je uređen građanskim zakonikom. Tačke koje su se odnosile na položaj žena bio je na snazi, nepromenjen, ravno sto godina. Dakle, on je usvojen 1844, što je relativno rano za Evropu, ali su te tačke ostale nepromenjene do 1945. godine kada je ih je izmenila nova socijalistička vlast. Dakle, sto najdinamičnijih godina u razvoju sveta. Ove koleginice su ukazale na to da su razne odredbe građanskog zakonika više puta menjane za tih sto godina, ali ove o položaju žena ne.

Tu je najzanimljiviji položaj udatih žena, koje se nalaze u grupi maloletnih lica. Kaže se: ‘Maloletnim se upodobljavaju i svi koji ne mogu ili kojima je zabranjeno sopstvenim imanjem rukovati. Takvi su svi s uma lišeni, raspikuće sudom oglašene, propalice, prezaduženici kojih je imanje pod stecište potpalo, udate žene za života muževljeva’. Dakle, udate žene su na poslednjem mestu i spadaju u tu ekipu koju zakon precizno definiše kao vrlo problematične ljude.

Sve drugo proističe iz ovog člana. To je značilo da žene ne mogu biti svedoci za utvrđivanje testamenta, ne mogu biti staratelji, ne mogu da prime poklon bez odobrenja muža, kao ni da se školuju i da rade bez muževljeve saglasnosti.

Dalja prava su takođe proizlazila iz ovog osnovnog položaja žene kao maloletnog stvorenja. Tako je samo otac bio nosilac roditeljske vlasti, što je značilo da u slučaju razvoda deca pripadaju ocu, mada je naglašeno da su vanbračna deca isključiva briga majke. Nasledno pravo takođe proizlazi iz ovog maloletničkog položaja žena, jer kaže da žena može da nasledi muža samo ako ne postoji niko drugi sa muževljeve strane do dvanaestog naslednog reda. Naravno, u patrijarhalnim porodicama sasvim je nemoguće da ne postoji niko do dvanaestog naslednog reda. Drugim rečima, udate žene nisu imale skoro nikakve nade da naslede svoje muževe. Zakon je predviđao da udovice ostaju na imanju muževa do kraja života, ali su u praksi one najčešće bile izbacivane i sa decom završavale kao beskućnici.

Kada se to pitanje postavi uporedno pravno, ta tačka ne postoji ni u jednom zakonodavstvu zemalja bivše Jugoslavije. Olga Popović-Obradović i Marija Draškić su pokazale da u Crnoj Gori, po običajnom pravu koje je tada vladalo, braća ne izbacuju sestru sa imanja, da su po šerijatskom pravu žene bile oštećene, ali su, za početak, dobijale nazad svoj miraz, i dobijale imovinu koja je bila dva puta manja od one koju dobijaju muški naslednici. U isto to vreme, u Sloveniji i Hrvatskoj je bilo izjednačeno pravo na nasleđivanje ženske dece ili žena od muževa.

Što se tiče radnog prava, u svih ovih sto godina postojala je jedna začkoljica koja kaže da mesto činovnika ili ministarski ukaz, kako se to zvanično zvalo, mogu da dobiju samo oni koji su služili vojsku. Drugim rečima, žene su automatski bile izbačene iz te kategorije, što je opet dalje značilo da žene nisu mogle ministrovim ukazom biti postavljene na mesta državnih činovnika, dakle mesto lekara, profesora, nastavnika u višim razredima, inženjera i arhitekte.

Tu imamo jedan paradoks, to je ono što obično koriste naše kolege koje hoće da kažu da je kod nas uvek sve bilo u redu, jer se obično kaže ‘ali naše žene su se vrlo rano školovale na visokim školama’, što je apsolutno tačno. Velika škola je već 1871. godine dala mogućnost školovanju ženske dece, a posle 1882. i država je davala stipendije za školovanje ženske dece na evropskim univerzitetima, što je apsolutno za svaku pohvalu. Ali ono što je iza zavese, zato se tako knjiga i zove, jeste da kad te žene završe visoku školu, one ne mogu da rade adekvatno svom obrazovanju, jer zbog ovog nesluženja vojske, koje je savršena začkoljica koju niko ne vidi, one ne mogu da dobiju položaj koji im odgovara. Prema tome, one kad se vrate sa završenom medicinom mogu biti samo medicinske sestre. Kad se vrate kao završeni inženjeri one mogu biti crtači u biroima, ili kad se vrate sa nekih filozofskih fakulteta ili filoloških one mogu biti samo učiteljice nižih razreda i ne mogu dobiti to ukazno zanimanje.

Naravno da su se te školovane žene vrlo brzo pobunile i od skupštine tražile da se njihova prava izjednače sa pravima njihovih muških kolega koji su imali isto školovanje. Prvo su se oglasile telefonistkinje – to je bilo kao neko IT zanimanje danas. One su bile najmodernije i već 1905. napisale su prvo pismo skupštini. Mnogi poslanici, na čelu sa Jovanom Skerlićem, podržali su njihov zahtev da imaju istu platu i sve druge privilegije koje su imale muške kolege. Međutim, njihovi zahtevi nisu usvojeni, ali ono što je za nas važno to je da su ipak te žene tim pismima pokrenule velike skupštinske i javne rasprave na tu temu. I zahvaljujući tim raspravama možemo dalje da analiziramo koji su to sve razlozi zbog kojih telefonistkinje sirote nisu mogle da dobiju jednaku platu i jednaka prava.

Kada su se telefonistkinje javile skupštini, a kasnije i lekarke i druge, sa tim zahtevom, onda je prvo što je u skupštini masovno i aklamacijom prihvaćeno, to je da je to, kako su rekli, čaršijsko izmotavanje. I tu smo odmah mogli da vidimo taj odnos prema gradu, jer naravno, telefonistkinje su gradska stvar i deo nekog urbanog zanimanja. One su odmah ocrnjene u skupštini, jer je to, kaže se, čaršijsko izmotavanje. Naročito veselje u skupštini izazvao je jedan poslanik koji je rekao ovako ‘čije su to gospođice, to su gospodske ćerke, ko će to da plati, sve će to da plati ona sirotinja koja kopa za dinar, neće to gospoda da plate’. I sad odmah iz tog govora vidimo jednu od ključnih konstanti naše politike, to je populizam, to je to udvaranje sirotinji koja, kako on kaže, kopa za dinar, neće sad valjda oni da plaćaju neke gradske telefonistkinje. Dakle, odmah se markira ta ključna populistička i egalitarna politička filozofija.

Pročitaću još jedan citat iz srpske skupštine, gde poslanik kaže da ne može da se to odobri, jer ‘srpske majke nisu nosile midere i šešire kao ove telefonistkinje koje nam se sada obraćaju, nego su nosile komoru i same učestvovale u ratovima za oslobađanje’. Dakle, jasno je pre svega da žene treba da nose tu komoru, to je njihova idealna pozicija, da učestvuju u ratu za oslobađanje, još je idealnije ako tu i poginu, onda imaju šansu da postanu i heroji, a ne da nose midere i šešire, što je jedno direktno ismevanje svakog napretka, jer mider i šešir nije stvar mode, nego stvar nekog uređenijeg života, gde između ostalog vodite računa i o sebi. To je znak napretka i modernizacije. Dakle, vi ne date tu modernizaciju, jer je idealno da vi kao vo vučete stvari i učestvujete u ratu, ali na to ću doći kasnije.

Budući da su te zahteve poslale obrazovanije žene, koje su tražile da budu izjednačene, to je odmah izazvalo salve smeha u skupštini i silne uvrede na račun svakog ko je obrazovan. To je posebno inspirisalo poslanike koji su se utrkivali u tome ko će gore reći nešto o obrazovanim ljudima. Tako je recimo jedan poslanik rekao da ti obrazovani, a pogotovo žene nama nikako ne trebaju, jer, kaže, citiram: ‘fakultetska sprema donela je mnogu zbrku u našem zakonodavstvu’. Drugi kome se nadovezao pa je rekao ‘ma da, dok nije bilo pismenih Isus je po ovoj zemlji hodao’, dok je treći direktno ismevao sve doktore nauka pa je rekao ‘čuo sam mnogu gospodu predgovornike, pravnike, doktore, njihov govor učinio je slab utisak na mene, i pored njihovog Dr nekako su njihovi razlozi slabiji i slabiji efekt su učinili na mene negoli oni koji nemaju onog Dr pored svog imena’. Međutim, pored svega ovoga o čemu govorimo ipak su se sve te rasprave na kraju svodile na ono što se uvek pokaže kao presudna i ključna tema, a to su nacionalni argumenti koji pokazuju suštinu politike.

Sad ću da pročitam dva citata koji ne ostavljaju nikakve dileme. Jedan poslanik je rekao: ‘Ostavite srpsku ženu neka na miru u svome domu kosovskim i senjskim pesmama uspavljuje buduće osvetnike Kosova’. Dakle, mislim da se u toj rečenici nalazi apsolutno sve, nalazi se na prvom mestu Kosovo, na drugom mestu osveta, na trećem mestu sistem vrednosti i uopšte politički poredak. Dalje se nalazi smisao svih naših života, a to je da svi, pa i nerođena deca, živimo za osvetu Kosova. Treće, nalazi se to da ne smemo da pomerimo ništa u našoj porodici dok se ne reši problem Kosova. A pošto se on ne može rešiti onako kao što su oni zamislili onda ćemo zauvek ostati u toj istoj porodici gde će, dakle, kako kaže, žene uspavljivati buduće vojnike.

Ili drugi citat gde kaže poslanik: ‘Ne bi bilo pametno, a najmanje za nas Srbe davati ženskinjama pravo na ukaz, odnosno da mogu da postanu činovnici. Ne rušite porodicu našu koja je Srbima potrebnija više no drugim narodima, jer još Srbin nije ujedinjen’. Dakle, on jasno kaže da kod nas to ima potpuno drugo značenje, ne možemo mi sada kao neki drugi narodi koji mogu mirno i drugim temama da se bave. Kod nas je to posebno, mi, dakle, moramo ono što je pitanje svih pitanja, uključujući i odnose u porodici, uključujući, dakle, i plate telefonistkinja. Dakle, ne možemo dati višu platu telefonistkinjama, jer Srbin nije ujedinjen, kako bi on rekao. Kad bude ujedinjen lako ćemo mi s telefonistkinjama, ali, eto, on ni vek kasnije nije ujedinjen, prema tome telefonistkinje da pričekaju.

Ono što je tu posebno strašno je što je to veoma često bio argument i samih žena i što su građanska udruženja žena itekako podržavala ove stavove muškaraca, pa se ova debata o položaju žena prelila i na ženska udruženja i na ženske časopise. I recimo, jedno od takvih udruženja, Srpski narodni ženski savez takođe je odbio potrebu da žene rade i zarađuju više. I one su rekle ovo, dakle, ponovo isti argument, kažu: ‘Ako hoćemo da radimo na nacionalnom polju onda nećemo moći da rušimo stare tradicije, to se kosi jedno s drugim, jer naš nacionalizam ne dozvoljava učešće žena u državi’. To kažu žene, dakle, same žene brane naciju od žena.

Drugim rečima, vidimo da pod jedan nacionalno pitanje je uvek prioritet i sva druga moraju pred njim da se sklone. Ali vidimo još jednu stvar, da se u tom očuvanju patrijarhalog reda, zapravo tog najdublje autoritarnog reda vidi očuvanje nacije u smislu na koji oni tu naciju doživljavaju i da je patrijarhalizam i autoritarizam zapravo, kao što oni kažu otvoreno, čuvar nacionalnog identiteta. Dakle, naš nacionalni identitet je dubinski autoritaran. Bez tog nacionalnog identiteta, kao što oni opet otvoreno kažu, mi ne možemo ostvariti naš nacionalni cilj. I tu je taj krug. E, sad je samo pitanje da li je pravi cilj uopšte taj nacionalni fantazam ili je pravi cilj ono što ja mislim, tj. očuvanje autoritarnog i patrijarhalnog poretka. Dakle, ni taj nacionalni cilj nije u stvari pravi cilj i on je maska za ovu potrebu da se patrifikuje društvo i da se ono slučajno ne promeni.

Poslednji tekst u ovoj knjizi zove se ‘U senci velikog narativa – stanje zdravlja žena i dece’, i on je zapravo najpotresniji. On pokazuje da kad se govori o naciji, ne govori se o ljudima, tu se govori o nečem drugom. I to najbolje može da se vidi kroz dramatične primere stanja zdravlja žena i dece, kroz recimo stalna upozorenja srpskih lekara i inače odličnih lekarskih časopisa koji su postojali od kraja 19. veka.

Prvi trend kakav nikada nigde nije postojao je da je u Srbiji bilo manje žena od muškaraca. Opšti trend do dana današnjeg je da žena ima više nego muškaraca. U Srbiji je to stanje bilo dramatično i recimo 1900. godine na hiljadu muškaraca dolazile su samo 752 žene. Lekari su postavljali pitanje o čemu se tu radi. Prvi razlog, takođe apsolutno jedinstven za Srbiju, nema ga nigde uključujući i Bugarsku u tom trenutku, jeste da su muškarci u Srbiji, kao nigde na svetu, živeli 10 godina duže od žena. Muškarci su prosečno živeli 50,93 godine, a žene 40,6 godina. Najstrašniji podatak je dužina života razvedenih žena, one su prosečno živele 35 godina. Najčešće su to bile samohrane majke koje su, dakle, morale i da rade i da izdržavaju decu i sve je bilo na njima, i na njihov život dalje od 35. godine nije moglo da se računa.

Ne samo što su žene umirale daleko ranije od muškaraca, nego što su one mnogo više umirale procentualno od muškaraca. Podaci za srpsko selo su govorili da je na 831 smrt muškarca dolazilo 1.270 smrti žena. Lekari su neprekidno upozoravali da je dužnost države da se bavi tim alarmantnim stanjem, jer ta stvar zapravo proističe iz uslova života. I to na prvom mestu iz uslova u kojima se dešavaju porođaji. Zbog toga su lekari počeli posebno da se bave tim pitanjem, počeli su da obilaze sela, da beleže u kojim se uslovima dešavaju porođaji, i da u tim izvanrednim časopisima opisuju kako se razume porođaj, kako se razume žena koja se porađa u selu.

Zato bih pročitala jedan duži opis iz časopisa Narodno zdravlje. Ovako kaže: ‘U kući je povećan broj ukućana, pa se onda zbog toga buduća majka mora od njih sklanjati. Zato ide u polje gde se često puta pod vedrim nebom na jakom mrazu i snegu rastavlja s bremenom, odnosno porađa. U dobu najvećih muka ona mora da ciči, a ne sme glasno da kuka da je niko ne bi opazio, ni čuo. I što je najvažnije, tada se obično oko nje niko ne nalazi. Stojeći dupke, tako rađaju sve seljanke i mnoge varošanke pri porođaju, stoji majka, dete pada na teme te se odmah ugruva. Sad joj se, tek pošto dete zakmeči nađe čovek ili pokoja žena u pomoć, te prihvata dete kojem čim stignu preseku i vežu pupak, zaperu ga hladnom vodom i poviju u pelene.

Nesrećna porodilja ovim “najsrećnijim aktom” postaje za dotičnu kuću pogana, gadna, nečista. Zato je odmah meću u kakav čurbudžak gde joj kao psetu prostru malo slame ili nečiste, pocepane i bačene haljine, a već je ona sama čim je osetila da će da rodi obukla najgoru košulju i opasala najgoru zavijaču, koju je odavno bacila, te su joj kokoške na njoj nosile jaja ili se mačke macile. Tako u tom čorbudžaku koji nema dovoljno svetlosti, na hladnoj zemlji, na nečistoj postelji, u nečistim haljinama, uopšte na celokupnoj nečistoći mora prebivati porodilja četrdeset dana. Ona neće sve to vreme preležati, već će se trećeg dana dići i latiti se redovnog poslovanja. Za to vreme ona mora imati naročitu ložnicu i naročitu kalenicu iz koje će jesti i koju za to vreme ne valja nikako prati. Pored toga nijedna porodilja za ciglo četrdeset dana ne sme da okusi vodu, a sme da pije rakiju koliko hoće’, podvučeno u originalu.

Dakle, ovaj citat iz pera lekara s početka 20. veka jasno pokazuje kako su se videle žene i deca, a sve to se direktno odrazilo na zdravlje dece u Srbiji, gde su rezultati još porazniji od onih koje smo do sada izneli za uslove života žena, jer je Srbija beležila najveću smrtnost dece u Evropi, uključujući i susedne zemlje, gde se pokazivalo da četvrtina dece umre u prvoj godini. Lekari su se bavili uzrocima tih smrti, mada ako se rađaju u polju i padnu na glavu odmah pošto se rode nije ni čudo što umru. Ali su lekari pokazivali da su najčešći uzroci upravo dolazili iz sistema za varenje. Drugim rečima, od nehigijenske ishrane, od pokvarene hrane, da ne kažemo pokvarenog mleka. I, kako su lekari utvrđivali, od nedovoljne brige roditelja, pa su čak u te svoje analize uvrstili i ovakvu rečenicu ‘da roditelji i ne zovu lekare kada se dete razboli zato što je, kako oni kažu, normalno da dete umre, odnosno, kako se u porodicama kaže, božija volja’.

Dakle, sujeverje i ubeđenje da je potpuno normalno da jedno od dvanaestoro dece koje će roditi ta žena, koja će umreti sa 35 godina od porođaja, umre, jeste nešto što se smatra savršeno normalnim. Lekarske analize i sve statistike pokazivale su da jedva 40 odsto dece doživi 14. godinu, dakle, polovina rođenih ne doživi zapravo ni pubertet. Prema tome, mi moramo da postavimo pitanje odnosa prema naciji, jer kao sve je u ime te nacije. Pa šta je nacija ako nisu ta deca, pa oni su čak i u epskoj poeziji ta nacija, ono što se obično zove nejač, žene i ta deca. Naravno, na to će moje kolege da kažu ‘pa da, ali Srbija je uvek bila siromašna zemlja, nije bilo novca za socijalnu brigu’. Međutim, na to postoji vrlo moćan odgovor, a taj odgovor je pitanje prioriteta, odnosno pitanje preraspodele tog siromaštva. Dakle, kako ćemo to malo novca da podelimo.

I onda kada pogledamo budžet možemo vrlo lako da vidimo šta je ključna odluka, a to su ratovi. Pobednički balkanski ratovi čiju smo stogodišnjicu nedavno slavili, u njima je Srbija potrošila milijardu franaka, dok je godišnji budžet u to vreme bio 138 miliona franaka. Dakle, Srbija je na balkanske ratove potrošila 7,6 svojih godišnjih siromašnih državnih budžeta, takvih kakvi su, ali eto na šta su oni bili potrošeni. Prema tome, ponovo se pokazuje da nije nacija u pitanju, da se prema ljudima, koji čine tu naciju, odnosimo kao prema potrošnom materijalu, da se stalno ostaje u toj antimodernoj paradigmi u kojoj ljudski život nema nikakvu cenu, dakle, život tog deteta ili život Zorana Đinđića.

Sve je to samo odbrana jednog najdublje autoritarnog petrifikovanog sistema čija bi promena zapravo izazvala onaj potres koji se već dva veka sprečava. U tom smislu i današnje cepanje Srbije takođe možemo da razumemo na taj način i da postavimo pitanje da li su ovi napadi za saradnju sa Šarićima maska za napad na Ivicu Dačića zbog Kosova, ili je sve to maska za ono što podrazumevaju evropske integracije Srbije, koje moraju dovesti do promene baš ovog najdubljeg principa patrijarhalnosti i autoritarnosti. Zagrcne se čovek kad pomisli i na to da se recimo danas Srbija nalazi u najgoroj kategoriji u Evropi po smrtnosti dece, iza Albanije, Turske i Bosne. I da danas recimo u Srbiji umire 13 promila novorođenčadi, dok recimo u Sloveniji, Hrvatskoj ili Mađarskoj umire 9. Prema tome, to se ni do danas nije promenilo. Zato govorimo o tim najdubljim kontinuitetima koji onda jasno otkrivaju suštine svih politika koje se ovde tobože smenjuju, a zapravo je ta suština ista.

Naravno da nema para, pa ni SAD nemaju pare, uvek će da kažu nema para. Ali hajde da vidimo kako smo podelili to malo, gde će to da ide. Da li je nama važan čovek? Zato sam za moto tog teksta uzela citat jednog lekara, Jovana Jovanovića iz 1905. godine, gde on kaže: ‘Mi moramo ljudski materijal da kapitališemo ako hoćemo dalje da opstanemo’. On to kaže 1905, a mi između dva poslednja popisa imamo 300.000 ljudi manje. To vrlo jasno pokazuje šta radi ova zemlja.

Iz radio emisije 01.03.2013.

Peščanik.net, 08.03.2013.

The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).
Dubravka Stojanović

Dubravka Stojanović (Svi tekstovi)