Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Studenti su pobedili, Ivanka Popović je heroj, Siniša Mali ostaje doktor. Bojim se da će to biti rezultat studentske „okupacije Rektorata“. Koja je srećno završena sporazumom u kome je rektorka obećala da će konačna istina o doktoratu aktuelnog ministra finansija biti utvrđena do 4. novembra, nakon čega su studenti napustili zgradu.

Podsetio me je ovaj slučaj na jedan koji se – iako znatno većeg „gabarita“ – na istom mestu odigrao pre malo više od pola veka i na epilog koji je, makar u jednoj stvari, vrlo sličan ovom današnjem. Naime, posle „lipanjskih gibanja“ na Beogradskom univerzitetu 1968. godine Tito je objavio da su studenti u pravu nakon čega su oni zaigrali Kozaračko kolo. Tako je i rektorka Ivanka Popović najpre rekla da „studenti ne smeju biti pobeđeni“ i sledećeg dana im ponudila spasonosni pojas za spasavanje u vidu već pomenutog obećanja. Koji su studenti pametno prihvatili, jer su, mislim, i sami uvideli bezizglednost svoje pozicije.

Mogu da zamislim, mada ne mogu da argumentujem, da je ovaj scenario smišljen i dogovoren sa najvišim organima vlasti. Naime, da Brnabić i Vučić nisu napali rektorku, studenti i oni koji su im naklonjeni ne bi mogli da misle da su pobedili. I ako nije bilo tako – a ja u stvari u „teorije zavere“ ne verujem – situacija je objektivno nalagala da bi takav rasplet odgovarao svim stranama.

Ne mislim da su studenti uvek u pravu ne samo zato što i studenata ima raznih, nego pre svega zato što niko nije uvek u pravu. Pa ni studenti. A drugo, liči mi ta tvrdnja na svojevrsni profesorski populizam gde se ide niz dlaku svom „narodu“. U konkretnom slučaju, pak, razumljivo je nezadovoljstvo grupe najangažovanijih zbog nemoći Univerziteta da reši jedan sporan slučaj. Gde se, zapravo, više i ne radi o tom „jednom spornom slučaju“, već je Univerzitet postao paradigma celog društva koje tone u entropiju, anomiju i anemiju. I zato su se odlučili na korak koji je bio njihov svojevrsni „juriš na nebo“.

Ali, kao što ni 68. nebo nije palo, tj. nije pao poredak (nego je naprotiv, učvršćen u svom još rigidnijem vidu, ali to je druga priča) tako ni sada nije srušen univerzitetski poredak. Tako da su šanse da do zadatog roka stvar bude rešena, tj. doktorat Siniše Malog poništen, minimalne.

Naprosto, do akademske, kao ni do čestitosti društva u celini, ne dolazi se jednim jurišem.

Peščanik.net, 30.09.2019.

BLOKADA REKTORATA
PLAGIJATI

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)