Quartz, nemački i grčki ministar finansija: Wolfgang Schäuble i Yanis Varoufakis, Reuters/Fabrizio Bensch

Quartz, nemački i grčki ministar finansija: Wolfgang Schäuble i Yanis Varoufakis, Reuters/Fabrizio Bensch

Petog dana februara građani Atine su izašli predveče pred parlament na trgu Ustava (Sintagma) i izrazili poverenje u novu vladu. Bilo je uzvika, transparenata, pesme i uočena su dva policajca: verujem podatku, jer dolazi od jedne od najobaveštenijih osoba u Grčkoj, posebno u Atini, nezavisne slovenačke novinarke i fotografkinje Katje Lihtenvalner. Jedna od prvih odluka novog ministra unutrašnjih poslova bila je inače da se zabrani upotreba suzavca na ulicama za vreme demonstracija. Razdragana masa od približno deset hiljada ljudi je bar dva puta na celome prostoru otpevala kritsku narodnu pesmu Pote tha kanei xasteria („Kada će se razvedriti“), koja je još davno, za vreme diktature, ponovo postala pesma otpora. Najpoznatiji i najbolji njen interpretator bio je legendarni kritski pevač Nikos Ksiluris: njegov kult je još posvuda prisutan u Grčkoj, premda je umro mlad, 1980 – 8. februara će biti 35 godina od njegove smrti. Njegova porodica još uvek proizvodi pevače i muzičare u rodnom selu Anogia na Kritu (iznad Retimna), gde njegova sestra drži u kući i minijaturni muzej o Nikosu, i služi gostima šta god tog dana ima. Meni su zapali krastavci, sir i rakija, a htela je da „začas“ spremi i pile…

Pesma je tradicionalna, govori o nevažnoj epizodi lokalne borbe protiv Turaka i opisuje ponašanje i strategiju hajdučkog ratovanja – zimsko skrivanje u planini, prolećni uranak i silazak u borbu i pljačku, u sela i gradiće. U Grčkoj, a naročito na Kritu, proleće je u februaru. Tako se u pesmi pevač pita kada će se razvedriti i kada će „zafebruariti“ (doslovan prevod glagola). A kada se to desi, onaj koji peva će uzeti svoju pušku i „lijepu patronu“ (kutiju sa barutom – ne mogu da odolim epskoj ijekavici) pa će sići u Omalos, i po putevima Musure načiniti majke bez sinova i žene bez muževa, a deca će plakati bez hleba i majčinog mleka. Krvavo kao Marseljeza… Hajdučka tradicija je na Kritu bila veoma jaka, bez obzira na vrstu vlasti: avgusta 1974, posle konačnog pada diktature, neka dva Krićanina, koji su „u šumu“ otišli za vreme borbi sa Nemcima i koji su smatrali da im nijedna vlada odnosno vlast u Grčkoj ne odgovara – do toga trenutka, sišli su i nastavili svoj legalni građanski život. Pesma se pevala za vreme hunte, u lokalima kada se zaključaju vrata, na radiju „Ovde Politehnika“ koji je obaveštavao sve do zadnjeg trenutka, kada je tenk srušio ulazna vrata na fakultetu i vojnici pojurili da pohvataju sve što je još ostalo od studenata, 17. novembra 1973. U kritskim kafanama u Atini je pesma bila uvek pevana, pre, posle i za vreme hunte. Krit je inače jedan od divlje nezavisnih evropskih manjih kontinenata, kao Sicilija, Korzika, Sardinija, a moglo bi stajati i poređenje sa Crnom Gorom. Detalj o kritskim čizmama kao delu narodne nošnje ilustruje popularna priča: za vreme bitke za Krit u maju 1941, koji su Nemci započeli prvim vazdušnim desantom u istoriji a Englezi izgubili premoć lošim komandama – premda su po prvi put uspešno upotrebili mašinu za dekodiranje Enigma, Krićani su masovno stradali kao taoci, ali istovremeno su pokazali izuzetnu moć pokreta otpora – i odmah počeli izrađivati svoje čizme po modelu onih koje su skinuli sa mrtvih Nemaca, i koje su bile odlične za kamenite staze i bogaze. Nova moda je zalegla.

Krvoločna kritska pesma ima dakle svoju bogatu istoriju, u kojoj je prvobitno značenje izgubljeno, a ostao je duh otpora, kojim su građani pokazali da su spremni da brane vladu, ukoliko održi obećanja – ne više od toga. Grci nisu ništa manje sumnjičavi od onih koji se proglašavaju ne samo vlasnicima svega dužnikovog, nego još i braniteljima reda i marljivosti. Zanimljivo, ovakve bljutavosti o grčkom dugu i o grčkoj lenjosti sam u poslednje vreme više čula iz Srbije nego iz Slovenije – što samo govori o kriznoj ukorenjenosti fantazme o sopstvenoj vrednosti. Sa druge strane su oni tvrđi grčki komunisti iz stranke KKE (koja nije deo Sirize) optužili svoju novu vladu za kolaboraciju sa svetskim kapitalizmom…

Svetski pokret poravnjača, onih koji po svaku cenu moraju videti i naći nešto podjednako važno kada se desi nešto što ne mogu odmah rasporediti po svojim malim fiokama banalnosti, reaguje u slučaju promena u Grčkoj isto onako kako je reagovao u slučaju Šarli Ebdo. Nemojte se zavaravati, to je jedan od najmasovnijih pokreta na svetu, poravnjači, osnova mu je u nadutom neznanju. Zašto su u Šarli Ebdo vređali islam? Nisu. Zašto se krši sloboda izražavanja raperu Djedoneu? Zato što je kršio zakon, koji ne dozvoljava ni javni antisemitizam ni odbranu terorizma. Nije li tih dana bilo mnogo užasih pokolja, zašto da se bavimo samo Šarli Ebdoom? Zato što nije reč o algebri. Zašto su pevali Marseljezu? Zato što označava revolucionarni otpor. Priznajem da je moj prezir prema poravnjačima znatno porastao kada sam u ruke dobila novi, milionski broj Šarli Ebdo, kupljen bez gužve na kiosku u centru Ljubljane: takvog zavitlavanja sa smrću, glupošću i, naravno, seksom, nisam već suviše dugo videla – od davnog vremena prethodnog broja tog časopisa.

U slučaju Grčke i oduševljenja više od trećine njenih građana, ako računamo samo one koji su pre dve nedelje glasali za Sirizu, poravnjači su tu da odmah pokvare zabavu i osećanje pobede. Mogućna reakcija onih koji su puni nade, na vlasti i napolju, morala bi biti ista kao i reakcija odbrane žrtava u francuskom slučaju: uporno, dosledno, što je mogućno više hladno i humorno pokazivanje neistine, preterivanja, zataškavanja i čistog neznanja. Bez obzira na svenarodno pevanje borbenih pesama, taj posao mogu obavljati samo obrazovane i osposobljene manjine i pojedinci, imuni na idolatriju i prisvajanje zasluga ne manje nego na korupciju. A sve što se traži, jeste malo vremena da se pokažu, vremena u kojem će se brzo misliti. Posmatranje, kritika i neizvesnost tu jedino imaju smisla, ali nažalost ne mogu istrebiti poravnjače, najbolje sluge svake politike, populizma, zdravog razuma i pupkocentrizma. Ostaje nada da će duh Šarli Ebdo posećivati prostorije grčkog parlamenta, čim zafebruari

Peščanik.net, 07.02.2014.

Srodni linkovi:

Svetlana Slapšak – Pola bog, pola suvlaki: ili kako se pripremiti za ulazak u EU

The New Yorker – Kako je preigrana Grčka

Vladimir Gligorov – Bez dobitka nema igre

Paul Krugman – Igra nerava

Milutin Mitrović – Meteori na grčkom nebu

New Statesman – Siriza nije ultra levica

Mijat Lakićević – Merkel ili Cipras

Jakob Augstein – Evropski otrov

Vladimir Gligorov – Grčki problem

Miša Brkić – Čavez, Lula, Oland… Cipras

Paul Krugman – Kraj noćne more

Svetlana Slapšak – Čiji si ti, mali?

Slavoj Žižek – Zašto je važna pobeda Sirize

Alexis Tsipras – Strah ubija grčku demokratiju

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.