…želim da sam među njima. U američkom originalu, soj nije određen, narodna duhovna pesma (gospel) apokaliptična je, odnosi se na sudnji dan. I optimistična je, na taj dan treba biti na strani pobednika, odnosno pobednica. Posle dugo, predugo vremena, 8. mart nije ni nostalgičan, ni pun poštovanja, ni preozbiljan, a ponajmanje deprimiran i rezigniran. Konačno je otvoreno borben. Žene i svi njihovi stupaju u bojno polje obeleženo dimom i haosom u Skupštini, profesionalnim lemanjem pobunjenih pred Skupštinom od strane privatnih najamnika, ne državnih institucija, u zadnjim trzajima nasilničke vlasti. Dok onaj opet kuka o ubijanju, premda sve što treba jeste da siđe nekoliko stepenica.
U tome vrenju one će marširati. Na čelu mogu da zamislim samo onu bakicu, pogrbljenu do pravog ugla, koja iznosi hodačima kesu sa nešto hrane, najveći poklon koji se može dati. Nema nikakve sumnje da je svetica, tačnije jedna od boginja koje se prerušavaju da bi ispitale osećajnost i ljudskost smrtnika. Bilo je krajnje vreme: više od trideset godina osnovna ljudska prava (nekada poznata u kraćem obliku, kao ženska prava) za lavovski deo su smanjena, javno ismejavana i ponižavana, izbrisana sa spiska vrednih ciljeva, getoizirana i falsifikovana lažima o jednakom učešću, sa strmoglavim podacima o ženoubistvima. Prvo su nas Amerikanke, koje i danas dobijaju tri nedelje slobodno za porođaj, usred rata poučavale šta je feminizam, onda su vlade u saradnji sa crkvama odlomile sve što se dalo od nekadašnjih prava. A patrijarhat je u međuvremenu ostvario sve najprljavije snove, od novog antropološkog tipa plastičarke do otvorenog rasizma i mržnje prema svakom soju.
A one su, kada je bilo najgore, zauzele ulice ispražnjene zbog mobilizacije, i razvile zastave, posebno crni flor; nikada nisu prestale da se vole i pomažu sa svojim sestrama preko bilo kojih granica; spasavale su sinove od krvavog patriotizma očeva; slale su one koje su najviše volele, kćeri i sinove, što dalje, da što bolje prežive; i davale su sve za škole, što im se konačno isplatilo. Zato mogu da zatraže da im se bar deo vrati, uglavnom onaj besplatni deo – poštovanje, dostojanstvo, priznanje i ostalo koješta. Mogu, ali je važnije da zatraže i uzmu moć, vlast, zakonodavne inicijative, da osiguraju lokalno blagostanje, zelenu politiku i manje-više sve drugo što rade levom rukom, dok desnom drže svakodnevicu pod kontrolom. A kad mahnu desnom, čuje se kratko „puf“ i nestanu zauvek sponzoruše, knindžuše, poslovnuše, vučićolizuše, splavaruše, dizeluše, cela patrijarhalna samoposluga fantazmi; ostaju retke koje umeju da pevaju i sviraju. Preterujem, ali namera je dobra. I neka izgledaju kao Lola Novaković i Magi.
Marširaju, jer opet preti nešto strašno, dodikacija. Da se to uredi, drčnim Srbljima potrebne su legije učiteljica, bataljoni bibliotekarki, čete korektorki, sve za bar dve starije generacije upuštenog muškinja – obaška školovanje u domu. I naravno, treba ih odmah dobro poplašiti, marširanjem.
Većina svetica smatra se besmrtnima: nije sasvim sigurno, jer su se i tu progurali muški sveci, zato treba da na njih pazimo svi/sve i one same, da se ne istroše. Najbolje godine su im protekle u rušenju svega što su njihove prethodnice postigle, i još su morale raditi sve da to ne dostigne njihove kćeri. Protiv čega su se morale boriti, zorno pokazuje reakcija na ženu od sto i jedne godine u Hrvatskoj: sa jedne strane zgražavanje, sa druge radost, jer se još i danas boje partizanki.
Budućnost, ako je bude, jasna je – ženski pokreti mogu biti drugovi/drugarice samo socijalnih, levih, socijalističkih, progresivnih, razumnih, humanih, legalističkih, kooperativnih, mirotvornih, zelenih, solidarnih pokreta, šta god da im kažu njihovi programi. Važno im je da vole život.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
