Jim Sumkay1

Zašto jedna tako lepa, urbana, humana i osećajno opravdana stvar, kao što je parada, ponosa, izaziva već toliko godina toliku mržnju, posledično opsadno stanje i konačno oduzima nadu? Pre svega zato što je reč o serijskoj krađi i prekrađi značenja koja obuhvataju različite i međusobno potpuno nekompatibilne domene javnog govora i javnog psovanja, odnosno specifične srpske zamene za javni govor: reč „ponos“ je naprosto nezamisliva u kulturi u kojoj je nepriznavanje žrtava i odbijanje odgovornosti, a uz to i sećanja, opremljeno retorikom „ponosa“. Nezamislivo je, naime, da tu reč upotrebljava grupacija koja bi inače bila daleko izvan granice interesovanja srpskih „ponosnih“, i otuda sav bes i mržnja, kanalisani preko svih granica i zapravo i materijalnih mogućnosti društva. Kad ne bi bilo te reči, nasilje i mržnja prema rodnoj raznolikosti bili bi arbitrarni i svedeni na ono što jesu, kriminal.

Naravno, nije uopšte reč o predlogu za promenu termina: naprotiv, prepoznatljivost pokreta je upravo u tome što „ponos“ funkcioniše dvojako – kao most razumevanja sa drugim kulturama koje su imenovale i uvele paradu ponosa kao građanski izraz pobede ljudskih prava, i koje danas bez problema šalju ambasadore i visoke zvaničnike na jednu od najriskantnijih parada ponosa u svetu; i na drugoj, našoj i lokalnoj strani, ta reč uistinu treba da provocira onaj davno kidnapovani i u nasilju i nepravdi uništeni „ponos“. Drugim rečima, problem parade ponosa je uvek, bez ostatka, samo još jedan strašni dokaz da i pored moćnih napora prostituisanja, karnevala i prostačkog čivijašenja, srpska politika nije nimalo promenjena. Ko o čemu, predsednik države o eboli i klimatskoj krizi, a predsednik vlade o samožrtvovanju… I ne treba se nimalo zavaravati, Srbija će u Evropu ući upravo takva, sa debelom šminkom koja se cedi na dekolte iz kojeg vire dlake.

Drugi problem je reč „parada“: u društvu koje se kolektivno seća prvomajskih i štafetnih parada, vesela i šarena parada sa komičnim likovima nikako ne može da prođe, ako nije obeležena vređanjem neke grupe – najradije žena. Tu su neveste sa zadignutim suknjama koje, baš kao u Teksasu, trče sa tiganjima i palačnikama, tu je opšte i selfi trćenje, tu je unošenje pornografije u svaki kutak aktivnog građanskog mozga, tu su pijane budale koje se kroz život vesele, pucaju, jure i gaze, tu je oslobođenost koja privlači turiste-depresivce u redovnom životu u svojim zemljama, i gibaničarskoj kulturi dodaje onaj neodoljivi potrošačko-hedonistički glanc: ta mi se tako dobro zabavljamo, a pošto smo (prećutano) i ponosni, naša zabava je daleko globalno najbolja! U tome kontekstu, „parada“ koja okuplja pre svega zaljubljene, sklone zaljubljivanju i one koji se zaljubljivanja sećaju sa ljubavlju, predstavlja najveću uvredu, šamar u lice, jasnu poruku o davno kidnapovanoj i u nasilju i nepravdi uništenoj ljudskosti. Kakva crna ljubav, kad mediji žive od toga što Prljana ima novog dečka, a Štuca i Mrcana se razvode, drugi put!

Izvan jezičkog i značenjskog sklopa koji paradu ponosa definiše kao kritički minimum funkcionalnosti celokupnog društva, koji u Srbiji naprosto ne može biti dostignut, problem LGBT populacije, globalno prepoznat, jeste njegovo funkcionisanje u razvijenijim i građanski osvešćenijim društvima: kao pokret uglavnom obrazovanih elita, on mora da se nagne nad socijalnom stiskom, dakle sirotinjom i ponižavanjem čoveka. To jeste skoro nerešiv problem za LGBT populaciju u Srbiji – em nema položaj elite, premda ima sve kvalitete, em su najugroženiji često vešto okrenuti tako da ih vide kao zgodan i za napade praktično nekažnjivo dostupan objekt mržnje. Ali to je samo časna (i ponosna) istorija LGBT ovde, jer su iz socijalističkog mehura zaštićene homoseksualne elite i dogovora ne diraj me-ne diram te, hrabro prešli u ono što bi trebalo da bude prostor ljudskih prava.

Mogućno, sporo i krajnje neizvesno rešenje problema krađe i prekrađe parade i ponosa bilo bi ustanoviti/instalirati svakodnevnost parade ponosa, kroz svaku rupu, prolaz i propuštenu petlju jednog društva u krpama, ne stopostotno nepromočivog. Na vest da je uhapšena i optužena Romkinja čije je troje dece stradalo u požaru u kartonskoj kutiji u kojoj su se grejali svećom – a zbog „nebrižljivosti“ – na ulicama Beograda bi moralo biti stotine hiljada ljudi, i LGBT bi morali prednjačiti, upravo zbog dolazeće i mučno pripremane parade. U malo smirenijem vremenu, recimo danas, dobrovoljci bi mogli pomoći da se sagrade koliko-toliko podnošljivi domovi u ovom naselju, gde sused navodi da su slični požari svakodnevni. I svi koji su bili dva sata srećni između vlade i skupštine, morali bi od juče misliti na to.

Peščanik.net, 30.09.2014.

TEMA – PARADA PONOSA +

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)