Mr Spok i sentimentalno vaspitanje u Jugoslaviji

Leonard Nimoy 2002, vulkanski pozdrav: Live long and prosper, foto: Ken Hively, Los Angeles Times

Leonard Nimoy 2002, vulkanski pozdrav: Live long and prosper, foto: Ken Hively, Los Angeles Times

Televizijska serija Star Trek počela se u Jugoslaviji prikazivati sa neke dve godine zakašnjenja, mislim 1968/9. Televizori su tada, sve do osamdesetih, bili crno-beli, ekrani mali, a serija neverovatno naivna i komična: sem papirno-gipsanih čudovišta, plastičnih (kao) robota koji se spopliću, zrakova koji uz „svemirski“ zvuk udare gde treba – znamo jer je ciljano biće palo – sijajućih i žmirkajućih dugmića, nemogućih kostima od helanke i dama u kratkim suknjama i sa prelakiranim frizurama, enterijera u kojima se svi nešto naginju na svemirskim krivinama, minijaturnih svemirskih lađa na udicama pred kamerom i vanzemaljaca koji svi govore engleski, tu su još bili dijalozi i radnje zasnovani na primarnim socijalističkim i komunističkim zamislima o društvu. Serija se davala u poslepodnevnim satima – tadašnja jugoslovenska televizija bila je ozbiljna institucija – i gledala sam je uglavnom kao komično olakšanje. Majka i očuh su se jednako krivili od smeha sa mnom. Majka je za Mr Spoka izmislila ime Vulkanizer: mnogo godina docnije sam kod „vulkanizatera“ negde u dubokoj Grčkoj videla na firmi namalanu glavu Mr Spoka…

Kao naučno-fantastični proizvod, Star Trek iliti Zvezdane staze nisu imale mnogo šanse da postanu kult: bili smo naprosto razmaženi vrhunskom literaturom toga tipa, stripovima koji su već uveliko ispitivali post-apokaliptične svetove i filmovima koji su, umesto tehnike trikova, postavljali mnogo ozbiljnija, više poetična i filozofska pitanja – recimo Solaris Andreja Tarkovskog, sa nezaboravnim slikama kiše koja pada unutra, u kući.

Ideološki su stvari stajale još mnogo gore: taman smo počeli, posle razbuđujućeg poraza studentskog pokreta 1968, da se navikavamo na argumentativnost, suptilnu refleksiju, borbu rečima i dokazima, izigravanje nevidljive cenzure i predviđanje poteza protivnika. Nikako nam nije odgovarala rudimentarna slika budućeg sveta jednakosti, bez novca, rasizma i nasilja (sem kad je nužna mano a mano tuča, dakle u svakoj epizodi), poštovanje drugih kultura, odricanje svakom kolonijalizmu, i sve to u nekom paramilitarnom okviru hijerarhije (oficiri, kapetani i sl.). Popularnost koju je serija imala u SAD, gde je bilo sasvim dovoljno vrhunske naučne fantastike, može se objasniti sa jedne strane konačnim prestankom najžešće hladnoratovske i makartijevske opresije, i sa druge pojavom velikog civilnog pokreta za ljudska prava i protiv rata. U jednoj od epizoda, neki još razvijeniji vanzemaljac interveniše u sadašnjosti tako da onemogući i američke i sovjetske atomske bombe… a njegovu partnerku, mozak operacije, igra prava, životinjska crna mačka. Amerikanci su odlično razumeli poruke, i raširio se pravi društveno-kulturni pokret trekija, koji i danas, zahvaljujući nastavcima serije i filmovima, uspešno živi.

Džin Rodenberi je svoju društvenu utopiju, pomešanu sa agnosticismom, humanizmom, maglovitim uspomenama na racionalizam i prosvetiteljstvo kao ne najukusniji koktel izražavao u scenarijima za televiziju i film više nego u knjigama. Mr Spok je izvesno njegovo najmaštovitije dostignuće, jer zapravo predstavlja razum u svim ključnim oblicima u inače predvidljivoj naraciji. Lik je trebalo da bude Marsovac, ali se Rodenberi na kraju odlučio za za život potpuno nemogući Vulkan. Izrađen na možda površno razumljenim tekstovima Spinoze i Majmonidesa, Mr Spok je s vremenom klizio u new age folklor, a ona odsutnost emocija je zapravo postala puna suprotnost – sa empatijom, uživljavanjem, emotivnom inteligencijom. Jedino je još kameno lice Leonarda Nimoja sa šiljatim ušima i sposobnošću da digne jednu obrvu spasavalo stvar – a kada se on počeo umešavati u scenarije, videlo se da ima izraziti humorni i ironični talenat. Rodenberi je umro 1991, deo njegovog pepela je malo putovao po svemiru pa se vratio, a drugi deo je, sa ostacima još nekih dvadesetak poznatih Amerikanaca, poslat u svemir, ali se letilica posle nekoliko godina dezintegrisala.

Već kod ponavljanja serije (nije bilo videa!) prestala sam se superiorno smejati i počela sam obraćati pažnju na utopijsku sliku društva i poruke likova i njihovih odnosa: pripisujem to osvešćujućem efektu diplomiranja i postepenom okretanju ka beskonačnom studiranju i usamljenosti. Mr Spok, sa svojim neobičnim odnosom sa ženama i još neobičnijim odnosom sa kapetanom Kirkom, postao je inspirativni povod za razmišljanje o suprotnom polu i uopšte bilo kojem polu. Logičko-argumentativna sposobnost bez retoričkog zavođenja izgledala je sjajno, poređena sa realnim svetom, u kojem su i najargumentativniji i najlogičniji primerci posle koje čaše padali u gradske pesme i krajnje fragmentarno recitovanje Jesenjina. Poređenje je izvesno doprinosilo utvrđivanju ličnih kriterijuma. Postalo je jasno i koji je to mitološki uzorak poslužio Rodenberiju – antički satir, biće sa konjskim ušima i kopitima (ne kozjim!). Koju godinu docnije, moj kolega i prijatelj Fransoa Lisarag je istraživao satire, i došao do zakljuka da su oni zapravo fantazma antičkog atinskog građanina, bića koja mogu da rade sve što građani ne mogu: ležeći na gozbama i obrćući u rukama vaze sa prizorima, vrlo često sa satirima u najnemogućnijim pijanskim i opscenim radnjama, građanin neposredne demokratije je svojim susedima i sebi pričao priče na osnovu slika – a gledao ih je i u pozorištu, kako veselo završavaju tragički ciklus satirskom igrom. U Rodenberijevoj utopiji, Mr Spok je preuzeo prazno mesto za mogućnu fantazmu koja je mogla zaintrigirati bilo koju varijantu roda.

Uveliko u doba kada smo, neposredno pre i za vreme raspada Jugoslavije gledali još mnogo ideološki i diskurzivno izazovniju novu verziju Zvezdanih staza: druge generacije, uspela sam da sa još jednog ponavljanja prenesem na video sve epizode prvih Zvezdanih staza, tehnički obnovljenih. Utopijski sadržaj je sada naprosto eksplodirao, u vreme odvratno jednostavnih dilema i potpunog beznađa. Ako su Zvezdane staze: druga generacija bez dvoumljenja iznosile prave političke probleme i u daleko zahtevnijoj retorici, u nekim epizodama skoro relevantnim za ono što nam se događalo, stara serija, i u njoj ponajviše Mr Spok, poučavala je naivnosti kojoj se posle katastrofe moramo vratiti, da bismo preživeli – naivnosti logike, znanja, prosvetljenosti, nemilosrdnog proučavanja i priznavanja prošlosti…

Leonard Nimoj je izvan uloge našao svoj način ispitivanja sveta, u fotografiji. Prvo je slikao ruke, zatim je prešao na akt – serija slika u kojima žensko telo predstavlja Boga, pa serija slika o ljudima koji raskrivaju svoje telo, i serija sa aktovima istinski gojaznih žena. Veseo duh, to mu nije smetalo da se angažuje oko bolnog pitanja priznavanja evropskog holokausta. I priznanja bi morala biti veća od onoga koje mu je odala NASA.

Peščanik.net, 03.03.2015.

TEMA – JUGOSLAVIJA

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)