Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Izbori imaju dva bitna aspekta. Mogu da biram između politike evropskih (i možda NATO) integracija, i politike oslanjanja na Rusiju, sa druge strane. Drugo je, s obzirom na okruženje, nerealno, a kad bi bilo realno, bilo bi katastrofalno, a meni odbojno. Jeftin gas ne vredi cene koja bi se platila izolacijom zemlje u okruženju. Naslanjanje na Rusiju je devedesetih godina dovelo do ekonomske propasti i bombardovanja.

Zatim, da li glasati za neku od sada vladajućih ili trenutno opozicionih frakcija ove mega-partije koja je na vlasti već dvadeset pet godina? Ko god da formira vladu, najgledaniji elektronski medij biće televizija koja je direktno prenosila Arkanovu svadbu. Ali, realistično posmatrano, da li se bilo koja od stranaka obraća interesima posebnog dela stanovništva (partija, pars, partis)? Hoće li uzeti od nekoga, pa dati meni, i ovakvima kakav sam? I da li ta svoja obećanja artikuliše kroz iole prepoznatljivu ideologiju? Čini se da se pre radi o rivalskim frakcijama iste stranke, zvale se one naprednjačka, ili demokratska, ili kako-već-bilo.

Desne alternative nema. Fuzija DSS i Dverjana ostala bi u okviru pro-ruskog bloka i omogućila bi jednom broju njihovih aktivista da privremeno reše svoje egzistencijalne probleme; neoprezniji među njima upleli bi se u još veće, posle neke naredne smene vlasti. Svaka garnitura, vladajuća ili opoziciona, ima svoje žrtvene jarce. Ali, pro-zapadni kurs bilo koje vlade u dogledno je vreme nepromenljiv. Stranci su došli da bi ovde ostali, kao vlasnici, i kao moćnici. Ne mislim da amnestiram njihove domaće senzale. Ali, još je u vreme Ante Markovića bilo jasno da će (tadašnja) zemlja postati kolonija i/ili protektorat, a cenu desetogodišnjeg Miloševićevog odupiranja tom procesu nije platio samo on, nego i većina nas ostalih.

Leve alternative nema, mada moja istraživanja pokazuju da bi velika relativna većina građana glasala za komunistički program, kad bi on imao ikakve izglede. Neprestano nailazim na nalaz da je šestina građana željna potpune uravnilovke prihoda, a da bi još petina prihvatila raspon primanja koji ne bi prelazio (nekadašnji socijalistički) raspon od jedan prema tri. Međutim, sistem je ustrojen tako da komunističke stranke dobijaju oko jedan posto glasova palih na izborima. Da nije tako, nad jugoslovenskim zemljama nadvila bi se, privremeno, severnokorejska perspektiva. Ovo nije Češka, gde komunisti mogu da bezbedno po sistem dobiju šestinu glasova, niti istočna Nemačka, gde stižu i do četvrtine. Uspeh levice bi u zemlji za koju Ruska Federacija nije nezainteresovana značio izolaciju, siromaštvo i autoritarnu vlast.

Lažna, prokapitalistička levica? Još prilikom pretprošlih grčkih izbora bilo je jasno da će Golijat imperijalizma polomiti praćku Sirize. Ne znam šta će raditi g. Stefanović (ne onaj doktor), ali, već se spremam da konobaru mahnem da donese bocu Vranca pro corde za dr Bakića, kad razočaran napusti praktičnu politiku. U maloj zemlji pretežni politički činilac je onaj spoljni, sa početka teksta. Bez američke pomoći nema ni Sirize, ni Srbize. A ne daje mi se glas za opciju koja podrazumeva patroliranje plaćenika Vojske Srbije na estonskoj granici.

Ostaju, dakle, beli listići. Ni od jedne stranke građanin nije ništa dobio; dobijaju i dobijaće samo političari, i njihovi klijenti.

Ali, ostaje i nešto važnije. Jedan uzaludni posao, i jedna bojazan.

Konstituisanje leve alternative ne ometa samo sistem, nego i njegova unutrašnja protivrečnost. U periferijskoj zemlji nemoguće je zagovarati antikapitalizam bez antiamerikanizma. A na ovom prostoru antiamerikanizam, s obzirom na opterećenja prošlosti, sklonost sećanja da izbledi, i smenu generacija koja na političku scenu dovodi ljude koji ne pamte jugoslovenska interetnička klanja, neposredno i nužno vodi u mržnju prema Albancima, Hrvatima, Romima, gejevima… Na ovo izvesno treba upozoravati, bez ufanja da će upozorenje biti prihvaćeno.

Dakle, do daljeg, izbor se svodi na ovu ili onu frakciju agenata bilo inostranog ili međunarodnog kapitala. I to nije najgore. Ako nacionalno homogeni kapital nadvlada onaj međunarodni, u centrima svetskog sistema doći će do fašizacije, koja će se preliti (i) na jugoslovenske zemlje. Mi ćemo do tada možda pomreti. A možda ćemo, ako se ovaj proces ubrza, TADA pomreti. U poslednjem slučaju, pružićemo uzaludan otpor koji će pobedonosni fašisti za dugo vremena potisnuti iz društvenog pamćenja. No, ako ne možemo pobediti, možemo se tada boriti.

Peščanik.net, 11.11.2015.

TEMA – BELI GLAS