Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Jadan je odgovor Vesne Miletić na tekst Mijata Lakićevića „Bauk amerikanizma“. Svojom reakcijom ona je u stvari potvrdila argumente iz Lakićevićevog teksta i tako učinila lošu uslugu potpisnicima apela nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta protiv kategorizacije naučnih časopisa koju je predložilo Ministarstvo prosvete. Dobra usluga tom apelu sastojala bi se u zaoštravanju pojedinih njegovih stavova i preciznijem objašnjenju ključnih termina. Vesna Miletić ne radi ni jedno ni drugo; ona samo jadikuje nad parama (kojih nema) i pooštrenim uslovima da se pare dobiju.

Iza predloga bodovanja sa kojim je izašlo Ministarstvo prosvete stoji elementarno nepoverenje prema domaćoj naučnoj zajednici. To nepoverenje krije se ispod maske naučne relevantnosti. Ministarstvo izričito kaže da rezultati u domaćoj humanistici i društvenim naukama moraju biti relevantni i izvan uskih okvira domaće naučne zajednice. Da bi se to postiglo, ono predlaže da se najviše boduju radovi koji izlaze izvan tih okvira. Ali, pod tim se zapravo misli da unutar domaće naučne zajednice vrednovanje naučnih dostignuća nije verodostojno, pa se onda izvan te zajednice traži pouzdanija instanca vrednovanja.

U svom komentaru, Mijat Lakićević prihvata taj ključni, a neizrečeni argument i dovodi ga do krajnosti. On kaže – jeste, domaća naučna zajednica ne zaslužuje poverenje, u nizu slučajeva pokazala je svoju nekompetentnost ili moralnu korumpiranost i stoga je u redu da merodavne budu ustanove (dakle, naučni časopisi) izvan ove domaće akademske sredine. Lakićević ide i korak dalje, pa kaže da je zapravo u redu da to budu ustanove iz one sredine u čija naučna distignuća imamo najmanje razloga da sumnjamo, kakva je, na primer, američka naučna zajednica i liste časopisa koje se tamo formiraju.

To što kaže Lakićević jeste legitiman stav. Ni po čemu se ne može reći da je osoba koja izađe sa takvim stavom nekompetentna. Umesto diskvalifikacije autora, Miletić je morala da se usredsredi na protivargumente. Za to je imala nekoliko opcija. Prava, i po mom mišljenju najbolja, bilo bi načelno odbacivanje bodovanja i lista u oblastima društvenih i humanističkih nauka. Druga, nešto manje dobra opcija, bilo bi odbijanje prihvatanja lista u čijem oblikovanje domaća naučna zajednica nema učešća. Treća opcija bilo bi osporavanje verodostojnosti instanci u toj drugoj naučnoj sredini, koja se bira kao merodavna. Konačno, četvrta, ubedljivo najslabija opcija, bila bi odbrana stanja u domaćoj nauci. Naravno, Miletić je, za razliku od autora apela, izabrala upravo tu najgoru opciju.

Ali, čudna je to odbrana. Ona se svodi na stav – u načelu, Lakićević je u pravu, ovde stvari loše stoje, ali ipak kod nas ima i dobrih i poštenih naučnika. To pomalo podseća na biblijski stav – ako se nađe jedan pravedan, treba poštedeti grad od kazne uništenjem. Ovako Miletić: „Istina je i da ima nezasluženih titula, pozicija i radova u srpskoj akademskoj zajednici. Ima i plagijata i kupljenih diploma političara koje akademska zajednica toleriše. Međutim, svesti celokupnu srpsku nauku na ’burazerski’ skup koji funkcioniše po principu ’ja tebi ti meni’ uvreda je za sve one poštene naučnike koji stvaraju funkcionalno znanje i vrednost i srpsku nauku podižu na svetski nivo“. Na ovaj argument mora uslediti pitanje: koliko je takvih naučnika, te kako se meri „funkcionalno znanje“ i utvrđuje „svetski nivo“? Šta bi drugo mogao biti kriterij za „svetski nivo“, ako ne objavljivanje u prestižnim međunarodnim časopisima?

Pored ovog načelnog, Miletić u odbranu stanja u domaćim humanističkim i društvenim naukama uvodi još jedan podargument, koji je donekle u koliziji sa njenim osnovnim argumentom. Ona piše: „Čak i ako su ’američke’ liste sa svojim multinacionalnim časopisima kvalitetnije od ’evropske’ nije li pošteno sagledati u kakvim uslovima radi srpska nauka? Da li su ti uslovi takvi da nas jedino može zadovoljiti vrhunski svetski nivo kome čak ni jedna Evropa nije dorasla sa svojom listom? Možda bi se u tom dijalogu našlo i neko drugo, još bolje rešenje za vrednovanje naučnog rada u društveno-humanističkim naukama“. Drugim rečima, ako ovdašnji pošteni akademski radnici baš i ne stižu do svetskog nivoa, to je zato, tvrdi Miletić, što za to nemaju odgovarajuće uslove. Ovde, naravno, „uslove“ treba čitati kao – novac.

I osnovni argument i podargument sa kojima Miletić izlazi protiv Lakićevića slabiji su od argumenata koje je on izneo u svom tekstu, pa se kao nekompetentna tu zapravo razotkriva sama autorka odgovora. Sa apelom akademskih radnika Filozofskog fakulteta stvari stoje nešto drugačije. Od navedene četiri opcije, autori apela opredelili su se za drugu i treću. Oni su s dobrim razlozima osporili verodostojnost lista koje je predložilo ministarstvo. I takođe s dobrim razlozima, založili su se za listu na kojoj ima i domaćih naučnih časopisa. Nažalost, oni su pored toga uveli još jedan argument – nezainteresovanost međunarodne naučne javnosti za „nacionalne“ (što bi ovde najbolje bilo pročitati kao lokalne) teme. (Očekivano pogrešno, na ovaj ponajviše sporan argument u apelu, uzgred se pozvala i Miletić u svojoj reakciji.)

Odbacimo odmah prazne fraze iz apela (poput – „najstariji fakultet Univerziteta u Beogradu“, „ravnopravni ulazak u zajednicu civilizovanih nacija“) jer one nemaju nikakav argumentacijski značaj. Okrenimo se odmah ka „nacionalnom“: u kontekstu apela, taj termin se može čitati na više načina. Najmanje loš je onaj koji se odnosi na naučni rad koji je nacionalan po tome što se odvija unutar granica ovdašnje države. Ali, i ako ga tako shvatimo, šta zaista odrednica „nacionalni“ znači u sintagmi „nacionalne nauke“. Karakterističan je sledeći odeljak iz apela: „Pravilnik predstavlja osnov za uništenje nacionalnih nauka, kakve su nacionalna istorija, nacionalna istorija umetnosti, nacionalna etnologija-antropologija i nacionalna arheologija, kao i važnih delova filozofije, socilogije, psihologije, pedagogije, andragogije i klasičnih nauka, koje se bave proučavanjem društva, kulture i identiteta stanovnika ove države.“

U toj rečenici su pod „nacionalni“ kišobran gurnute i one discipline koje sa „nacionalnim“ mogu imati samo posredne veze (recimo tako što se njima bave građani Srbije). Ali, čak i discipline za koje na prvi pogled nije sporno da su nacionalne (poput istorije, na primer), nacionalne su samo u jednom svom vidu. Istorija, naravno, može biti i nacionalna, ali njen metod to nikako ne može biti (sve i ako ga je osmislio građanin Srbije). Staviti termin „nacionalno“ ispred filozofije, psihologije, pedagogije, moguće je samo uz brojna dodatna objašnjenja i uz niz ograda. U načelu ispravan argument – da ono što je za nas ovde sticajem okolnosti važno, ne mora biti relevantno za međunarodnu stručnu javnost – tu se izgubio iza odrednice „nacionalno“ i tako ostao bez snage, a sa konotacijama koje u stvari idu protiv apela u celini i dobrih argumenata koji se u njemu iznose. Uvevši „nacionalno“, autori apela otvorili su se za kontraargumente koje je u svom tekstu izneo Lakićević.

Umesto što su posegli za jednim partikularnim, „nacionalnim“ argumentom, autori apela trebalo je da izađu sa opštim stavom – priroda društvenih i humanističkih nauka je takva da ne dozvoljava da se rezultati u tim oblastima kvantifikuju i boduju. Stoga je tu svaki predlog za bodovanje u načelu neprihvatljiv. Relevantnost i uticaj radova u društvenim i humanističkim naukama svakako nisu ni nevidljivi ni relativni, ali to ne znači da se mogu izmeriti. Od njihovog merenja, važniji je kritički uvid u njihov kvalitet. Tek jedan primer: domaće nacionalistički nastrojene „nacionalne nauke“ bile su izrazito relevantne i vršile su ogroman (razorni) uticaj u poslednje tri decenije 20. veka. Ako bismo ih merili samo kvantitativnim kriterijima, one bi i danas s pravom morale da uživaju najveće privilegije. Stvari upravo tako i stoje, ali se ne može reći da je to s pravom tako. Polje humanističkih i društvenih nauka duboko je korumpirano osamdesetih i devedesetih, kada se stavilo u službu nacionalističke politike (bez obzira na izuzetke, kojih nije bilo malo). Ta ista politika danas kaže da od tih disciplina nema više nikakve koristi i hoće da ih se reši. Na sve to, akademski radnici umeju da odgovore samo ovo – ali mi smo i dalje „nacionalni“.

Peščanik.net, 01.03.2016.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Mnogo buke oko malo nauke

Nedeljko V. Radosavljević – Ne amerikanizacija, već marginalizacija

Aleksandar Bošković – Careful with that axe, Eugene*

Aleksandar Stević – Nekoliko crtica o amaterskom Pravilniku

Miloš Ivanović i Neven Isailović – Nepodnošljiva lakoća neprofesionalnosti

Vesna Miletić – Nekompetentno i uvredljivo

Mijat Lakićević – Bauk amerikanizma

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).