Pre kontramitinga od 26. maja, izašlo je više tekstova kojima su novinari, uz pomoć mojih kolega i drugih stručnih ljudi za radno pravo, pokušavali da ukažu na to da poslodavac – u javnom ili privatnom sektoru – ne može kao radnu obavezu da utvrdi bilo kakvu političku aktivnost radnika, pa ni odlazak na politički skup SNS-a. Pričalo se o solidarnosti, o masovnom odbijanju radnih kolektiva, o (ne)mogućnostima raznih partijskih direktora da sankcionišu takav kolektivni bunt. Da li su razni dobronamerni saveti nekome poslužili i da li postoje primeri ljudi koji su se odbranili, nije sasvim poznato. Lično poznajem ljude koji nisu dozvolili da im se uruši dostojanstvo i profesionalni integritet, i nisu otišli na SNS okupljanje. Do današnjeg dana nisu trpeli zbog toga neke posledice (da ne ureknem).
Ovo međutim nije tekst o tom problemu. Ovo je tekst o nepodobnima koji idu na neki drugi protest. Konkretno, na protest „Srbija protiv nasilja“ koji već nedeljama dovodi do ludila predsednika i opasno zabrinjava one mudrije među ljudima na vlasti, a naročito one iskusnije koji su dovoljno matori u politici da se sećaju atmosfere iz 2000. godine. Podižu se ulozi, a podiže se i netrpeljivost. Ne svugde i ne prema svima, ali svakako postoje oni koji su progonjeni zbog iskazivanja svoje (i dalje formalno slobodne) volje o raznim političkim i društvenim pitanjima koja se tiču ljudi i partija na vlasti, na način koji je miran, uobičajen svugde u svetu i koji predstavlja izražavanje slobode mišljenja, govora, okupljanja i udruživanja – svih sloboda listom zaštićenih kao osnovnih građanskih i političkih prava. Tako je N1 izvestio da se nižu svedočanstva o pritiscima i otkazima zbog učestvovanja na protestima. Ni premijerka nije ostala imuna na kritikovanje onih koji primaju državni (dakle, u glavama funkcionera na vlasti – njihov partijski) novac, a drznuli su se da kritikuju tu istu vlast. Zna se da je partija monolitna, da se vešto ispegla svaki nabor koji se nesrećno nakratko pojavi. Postoji samo jedna ideologija i jedna istina. Ko može da se usprotivi apsolutnoj i dogmatskoj viziji realnosti, koliko god ona odstupala od normalnog poimanja društva u kojem živimo?
Požurila je premijerka odmah nakon svoje izjave da doda i da niko zbog učešća na protestima protiv nasilja nije dobio otkaz. To je verovatno tačno. Retko koji direktor je toliko impozantno operisan od stvarnosti da pomisli da bi tako nešto prošlo čak i u (uglavnom) Vučićevom pravosuđu. Ali iskustva iz prošlosti i sadašnjosti upozoravaju da se često „identifikovani“ sporni elementi drugačije tretiraju u svojim radnim kolektivima – premeštaju, šikaniraju, podmeću im se disciplinski ili otkazni postupci… Sve to naravno pod nekim drugim izgovorima, koji nemaju na prvi pogled mnogo veze sa politikom, a zapravo su u potpunosti njom inspirisani.
Međutim, slučaj nuklearne inženjerke iz Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost (da, to je onaj gde Maja Gojković vedri i oblači) pokazuje koliko je daleko otišla mržnja prema svemu što nije SNS i jednoumlje koje su probali zapatiti (ali se izgleda nije primilo). Inženjerka je naime dobila otkaz zbog – tvitovanja i komentarisanja vesti na sajtovima. I to ne zbog iznošenja poslovne tajne, ili neke daleko bilo državne tajne na koju se može naleteti u bavljenju nuklearnom bezbednošću. Ne, njeni tvitovi zapravo uopšte nisu bili upućeni na bilo koji segment posla koji je obavljala. Ona je samo pokazivala svoje političko mišljenje i uverenje, i kritikovala (pod pseudonimom, ako je to uopšte važno, a ne bi smelo da bude) Vučića, Brnabić, ceo ovaj suludi sistem koji nam (uspešno) radi o glavama. Kao što je pokazala profesorka Rakić Vodinelić, nadovezujući se na temeljno saopštenje Komiteta pravnika za ljudska prava, i kao što je poznato iz prakse Evropskog suda za ljudska prava, javne ličnosti moraju biti daleko otpornije na kritiku, pa čak i kada je ona vulgarna. Ništa ne povezuje inženjerkino tvitovanje sa poslom koji je obavljala. Kako se kaže u novinskom članku, ona nije čak ni tvitovala u radno vreme. Mnoge njene kolege (iz javnog sektora, ne iz Direktorata) nedavno su u radno vreme mahale zastavicama i urlale podršku Vučiću, pa im to nije zamereno, a dnevnica im je uredno plaćena. Sve je dakle jasno, u pitanju je klasičan politički progon neistomišljenika. Nije važno ni da li ste stručni, da li dobro obavljate svoj posao. Važno je samo da ste nešto kazali, napisali, još malo pa ćemo doći i do toga da je dovoljno da pomislite nešto što nije po volji velikom bratu koji vas posmatra – i to je kraj karijere. U Srbiji, naravno, jedinoj državi koja se odriče stručnih ljudi da bi spasila histerični svet na vlasti.
Ali nešto drugo ovde privlači pažnju. Šta je otkazni razlog i kako je obrazložen?
U rešenju o otkazu je navedeno da su sporni tvitovi i komentari na sajtovima, putem kojih su upućene kritike političarima na vlasti. Ali iz ugla prava – sporno je samo rešenje o otkazu.
Najpre, tvitovanje političkih stavova ne može biti kršenje radne discpline, još manje radne obaveze. Drugi otkazni razlozi koji postoje u Zakonu o radu, toliko su banalni u ovom kontekstu, da ih ne treba ni pominjati. Kako može nešto što je nevezano za proces rada, poslodavca, informacije o poslu koji obavlja, što nema nikakvu dodirnu tačku sa radom – uticati na poslodavca tako i u toj meri, da se reši da otkaže ugovor o radu? Zamislite da neko ko radi u fabrici, tvituje o fudbalu i dobije otkaz zbog toga. Teško vam je da zamislite? Naravno da jeste, ali ove dve situacije su pravno gledano – identične. To jest, nepovezive sa opstankom ugovora o radu. U medijima se kao razlog otkaza navodi „nepodobnost za rad u državnoj ustanovi“. Nepodobnost je izražena samo kroz činjenicu da je inženjerka vodila polemiku sa Brnabić na Tviteru, odnosno komentarisala neku vest o aktivnostima Vučića. Nepodobna je zbog toga što (citat iz rešenja o otkazu) „direktno polemiše sa premijerkom“. Kako je drugačije moguće polemisati? Možda preko direktora, koji će vredno cenzurisati sve ono što bi – daleko bilo – uzrujalo premijerku? Nepodobnost za rad u državnoj ustanovi ne postoji kao otkazni razlog. Zapravo, podobnost nije niti može formalno biti uslov za bavljenje poslom kojim se inženjerka bavila. I o kakvoj se nepodobnosti radi? Iako „autori“ rešenja o otkazu ugovora o radu (pokazaće se u nastavku teksta da su to neimenovane „službe“, ali formalno je direktor) pokušavaju da utvrde neku moralnu nepodobnost, jasno je iz konteksta da se zapravo uvtrđuje politička nepodobnost. Da se razumemo, nije ni jedna ni druga odlučujući (ili bilo kakav) uslov da bi neko obavljao posao u državnoj ustanovi. Sama pomisao da bi neko mogao da pomisli da je ovo zakonit razlog za otkaz – skandalozna je. Svakako niko ozbiljan neće to ni pomisliti. Direktora nije briga, jer odgovara samo sudu svoje partije. A možda ima i poverenje da reformisano pravosuđe nikada neće dopustiti da izdaja velikog vođe ostane nesankcionisana. Ljudi koji nemaju svoje mišljenje, lako pomisle da je greh imati samostalan kritički stav o bilo kojem pitanju. Njima to nije u opisu posla, pa im stoga i obrazloženje otkaza deluje sasvim u redu.
Posebno zabrinjava činjenica da je poslodavac našao za shodno da – valjda da bi uvećao grehe otpuštene inženjerke – doda da je ona kritičke komentare pisala u kontinuitetu. On to zna jer ju je vredno pratio, iako je tvitove objavljivala pod pseudonimom. Da, na osnovu dostupnih informacija baš se to može zaključiti iz rešenja o otkazu ugovora o radu. Da citiramo novinski tekst: „Miline tvitove su, bar kako piše u zvaničnoj dokumentaciji, oko dve godine pratili stručnjaci iz informatičke službe Direktorata.“ Zamislite informatičku službu koja dve godine (?!) ima zadatak da prati šta tvituje neko od zaposlenih. Zašto bi to bilo relevantno? Da li su ti ljudi nekome podnosili izveštaj: inženjerka XY je danas tvitovala dva puta, u prvom tvitu je pisalo to-i-to, u drugom je komentarisala ovo-i-ovo. Kako to nekome može biti u opisu posla? Kako su u informatičkoj službi uopšte znali ko stoji iza pseudonima, i da je u pitanju jedna od zaposlenih? Ako su povezivali podatke o njenoj aktivnosti na tviteru na neki nedozvoljen način, koristeći se njenim ličnim podacima, odnosno podacima koje je ostavljala kada se povezivala na internet – to je veoma verovatno krivično delo, jer nema informatičke službe koja je ovlašćena da tako nešto radi. Ovlašćene su međutim neke druge službe, čiju je zainteresovanost za inženjerku i njene tvitove direktor – očigledno veoma uveren u ispravnost pravnog čuda koje je napravio ovim otkazom – otkrio sada već bivšoj zaposlenoj (opet citiram navode medija): i baš tako joj je rekao i direktor Direktorata, u ponedeljak, kada joj je dao otkaz: „Tako zahtevaju službe!“ Uz otkaz, dobijete i pretnju po život kao prilog, jer vas prate neke službe. Ne znate koje su, ali znate da su dovoljno moćne da vam „napakuju“ bilo šta.
Rešenje o otkazu će pasti na sudu. Posebno ako pre toga padnu sa vlasti oni koji su doveli do ovog otkaza. Ali i bez toga je sasvim izvesno da ono ne može opstati, osim ukoliko neke baš revnosne sudije ne pokažu izuzetan spinalni deficit. Međutim, postavlja se pitanje šta nama to treba? Koliko će ljudi rezonovati, naročito ako imaju biografiju kao otpuštena inženjerka, da je mnogo lakše otići negde gde će vas ceniti? I gde vas neće otpuštati zbog tvitovanja? Koliko ljudi će reći da ne žele višegodišnje potucanje po sudnicama i ubeđivanje sa sudijama koje – opet u zavisnosti od političkih okolnosti i postojanja kičme – mogu manje ili više da dotuku dostojanstvo nekoga ko nije uradio ništa loše, a dobio je nezakonit otkaz? Koliko dugo ćemo mi sedeti i gledati kako se bahati iživljavaju nad „nepodobnima“? Da li je potrebno možda posetiti tokom šetnje protiv nasilja i Direktorat? Ostaviti i tamo podsetnik da niko nije iznad zakona, i da će bezobrazluk pre ili kasnije doći na naplatu. Samo, pitanje je koliko već kasnimo, i koliko je doktora, inženjera, drugih manje ili više obrazovanih a sposobnih, poštenih i dobrih ljudi, zamenilo svoje uloge nepodobnih u Srbiji za uloge dobrodošlih u zemljama Evropske unije, i dalje širom sveta.
Peščanik.net, 12.06.2023.
Srodni link: Nemanja Nenadić – Politički stavovi državnih službenika na društvenim mrežama
3. MAJ 2023.- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Tridesetoaprilska - 30/04/2024
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
