Operacija uskrsnuće

Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Vest o ubistvu Arkadija Babčenka i potom vest o tome da je živ bile su glavni medijski događaj prošle nedelje ne samo u ukrajinskim i ruskim, već i u svetskim medijima. Reski prelaz iz žalosti u praznik (kod nekih verovatno sasvim obratno – iz praznika u žalost) kod mnogih je izazvao buru emocija, isprovocirao ih da se razmašu i daju pomalo brzoplete izjave. Jedni likuju zbog blistave operacije ukrajinske službe bezbednosti (SBU) i sramotnog kraha kremaljskih ubica, a drugi grde Babčenka što ih je doveo u zabludu, emotivno ih potresao i naterao da pišu nekrologe sa kojima sada ne znaju šta da rade.

Budući da o toku same operacije i njenim rezultatima od strane SBU nema gotovo nikakvih podataka, teško se mogu davati bilo kakve ocene o njenoj uspešnosti. Ali zato postoji niz pitanja koje ima smisla postaviti, kao i par preliminarnih zaključaka koje je takođe moguće sročiti.

Pre svega, iz diskusije o ovoj temi se neizostavno mora isključiti rasprava o Arkadiju Babčenku. Postoje nepobitne činjenice da mu je život bio u opasnosti. Pretnje i pozivi na njegovo smaknuće su ne jednom javno bili objavljivani, između ostalog i u otvorenim izjavama najvernije Putinove informacione posluge. Osim toga, fizičko uklanjanje svojih oponenata, ta omiljena sklonost Kremlja da putem ubistava rešava svoje probleme, već je više puta s uspehom bila pokazana. Znajući sve to, da je on kojim slučajem odbio saradnju sa SBU i da nije prihvatio pravila igre koja su mu operativci nametnuli, Babčenko je mogao biti proglašen za samoubicu. I zato danas kolegi Arkadiju možemo samo da čestitamo „novi rođendan“ i poželimo mu mnogo uspeha u budućem novinarskom radu. Stojim na stanovištu da je bilo kakva kritika Babčenka vezana za ove događaje prosto apsurdna.

Dakle, ako iz rasprave isključimo Babčenka, za analizu ove teme nam ostaju dva bitna sadržaja. Prvi bi bio da je operacija „uskrsnuće“ samo jedna epizoda u informacionom ratu koji se već dugo vodi između Rusije i Ukrajine, i drugi, da je u pitanju konkretna bitka u tekućoj borbi između tajnih službi ove dve zemlje. Što se ovog drugog tiče, toliko je malo podataka da nema mesta čak ni za pretpostavke, a kamoli za nekakve gotove zaključke.

Ostaje nam informacioni rat i reagovanja medija i političara na ovaj događaj. Suprotno mom običaju, ovoga puta se neću podrobnije baviti reagovanjima ruskih medija. Ona su suviše banalna, potpuno očekivana i takoreći unisona. U početku, nakon vesti o ubistvu Babčenka, Rusijom se zaorila jednodušna kuknjava: „to je provokacija koja ima za cilj kompromitovanje Rusije pred otvaranje Svetskog prvenstva u fudbalu“. Sledećeg dana, nakon vesti o „uskrsnuću“ Babčenka, Solovjov se u svojoj redovnoj televizijskoj emisiji „Veče“ puni sat radovao tome da sada svaku vest koja nam bude stizala iz Ukrajine treba smatrati za običnu laž. U istoj emisiji „politikolog“ Mihejev je značajno i veselo žmirkajući oglasio i čudesnu hipotezu o tome da „možda ni malezijski Boing niko nikada nije srušio“. Živahnim uzvikom voditelja „da, svet je varljiv – prepun obmana“ završen je i ovaj redovni ukleti ples televizijskih vampira i veštaca pod vođstvom Vladimira Solovjova.

I mi bi ovu sasvim očekivanu reakciju Putinove propagandne vojske s pravom i bez dvoumljenja mogli da ignorišemo da ne postoji i jedno „ali“. Mnogi evropski mediji i političari, koji van svake sumnje ne gaje ama baš nikakve simpatije prema Putinovom režimu, izrazili su svoje krajnje skeptične stavove po pitanju operacije „uskrsnuće“.

Šef belgijske diplomatije Didije Rejnders još jednom je potvrdio podršku Ukrajini izjavivši: „Mi jesmo za to da se Krim vrati Ukrajini i da se prestane s nasiljem nad stanovnicima Donbasa, ali smo i za to da Kijev što pre sprovede odgovarajuće reforme i uvede instrumente kojima bi se sprečili incidenti za koje se druga strana redovno i s pravom prekoreva, na primer lažne vesti i slične inscenirane operacije“. Ministar Rejnders je dodao „da primena ovakvih metoda od strane Ukrajine čudi“ i da ova inscenacija sigurno neće pomoći napretku pregovaračkog procesa u okvirima „normandijskog formata“.

Od uzdržanog neshvatanja do otvorenog revolta kretali su se komentari šefa diplomatije Litvanije Linasa Linkevičiusa, predstavnika OEBS-a Harlema Desira, predsednika međunarodne organizacije „Reporteri bez granica“ Kristofa Deluara, zatim Komiteta za zaštitu novinara i mnogih drugih političara i predstavnika medija.

Poznati dopisnik CNN-a Frederik Pleitgen je ovako komentarisao specijalnu operaciju Službe bezbednosti Ukrajine: „Ispostavilo se da su nas zvanična vlast Ukrajine i ukrajinski mediji ceo dan lagali, a da je Moskva bila u pravu izjavljujući da su optužbe premijera Ukrajine protiv Rusije neistinite“. Ovde treba naglasiti to da dopisnik CNN-a ovom izjavom sebi dopušta jednu grubu logičku grešku. Iz same činjenice da je smrt Babčenka bila inscenirana ni u kom slučaju ne proizlazi činjenica da ruske službe u to nisu bile umešane, kao uostalom ni činjenica da jesu. Međutim, za nas je ovde neuporedivo važnija druga, zaista poražavajuća činjenica: ove reči nisu izgovorene na kanalu Rusija-1, već na CNN-u.

Slična reagovanja stigla su i od većine ostalih svetskih medija i međunarodnih organizacija. Jan Bond, direktor međunarodnih političkih programa Centra za evropske reforme finansiranog iz fonda Soros i od vlade Velike Britanije, izrazio je nezadovoljstvo time što će zbog „provokacije koju je organizovao SBU“ sve više ljudi u svetu pre verovati Rusiji nego Ukrajini. Naravno, svi ti „ljudi u svetu“ se mogu odjednom i đuture „učlaniti“ u „korisne idiote“, ali to ni najmanje neće promeniti realno stanje stvari. Ako pođemo od toga da je u borbi protiv ruske agresije u Ukrajini neophodna podrška „kolektivnog zapada“, onda je delovanje ukrajinske službe bezbednosti stvorilo preduslove za smanjenje ove podrške. To jest, ako je podrška „kolektivnog zapada“ ključni uslov za pobedu, onda je u ovoj epizodi informacionog rata protiv Rusije Ukrajina zabeležila neuspeh.

Među onima koji su oduševljeni blistavom operacijom SBU široko je prihvaćena teza da insceniranje smrti jednog ili više učesnika operacije u praksi tajnih službi predstavlja takozvanu klasiku žanra. Ali u ovom konkretnom slučaju ta teza nije primenjiva. Naime, teško je setiti se nekog primera ovakve „igre sa smrću“, a da je „žrtva“ imala tako veliki javni značaj kao što ga ima Arkadije Babčenko. U 2000. godini je inscenirana smrt dvojice kriminalaca (Paše Cvetomuzike i Vjačeslava Ismandilova zvanog Dželat) da bi se uhapsio i osudio više nego kontroverzni biznismen Anatolije Bikov. Godine 2006. je s uspehom završena zajednička operacija ukrajinske uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBOP) i FBI SAD. Tada su uz pomoć insceniranog ubistva jednog od braće Konstantinovih bili uhapšeni kriminalni autoriteti Monja Eljson i Leonid Rojzman. Svežiji primer je iz 2009. godine kada je istim metodom sprečeno ubistvo rektorke Polarne akademije Kermen Basangove.

Ima toga još, ali sumnjam da bi se zbog lažnog leša Paše Cvetomuzike ikada digla politička i moralizatorska bura u svetskim medijima, a zbog inscenacije pogibije Dželata ili preduzetnika Konstantinova u javnosti pojavila ijedna oštra izjava nekog evropskog političara, međunarodne organizacije ili stejt departmenta SAD. Jedini slučaj medijske bure slične ovoj koja se podigla povodom „ubistva“ a potom i „uskrsnuća“ Babčenka dogodio se daleke 1982, kada je francuska tajna služba inscenirala otmicu rumunskog pisca i opozicionara Vergilija Tanasea, surovo proganjanog od strane tadašnjeg Čaušeskuovog režima. Ali treba reći da su tada mediji i tržišta informacijama bili u sasvim drugačijem stanju.

Služba bezbednosti Ukrajine je verovatno prva tajna služba koja je u uslovima masovnog emitovanja lažnih vesti i ofanzivnih nasrtaja takozvane post-istine na svetsko javno mnjenje, odlučila da u jednoj svojoj operaciji primeni „igru sa smrću“. Nisam uveren da će u informacionom ratu protiv Rusije ova igra Ukrajini doneti pobedu.

Glavni argument kojim se opravdava operacija „uskrsnuće“ je spasavanje života Arkadija Babčenka. Ako bi se dokazalo da je inscenacija njegovog ubistva zaista bio jedini izlaz iz ove situacije, taj bi argument bio apsolutno nepobitan. Međutim, takvih dokaza nema, niti ih može biti. Postoji mnogo primera kada su tajne službe spasavale živote ljudi kojima je prećeno smrću i to bez igre s lažnim leševima. Jedan od najpoznatijih primera je slučaj pisca Salmana Ruždija koga je zbog njegovog romana Satanski stihovi ajatolah Homeini 1989. osudio na smrt. Iranski lider je proglasio fatvu koja je obavezivala svakog muslimana da ubije pisca. Ona je bila „podmazana“ i obećanjem o novčanoj nagradi koja je u početku iznosila 2,5 miliona, posle nekog vremena je povećana na 3,3 miliona, a ubrzo zatim je porasla za još 600 hiljada dolara. Po obavljanju tog blagougodnog dela, ova pozamašna suma novca je trebalo da pripadne ubici. Britanske tajne službe nisu pošle putem inscenacije lažnog ubistva, već su prosto organizovale obezbeđenje pisca i Salman Ruždi je i danas živ. Mada među milijardu i po muslimana (ili prosto ljudi) ima sasvim dovoljno fanatika spremnih da ubiju.

I na kraju, u ovom slučaju bi bilo najvažnije ustanoviti vezu između Putinovih tajnih službi s planiranim ubistvom Arkadija Babčenka. Ako bi bili pokazani čvrsti dokazi o ovoj vezi, to bi bio odlučujući argument koji bi opravdao operaciju „uskrsnuće“. Nimalo ne sumnjam u to da su Putin i mnogih ljudi iz njegovog okruženja na planiranje ovakvih gnusnih dela spremni. Ali ovo uverenje zasnovano na 18-ogodišnjoj istoriji (u najmanju ruku) političkih zlodela, kao i odvratnoj reputaciji koju su ovi ljudi u tom periodu objektivno stekli nije dovoljan dokaz za optužbu o njihovom učešću u konkretnom nepočinstvu. SBU je za sada pokazao samo jedan dokaz o tome da je ubistvo Arkadija Babčenka bilo planirano u Moskvi. To je njegova stara fotografija uzeta iz pasoškog odeljenja ministarstva unutrašnjih poslova Rusije, nađena kod osumnjičenog izvršioca naručenog ubistva. Hipoteza o tome da organizatori ubistva nisu umeli da skinu barem jednu od stotinu svežih fotografija Babčenka sa interneta nije dokaz kojim bi se u nekom budućem sudskom procesu Kremlj mogao saterati uza zid.

Sama logika života i rada svake tajne službe vodi ka zatvorenosti, surovosti, ka težnji za korišćenjem svih mogućih sredstava radi postizanja svojih ciljeva i zataškavanju svega prljavog što se u međuvremenu događa. Svaka od njih želi da kontroliše društvo i da u isto vreme izbegne kontrolu društva nad njom. I to je tako, što bi se reklo – normalno da je baš zbog toga neophodan istrajan i tvrdoglav nadzor njenog rada od strane građana i slobodnih medija. U Rusiji takvog nadzora nema i zato se moja zemlja polako ali sigurno srozava u mrak primeren fašističkom režimu. Iskrena mi je želja da primer moje zemlje upozori ukrajinsko društvo da se ne prepušta preteranom poverenju u rad svojih službi bezbednosti i da se uzdrži od izazova bespogovornog podržavanja svih njihovih „poslova“.

I još jednom kolegi Babčenku od srca čestitam „novi rođendan“.

Kasparov.ru, 31.05.2018.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 07.06.2018.

TEMA – UKRAJINA