Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Praktično istovremeno sa objavljivanjem teksta o radnoj obavezi u vanrednom stanju, u javnost je dospeo zaključak kriznog štaba kojim se (navodno) radna obaveza uvodi u okolnostima redovnog stanja. Stanje nije redovno, zapravo je alarmantno već neko vreme, ali pravno gledano vanredno stanje je ukinuto a zakoni su jasni – radne obaveze nema u redovnom stanju.

Sporni zaključak dospeo je u neke medije i na društvene mreže pre svega zbog činjenice da je distribuiran svim zdravstvenim ustanovama. U kom cilju – nije jasno. Trebalo bi stoga što sažetije razmotriti šta su to medicinski radnici dobili i da li bi trebalo po zaključku postupati.

Tekst predviđa uvođenje radne obaveze za sve medicinske radnike u državnim zdravstvenim ustanovama, kao i mogućnost njihovog premeštanja u bilo koju ustanovu u državi bez ograničenja i bez pisanog traga – čuvenim usmenim nalogom. Sve to, uz pretnju otkazom ako se medicinski radnik na povinuje „naređenju“.

Najpre treba napomenuti da krizni štab nije zakonom uređeno telo. To je privremeno telo koje je obrazovala Vlada Republike Srbije. Zašto je to učinila, nikome ni danas nije jasno. Razni drugi zakoni poznaju mogućnosti za obrazovanje tela koja su primerenija i čije je funkcionisanje uređeno tim zakonima (Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama). Možda baš u tome treba tražiti razlog postojanja neregulisanog kriznog štaba – vlast zakon ne voli, to nije tajna. Međutim iz toga proističu i razne druge posledice. Krizni štab naime ne može ni pod kojim uslovima da donese bilo kakav obavezujući akt. On ima samo savetodavnu ulogu, daje preporuke Vladi kako dalje postupati u vezi sa epidemiološkom situacijom i epidemiološkim merama. Spinovanjem realnosti je dospeo u centar pažnje ali je zapravo minorno telo koje formalno nema nikakav direktan uticaj na pravni sistem. Makar u zemlji u kojoj zakoni služe tome da se poštuju.

Dalje, sadržina zaključka je najblaže rečeno uznemirujuća. Najpre treba reći da je u pitanju tekst koji je gotovo doslovce prepisan iz Uredbe o merama za vreme vanrednog stanja. Uredbe koja je naravno prestala da važi ukidanjem vanrednog stanja. Sada se ide ka uvođenju mera koje su važile u vanrednom stanju, ali bez ponovnog uvođenja vanrednog stanja. A to, naravno, ne ide.

Najpre, nemoguće je uvesti radnu obavezu ako nije proglašeno vanredno (ili ratno) stanje. Zakon o odbrani i Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi su sasvim jasni – radne obaveze u redovnom stanju nema. Samim tim je predlaganje njenog uvođenja (zaključkom se ona zapravo podrazumeva, kao nešto najnormalnije što inače postoji u svim okolnostima) nezakonito, ne postoji zakonski osnov prema kojem se tako nešto može desiti. Iz ovoga sledi i da se sve ostalo što zaključak preporučuje – ne može sprovesti. Usmeni nalozi, pretnje otkazom, prebacivanje na dnevnoj bazi bez ograničenja koje zakon poznaje (da ne pominjemo neki širi plan kako i zašto se takvo rotiranje dešava) nije moguće.

Zašto je onda donet ovaj zaključak? Čini se da je odgovor u tački 4. teksta, u kojem se kaže da je zaključak potrebno dostaviti generalnom sekretaru Vlade radi pripreme akta za Vladu. I taj deo se jedini u celom zaključku čini logičnim. Krizni štab savetuje Vladu, pa je tako doneo zaključak kojim savetuje primenu ovih mera. Očigledno u kriznom štabu nema pravnika, niti propalih studenata prava, jer bi i jedni i drugi morali znati da su mere neprimenjive budući da su suprotne zakonskim odredbama i ne postoji pravni osnov njihovog uvođenja. Ali „struku“ koja sedi u kriznom štabu i pored jasnih zakonskih ograničenja ništa ne košta da kaže – evo, to je naše mišljenje, pa vi sa njim radite šta želite. I to je u redu. Sve ostalo međutim nije u redu. Misterija je zašto pomenuta tačka 4. predviđa i dostavljanje zaključka svim zdravstvenim ustanovama. Na mišljenje i komentar kolega sa terena? To u zaključku ne piše, pa se samo može pretpostaviti da je to svrha dostavljanja, jer bi svaka druga povlačila i krivičnu odgovornost potpisnika odluke – ne može se komad papira koji nema, niti može da ima, pravnu snagu predstavljati kao obavezujući. Potpisnik odluke je međutim izostao – tehnička premijerka nije potpisala zaključak a pored njenog stoji (neimenovani) potpis predstavnika generalnog sekretarijata Vlade. Najblaže rečeno čudno, ali nažalost nije i najčudnije u ovom pravničkom košmaru.

Čini se da su moguća dva scenarija. Da li je zaključak obavezujući? Naravno da nije, niti može da bude. To međutim očigledno neće smetati da se on faktički, potpuno nezakonito, primenjuje – i to je prvi scenario – da se dešava nešto protivpravno a da država na to ne reaguje i da onda u narednim danima imamo primenu zaključka na osnovu političke volje onih koji su primenu naredili, a ne po pravnom osnovu kojega nema. Izuzetno zabrinjavaju vesti pojedinih novinara koji su naveli da su im pravnici u jednoj zdravstvenoj ustanovi naveli da je zaključak obavezujući akt i da će ga primenjivati. Oni bi mogli da se zamisle kako su došli do diplome pravnog fakulteta (i da li je partijsko postavljenje na mesto na kojem se nalaze vredno onoga što čine) ali dok to učine načiniće se nepopravljiva šteta iz koje će se izroditi stotine novih radnih sporova.

Drugi scenario je da ovih dana Vlada objavi da je u pitanju samo preporuka koja ne obavezuje medicinske radnike, pa da na osnovu nje donese neki akt koji bi bio obavezujući. Da li će taj akt biti u skladu sa zakonom, ostaje da se vidi. Ako se u njemu makar pomene radna obaveza, i on će biti nezakonit.

Epidemiološka situacija je teška, raste broj obolelih i praktično ćemo uskoro morati da se suočimo sa činjenicom da je vlast uspela da nas sa retkom doslednošću frustrira kako prekomernim zatvaranjima tako i prekomernom relaksacijom koja je usledila. Proći će i farsično ponavljanje izbora 1. jula na 234 biračka mesta. Posle toga ćemo videti šta će krizni štab, u ime svih nas, odlučiti. Ne bi krizni štab bio problem kada bi mehanizam savetovanja funkcionisao kako treba. Ovako, kada vlast šapne kriznom štabu šta treba da preporuči, pa oni upravo to i preporuče stvarajući neki fiktivni legitimitet odlukama koje vlast nakon toga donese – na delu je samo davno provaljeni trik koji građani posmatraju sa gađenjem i besom, daleko pre nego sa poštovanjem autoriteta ljudi koji sede u kriznom štabu.

Postoji sa druge strane realna potreba da se kapaciteti medicinskih ustanova prilagode žarištima epidemije. Postoji, na svu sreću, i Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama koji, iako veoma čudnog naziva i ne u potpunosti prilagođen situacijama epidemiološke opasnosti, nudi neka kvalitetna rešenja koja se mogu iskoristiti. Uz već pomenuti i analizirani Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti koji nesumnjivo daje značajna organizaciona ovlašćenja ministru zdravlja, moguće je sve urediti na daleko transparentniji način, zakonito i bez usmenih naloga i pretnji otkazima. Ključno je da se iskoriste potencijali koji postoje kada je reč o režimu vanredne situacije (i proglašenju iste za teritoriju cele države) – nema ni tada uvođenja radne obaveze ali mehanizmi koji se nude kao privremeni i efikasni odgovori na opasnosti koje se pojavljuju i ugrožavaju stanovništvo (uključujući i zarazne bolesti) mogu biti sasvim dovoljni da se prevaziđe loša situacija u kojoj se nalazimo.

Sve to važi samo u slučaju da postoji volja da se makar nešto u ovoj državi uradi u skladu sa zakonom. Ako ne, nastavićemo da izobičajavamo ne samo pojedinačna pravna pravila koja ne odgovaraju vlastima, već i vladavinu prava kao takvu – naročito deo koji posebno smeta: „povinovanje vlasti Ustavu i zakonu“.

Peščanik.net, 29.06.2020.

Srodni link: Mario Reljanović – Radna obaveza u vanrednom stanju

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Mario Reljanović
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.
Mario Reljanović

Latest posts by Mario Reljanović (see all)