„Mi smo to što jedemo“ – tvrdio je Hipokrat i mnogi savremeni lekari su skloni da se i danas s njim saglase. Parafrazirajući praoca savremene medicine, može se slobodno reći da je naš razum zapravo to što nam mediji u njega smeštaju, pri čemu biraju prilično bizarne sadržaje i nastrane načine da to ostvare. Tokom prošle nedelje je većina vesti i programa bila na neki način povezana sa ratom: ili sa onim koji se završio pre 71 godinu, ili, sudeći po svakodnevnom prikazivanju najnovijih sprava za ubijanje, sa onim za koji se Rusija tek sprema.
Filteri postavljeni na gotovo sva sredstva javnog informisanja, u svest pokorenog stanovništva ne propuštaju ništa od onog što bi mu dozvolilo da se orijentiše u svetu koji ga okružuje. Na primer, ruski masovni auditorijum nije imao priliku da sazna da je američka agencija NASA na putu da realizuje novi kosmički program. Ona je spremna da 2028. godine lansira kosmičku letilicu s ljudskom posadom koja će kružiti po orbiti Marsa. Ruski mediji smatraju da ni ova vest ne zaslužuje našu pažnju: okean skriven pod ledom Jupiterovog satelita Evropa po hemijskom sastavu i fizičkim svojstvima veoma je sličan okeanima na Zemlji, pa su u njemu mogući i slični biološki procesi.
Ovakve i slične vesti bi možda svest naših građana usmerile u drugom pravcu. Možda bi ovakve novosti iz sveta potakle ljude na razmišljanje o čudesnoj veličanstvenosti Vasione i ljudskog razuma, o neophodnosti da se neko u našem društvu najzad zainteresuje i za sudbinu naše nauke.
Od ostalih vesti koje nisu prošle kroz medijski filter i kojima nije dopušteno da stignu do ruskih građana, vredelo bi izdvojiti čitav niz saopštenja koji objektivno govore o današnjem ekonomskom položaju Rusije. Na primer, u medijima se nije pojavila informacija Mihajla Matovnikova, glavnog analitičara Sberbanke. On je na sednici komiteta za odnose s akcionarima ove banke saopštio da je prosečna plata u Rusiji danas niža od one u Kini, Rumuniji i Srbiji, a o ostalim zemljama Evrope da i ne govorimo.
Kada bi na ruskim televizijskim kanalima postojalo makar i „n“ od normalnog novinarstva, tog bi analitičara odmah posadili u neki od svojih studija i zajedno sa ekspertima, političarima, ministrima i deputatima započeli razgovor o tome „zašto je to tako?“ Zašto mi Rusi lošije živimo od Kineza? Šta to nama fali? Umesto toga, preko naših ekrana danima proleću „Bulave“, pište „Iskanderi“, dime se i gruvaju „Armade“.
I mada (barem koliko je meni poznato) nismo nikome objavili rat, ovaj militaristički filter je doveo do toga da su vojni dopisnici postale glavne figure ruskog novinarstva. Bilo koji događaj u inostranstvu se u Rusiji tumači i komentariše isključivo primenom logike rata. To jest – „ko će koga“. I sledeći baš ovu logiku, novinar Aleksandar Koc je u Komsomolskoj pravdi opisao banditski napad na aerodromu u Anapi. Živopisno uniformisani kozaci su grubo napali grupu Moskovljana koji su sa svojim porodicama, u društvu svojih žena i dece, putovali po Krasnodarskom kraju. Aleksandar Koc, novinar poznat po svojim lažljivim ura-patriotskim reportažama iz Ukrajine i Sirije je u najtiražnijem listu Rusije u potpuno istom ključu opisao ovaj obični banditski ispad nazvavši ga „Bitka kod Anape ili kako su kozaci liberalima pokazali gde im je mesto“.
Razlog veselja i neskrivene radosti rečenog novinara je taj što su žrtve napada bili Aleksej Navaljni, njegove kolege iz Fonda za borbu protiv korupcije i Artjom Torčinski, voditelj nezavisnog televizijskog kanala Dožd. Hrabri kozaci su baš njih, baš ovu grupu ljudi koja je s ruksacima okačenim o ramena mirno prolazila holom aerodroma u Anapi, prvo (valjda šale radi) polili mlekom, a potom napali s leđa, srušili na pod i počeli da udaraju nogama glasno vičući „čistite se iz naše zemlje“.
Srećom, nikoga nisu ubili ni osakatili. U bolnici je završio samo Artjom Torčinski. Ostali su prošli sa lakšim ozledama. Novinara Komsomolske pravde Aleksandra Koca ne zanima zašto su ratnički nakinđureni kozaci napali grupu svojih sunarodnika, ko ih je to napujdao na Navaljnog i njegove kolege, po kom osnovu se građanima Rusije „predlaže“ da se čiste iz zemlje koja (barem za sada) nije objavila da izlazi iz sastava Ruske Federacije, i na kraju, kako je moguće da se tako nešto događa na aerodromu koji bi zbog svog geografskog položaja morao biti pod režimom posebnih mera bezbednosti.
Koc se umesto toga veseli i raduje. „Navaljni i njegovi saradnici su se uhvatili u koštac s kubanjskim momcima. Šta mislite – ko je pobedio?“ – podrugljivo se šegačeći pita novinar Komsomolske pravde. Njemu je očigledno sve to smešno i jako se potrudio da nam ovaj incident prikaže u satiričnom stilu. „Bila jednom jedna mala i ponosna zemlja Anapa, smeštena pod jarkim suncem velikog Krasnodarskog carstva. I sve bi bilo lepo i krasno, da jednoga dana u nju nije zabasao nekakav tuđin, s decom pod miškom i ruksakom na leđima, praćen svitom istomišljenika – ruga se Koc. – I gaziše oni tako zemlju kubanjsku sve dok se protiv jeresi te ne podiže hrabri rod kozački. I udariše oni junački na dušmane jurodive, tek pomuženim mlekom tu nečist poliše i nogama ih svojim dobro izudaraše“.
Pošto se sit našalio, novinar Komsomolske pravde svečano zaključuje: „Adepti Navaljnog su ovu bitku, naravno, izgubili“. To što se Aleksandar Koc izdaje za idiota (a možda se i ne izdaje) koji ne zna da je Navaljnom već dosuđena uslovna kazna i da bi u slučaju bilo kakvog javnog ekscesa ona istog trenutka bila pretvorena u realnu – zapravo i ne čudi. Posao mu je takav – idiotski. To što je Kocu smešno kada neki ljudi plaše žene i decu, to je zapravo vid deformacije do koje taj posao kojim se on bavi dovodi. A tako se ni permanentni i totalni progon ljudi s „nepravilnom“, to jest liberalnom političkom orijentacijom ne može završiti samo polivanjem mlekom i šutiranjem žrtve. To obavezno dovodi do tragedije koja je zadesila Borisa Nemcova.
Uzgred, u sumračnoj svesti kolektiva zaposlenog u Komsomolskoj pravdi i njihovih kolega koji rade u državnim medijima, na ubistvo Nemcova se očigledno takođe gleda kao na časni dvoboj u kojem je Nemcov izgubio život samo zato što nije umeo na vreme da eskivira metak.
Ratni filteri čvrsto fiksirani u glavama zaposlenih u ruskim medijima, kao i kod većine političara i eksperata koji se pojavljuju na javnoj sceni, kod svih tih ljudi stvaraju čudovišne deformacije koje su oni već prihvatili kao normu. Mnogi od njih se tom deformaciojom čak i diče. „Glavni događaj godine je proslava 70. jubilarne godišnjice završetka Velikog otadžbinskog rata“ – tokom cele prošle godine su kao papagaji, sledeći predsednika, izjavljivale sve javne ličnosti Rusije. I svaki pokušaj da se korišenjem zdravog razuma povodom ove konstatacije izrazi makar i najmanja sasvim razložna sumnja, kod svih tih ljudi izaziva neverovatnu mržnju.
Kako ovi filteri funkcionišu i kako se ta ljuta mržnja manifestuje, jasno je pokazano u emisiji „Pravo glasa“ Romana Babajana na programu kanala TVC. Među gostima emisije povela se diskusija o tome „šta je najvažnije za jaku i suverenu zemlju?“ i da li je za državu i društvo dobro da se slavlje u vezi sa davno završenim ratom proglasi glavnim događajem godine.
Pisac Mihail Veler je zastupao mišljenje da je dičiti se svojom istorijom dobro, ali da živeti ipak treba u sadašnjosti. Osim toga, Velera više od svega zabrinjava to što „pobednici danas žive neuporedivo lošije nego pobeđeni“. Rečju, pisac Veler smatra da Dan pobede ne bi trebalo da bude najvažniji događaj godine.
Kod onih što imaju ratne filtere u svojim glavama, ova izjava je izazvala neopisivu mržnju. Od svih prisutnih, pisca je najžešće napao dekan Visoke škole novinarstva Vitalij Tretjakov, a pristojnu porciju njegove mržnje dobili su i političari Vladimir Rižkov i Sergej Stankevič koji su ćutke stajali pored Velera. Očigledno da su u glavi dekana Tretjakova sva trojica odjednom bila objedinjena u predmet mržnje koji se lako da opisati samo jednom mrskom rečju – „liberali“. Prvo je konstatovao da čovek koji se pita „šta će Rusiji Krim“ ili nije Rus, ili je neprijatelj Rusije, i da on s takvim čovekom kategorično odbija da razgovara. Pri tome je gnevnim pogledom ošinuo Velera, a usput i Stankeviča i Rižkova. Interesantno da tokom emisije niko, nijednom jedinom rečju nije pomenuo Krim. Nakon toga se on ponovo obratio ovoj trojici i surovo im pripretio da „svoje prljave kolaboracionističke ruke drže podalje“ od stvari koje su za dekana Tretjakova svetinja. A potom je još dodao da Veler, Rižkov i Stankevič nisu imali sreću da se ranije rode, pa da se prihvate posla policajca ili upravnika nekog koncentracionog logora. Odakle njemu ta sposobnost, ta moć uvida u alternativnu realnost u kojoj on Velera, Rižkova i Stankeviča vidi kao policajce ili upravnike koncentracionog logora, dekan Tretjakov nije objasnio.
Pisac Veler je pokušao nešto da odgovori, a dekan Tretjakov je na njega iz sve snage počeo da viče, posle čega je pisac Veler postavio dva retorička pitanja: „Gde nađoste ovog sedokosog lajavca?“ i „Kakav je ovo karneval nakaza?“ Teško je reći koje je od ova dva pitanja više naljutilo dekana Tretjakova, no on se tada, nastavljajući da viče, odlučio na dva koraka: prvo je bacio je čašu s vodom na Velera, a zatim napustio bojno polje. Na svu sreću projektil nije pogodio Velera, što svedoči o lošem uticaju ratnih filtera na bojevu gotovost medijskih ratnika.
Ne znam kako je Aleksandar Kac ocenio postupak svog kolege Tretjakova, da li kao bekstvo, kao privremeno povlačenje s položaja, kao stabilizaciju linije fronta ili možda definitivni poraz mrskog neprijatelja. Ali jedno je sigurno: za normalnog posmatrača je sasvim očigledno da filteri rata, ugrađeni u glave političara, eksperata i ljudi koji rade u medijima, sve njih dovode u stanje pomračenog uma i čine ih opasnima po okolinu.
Kasparov.ru, 19.05.2016.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 28.05.2016.
ALEKSEJ NAVALJNI