Glavni problem neprijatelja Srbije je što mrze Srbiju i sve srpsko, sa motivima koji se rasprostiru između psihijatrije i veoma mnogo novca. Glavni problem prijatelja Srbije je neizmerna glupost, sa motivima koji se rasprostiru između psihijatrije i veoma mnogo novca. Problem je, kao i obično, u dokazivim činjenicama, i tu smo u psihijatriji i sa veoma mnogo novca na čvrstom terenu, gde – ako nisu sprečeni – stručnost i računovodstvo daju jasne odgovore. Manje je, dakle, verovati onima koji stručnost i računovodstvo ne poštuju, progone, zastrašuju i skrivaju. Stvar ne može biti jednostavnija. A desna ruka tih su mediji.
Banalno, zar ne? No, jedan važan element sam propustila: srboljubi na vlasti i u njenim medijima imaju maštu, sastavljenu od otpadaka rijalitija, žute štampe, internetskog blata, polu-škole, zaboravljenih ili falsifikovanih fakultetskih godina, partijskog blebetanja još od one jedine partije, cenjkanja na stočnoj pijaci, alkohola, droge, muvanja, duvanja, puvanja… Šta iz toga može da se ispili, mašta još srasla sa razumom i znanjem može samo da gleda i da se čudi povezivanju: Amon Ra i japanske igračke, neprijatelj Rusije, Kine i SAD zajedno: tko je to, ko uništavajući Srbiju zapravo uništava sve njih zajedno? Najveći i najbogatiji – Albanci i Hrvati.
Važno je osnovno, a to je ključni pojam, ljubav. Istorijski, pretnja ljubavlju razvila se u korejskom, zadnjem životnom periodu Tita, i trajala je još nekoliko godina posle njegove smrti, u mutnim godinama u kojima su najgori od komunista zamenili mrtvi jezik partije nečim neuporedivo jednostavnijim, etničkim idiotizmom. Svi su iznenada morali voleti Tita. Voleti političku funkciju, voleti državu je znak potpune ideološke praznine i odsustva građanske odgovornosti – svako može bez problema lagati da voli, uz pominjanje telesnih organa, snova i sličnih neproverivih svedoka, patosa, zanosa i drugih jeftinih glumačkih sredstava koje baš svako ima. A pri tome, svako takvo glumatanje donosi superiornost nad onima koji se stide da se tako ponašaju zbog razuma, uljudnosti i građanske svesti – i intimnog odbijanja da lažu. Iskrenost naprosto kopni od toliko umske bede i banalnosti.
I tu nekako dođu „džinglovi“ entiteta sa Pinka, sa kostimiranjem u vlastelinku-plastelinku, i polaganjem „Srca Srbije“, koje srce je veličine cca 30 cm u dužinu i cca 20 cm u širinu od crvenog štofa (poliester?), punjeno plastičnim vlaknima i sa ukusnim volančetom svuda unaokolo. Šljokica nema, amin. To je trenutak u kojem stvar ide dođavola i završava kao montipajtonovski štos. Nažalost, na tvrđavi se u tome trenutku ne pojavljuje krvoločni beli zeka koji pljuje odgrizene viteške glave, ni vitezovi koji kažu „Ni!“, ni svemirci koji slučajno otimaju Brajana, ni rimski oficir koji zahteva da se „Rimljani napolje!“ ispiše na pravilnom latinskom – ni bilo šta što bi nas vratilo u realni svet i realni smeh. Tu je nekako i montipajtonovski potpuno beznadežan džinglov sa plastelinkom u ulozi srpskog đenerala, a biće i nešto gore, ne sumnjajmo. Ma kad bi još umela da čita, valjda bi umela i da recituira!
Džinglov-kulov je novi žanr kakopatriotske propagande, jedino što mogu ostvariti kakisti, o kojima sam već pisala. Neće dugo trajati, jer je nekonkurentan trešenju pravih plastelinki i cvrkutanju namesto njihovih psovki. Pa uživajte u svojim belim dvorima, koliko je dato. Navući se na parizer je mnogo gadno.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
