Više se ne sećam gde sam prvi put srela Svetlanu Bojm: znam samo da kod nje nisam prepoznala nijednu znanu strategiju preživljavanja nas „odande“ u velikom grubom akademskom svetu, i da mi je umesto promišljenih i predvidljivih (dakle koristoljubivih) znakova, rekla da je očarana književnošću Dubravke Ugrešić. Dovoljno da mene očara. Onda smo se zadesile na velikom projektu o srednjoevropskim kulturama. Prve dve konferencije bile su čupave: postalo je jasno da prvobitna zamisao o nezavisnom i inovativnom istraživanju izvan nacionalno-državne paradigme ne prolazi (obe nas je naplavila prvobitna zamisao, odnosno njen nosilac), nego da će novi urednici tražiti oslonac u ponekad i za postsocijalizam suviše konzervativnim i zatucanim saradnicima, i, još gore, u nacionalnim i državnim institucijama. Na trećem sretanju, na kojem se planirala godina dana intenzivnog rada, odveli su nas negde izvan Toronta, „u tundru“, kako je Svetlana rekla, da u hotelu koji je izigravao country club shvatimo ko je ko i kakvi se okviri predviđaju. Bio je maj u Kanadi, što znači da je snega još bilo posvuda, a jezerce iza hotela poluzaleđeno. Očekivale smo pseću zapregu… ukratko, dobro smo se zabavljale. Bio je savršen trenutak za antropološku analizu preuzimanja vlasti u grupi, što je Svetlana odmah savršeno razumela, dok sam se ja mučila sa hotelskim faksom šaljući odgovor nekom neotesanom povezivaču svih -izama, tamo nazad, kao da je to bilo važnije. Tačno je predvidela kako će se odvijati, i napustila sve to čim je predala svoj deo. Njen deo bio je istraživanje o gradskoj kulturi Petrograda, napisano briljantno, duhovito, elegantno, neočekivano. Imala je pravo, jer su mudraci docnije beskonačno zakerali oko njenog teksta. „U tundri“ mi je, naručujući ujutro jaja „benediktin“, razlagala kako zamišlja tekst, uz hiljade priča iz lenjingradske prošlosti. Slušati nekoga ko ume da uživa u hrani, ko ne zamara druge i ne naduvava sebe, i pri tome ne gubi nit mišljenja, bilo je izuzetno zadovoljstvo. U to doba (1995) imala je objavljene već dve knjige, svoju doktorsku disertaciju o pesnicima koji su pisali o svojoj smrti, i jedinstvenu studiju koja bi mogla biti uzor poddisciplini „socijalističkih etnologija“. Naslov knjige je igra: Common Places, što se može prevesti sa „opšta mesta“, ali i sa „zajednički prostori“. Svetlana Bojm je u toj knjizi obradila sociološko-antropološku situaciju koju je sovjetska vlast stvorila prvo nestašicom, a onda masovnom proizvodnjom stanova i kolektivnih prostora: nove i stare navike sudarale su se u tim prostorima, stvarajući poseban mentalitet, izražajnost, društvenost, seksualnost, čak i umetnost… To što su joj posebno zamerali u prilogu o gradskoj kulturi Petrograda, postalo je osnova njenog istraživanja, upravo u pravcu difuzije, izvan-modernog, izvan-akademskog, neuhvatljivog, kiča, ulice, svakodnevice. U njenoj drugoj knjizi (prevedenoj na srpskohrvatski), Budućnost nostalgije (2001), ovaj pristup je maestralno ilustrovan: živote mnogih post-socijalističkih preživelih određuje ambivalentan, često spolja cenzurisan a iznutra melodramatizovan, ideološki nestabilan, u stalnom ljubav-mržnja napinjanju mučan odnos prema prošlosti. Ne određuje ga samo nesigurnost novoga haosa i improvizovanje sa novim željenim identitetima, uglavnom plitkim i opasnim: određuje ga i sećanje, sa svim varkama koje preigrava u istoriji tela. Razumeti mehanizam stvaranja novih kultova, sakupljenih i zakrpljenih sa bilo kojih đubrišta simbola, razabrati šta je gde ukradeno, zašto i čemu, koji su to novi ukusi mogli da ponesu sve te fragmente i da ih oblikuju u nešto prepoznatljivo – izvesno se nije moglo bez osobenog, smelog, neobazirućeg se kidanja sa već utvrđenim i prihvatljivim akademskim okvirima proučavanja tog kompleksa. U tome području su nove granice, mnogo tvrđe i netolerantnije nego u doba zida i blokova, postavljene uglavnom u doba odmah posle jugoslovenskog rata: akademski neokolonijalizam danas konačno vidimo, ali nema jezika, institucija i novca koji bi preneli kritički dijalog tamo gde bi se mogao razviti. Svetlana Bojm je to klupko bodljikave žice i bolnih nerava uspešno razmrsivala, postavljajući teorijsku mrežu i metodološke putokaze izvan postojećih škola mišljenja. I premda je živela u najkompetitivnijoj akademskoj sredini na svetu, nije se mnogo obazirala na standarde, komoditete, tvrđave i kofe pune meduza u koje je ponekad morala zamočiti ruke.

Njeno okretanje prema umetnosti, odnosno prema onome što bi teško mogla biti prihvaćena umetnost, bio je logičan naredni korak – u njenom slučaju, očekivano, u dva suprotna smera. Jedno je bilo vizualno istraživanje „izvan-modernog“, nevažnog, skrajnutog, koje je i sama sprovodila u video, foto i filmskim radovima, i pišući o umetnicima koji su joj bili uzor i inspiracija, kao što je Ilja Kabakov. Drugo je bilo pisanje romana, Ninočka (2003), koji je u velikoj meri literarizacija njenih istraživanja nostalgije. Junakinja romana, sovjetska emigrantkinja novoga doba, istražuje nerešeno ubistvo ruske emigrantkinje pred II svetski rat u Parizu. Kulturne reference (filmska komedija u kojoj se Garbo prvi put smejala, igrajući KGB agentkinju), istorijsko-književno istraživanje (suprematistički pokreti između dva rata), skrivena istorija (komunistički avanturizam ilegalnog doba), žensko pismo, balkanski kič, sve je to u ovoj neodoljivoj knjizi za sporo uživalačko čitanje. Lari Vulf, izvesno najveći stručnjak za zapadno razumevanje slovenskog sveta, nazvao ju je posle ovog romana „unukom Nabokova“.

Sa Svetlanom sam se sretala, na konferencijama dok sam još odlazila, i u Ljubljani. Od kasnih 90′ pa sve do njenog gostovanja sa vizualnim projektom na festivalu Grad žena u Ljubljani pre nekih osam godina, provele smo nekoliko dragocenih celodnevnih-celonoćnih razgovornih seansi. Svaka stvar koju je postigla bila je samo povod da se raspravlja o onome što bi htela da radi sledeće – živela je u drugoj dimenziji, u kojoj je brzina kretanja bila sasvim drugačija od kretanja nas običnih smrtnika. Umesto da ode tako rano, morala je živeti još koje stoleće. Ono što za njom ostaje, jeste nepresušni eros saznanja, koji su nam različito uklopljene i oblikovane, ali dejstvujuće mašine socijalističkih obrazovnih sistema dale na početku. Kad smo se morali, manje ili više rano, bolno i traumatično osloboditi od njih, ostali su (kod retkih) kritičnost, upitnost, nepoverenje prema sistemima, vera u razum: a najređi su uz to imali i talenat. Kad mislim na talente Svetlane Bojm, kozmos mi pada na pamet: to je i ime knjige koju je napravila sa Adamom Bartosom, fotografom, o sovjetskom svemirskom programu (2001). Nešto duboko i neuhvatljivo, što je bilo u savršenom skladu sa ljudskim hedonizmom, humorom, ironijom i nepokornošću.

Ovde na Zemlji, ostaje nam da iz dela Svetlane Bojm još dugo iščitavamo kako se nositi sa prošlošću i sećanjem, i kako prepoznati sve što je u tome ugroženo.

Peščanik.net, 10.08.2015.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)