Vojislav Koštunica i Velimir Ilić, užireni od politike i lenji da idu od vrata do vrata, računaju da vizualizacijom kampanje „navataju“ još nekog neukog birača.

Antievropska propagandna kampanja se, sa malim prekidima, u Srbiji vodi već dve decenije, a u jednoj dublje obrazloženoj istorijskoj analizi moglo bi se dokazati da je reč i o vekovima.

U novoj vladi će svakako biti ili DS ili SRS, ali ne zajedno. Učešće svih drugih je neizvesno.

Politička Srbija ponovo nalikuje brodu ludaka koji putanju okreće na stranu suprotno od razuma i civilizacije.

Predsednik Nove Srbije Velimir Ilić izjavio je juče da će u slučaju da Srbija sada potpiše Sporazum sa Evropskom unijom o stabilizaciji i pridruživanju biti pokrenuta inicijativa u Skupštini za opoziv predsednika države Borisa Tadića.

Niko ne zna zbog čega nema analiza svega onoga što godinama govori ili piše V.Koštunica. U predizbornoj kampanji njegov govor je sve vehementniji, do neukusa koji zapanjuje.

Iako izborna trka teče, i još uvek se ne zna ko će pobediti za koju vlast (republičku, gradsku, lokalnu), trkači govore kao da su već na vlasti.

Beskrupuloznost vređanja pameti građana Srbije, tera na prisećanje bar nekih primera „bezobraznih slučajeva“ koji su obično uvijani u celofan nacionalnih interesa.

Podigoše se oni disovski sutereni, a iz tih naplavina – kako to uvek biva – izroniše svakakve čume, anđame i karakondžule, svakovrsni ludaci (izvorni i hinjeni), secikese i maroderi.

Verovanje o nekakvom “bogatstvu” Srbije je potpuno pogrešno: treba samo pitati one koji su naširoko pisali o tome kako će Slovenija propasti bez srpskih malina šta danas o tome misle. Branko Milanović, ekonomista, Blic, 13.04.08.

Krajem aprila 1992. godine nestala je i formalno jedna velika zemlja. Svima drugima je oduvijek bilo jasno da Srbija i Crna Gora ne mogu same biti “Jugoslavija”, ali ne i slijepom domanovićevskom vođstvu “dva oka u glavi”.

Prošle nedelje (08.04.2008.) Ustavni sud Srbije doneo je odluku o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti nekoliko odredaba Zakona o izboru narodnih poslanika.

Pol Teru o čudnim običajima plemena Krič sa Sumatre. Iako se radi o udaljenoj zemlji, zanimljivo je da se neki od tamošnjih običaja mogu prepoznati kao nama vrlo bliski.

Već mesec dana traje predizborna kampanja u kojoj nije bilo prave politike, ni pokušaja da se političari s građanima dogovore oko ključnog pravca kojim žele da povedu Srbiju.

Negde u ovo doba, u proleće aprila 1453. turski sultan Mehmed počeo je opsadu Konstantinopolja, tadašnje svetinje hrišćanskog sveta.

Dva elementa u političkom delovanju radikala otklanjaju svaku mogućnost da bi oni po eventualnom osvajanju vlasti 11. maja Srbiji mogli da donesu bilo kakav boljitak.

Don Koštun, duboko u delirijumu, razgovara sa političkom apstrakcijom jednog čitavog kontinenta – sa Ujedinjenom Evropom. Popeo se na kuhinjsku stolicu, glavom skoro udara u niski plafon i urla direktno u protočni bojler.

Nespremnost da se preuzme odgovornost za neposrednu budućnost oslonila se upravo na relativizaciju organizovanog nasilja kojim je Srbija rasturala jugoslovensku zajednicu.

Priča o Kosovu je završena, i nemaju tu šta više Srbima da kažu ni Nikolić ni Koštunica. Mogu samo da ih lažu i ponovo ih vrate u mrak devedesetih.