Neka mi čitalac ne zameri, odgledao sam na javnom servisu emisiju o nacionalnoj čitanci do prve pauze. Toliko sam izdržao. Ali, iako je nisam odgledao do kraja, ipak ću ovde o emisiji. Naravno, i to što sam odgledao, bolje da nisam. Ne zato što sam konačno sinoć saznao nešto što do sad nisam znao, pa sam se silno razočarao. Naprotiv, sve je bilo očekivano, niko nije iznenadio, a i razočaranje je ovde konstantno – hoću da kažem: nije bilo nijednog razloga da se to gleda. Taj zaključak bi mogao i da se uopšti – nema razloga da se gleda javni servis, tamo ništa nećete saznati.
Ilustrujmo to na primeru sinoćne emisije. Tema emisije je bila nacionalna čitanka, njen sadržaj i njena svrha. Od četvoro gostiju u studiju, troje ih je bilo u direktnoj vezi s nacionalnom čitankom. Četvrti gost je služio kao kritički ukras ili demokratska krinka nad inače zatvorenim i urednički/režimski kruto oblikovanim programom na javnom servisu (zašto je Srđan Milošević pristao da igra tu ulogu, on će mi već jednom privatno objasniti; moj je utisak da mu to ni za šta nije bilo potrebno i da time nije ništa postigao; samo je napravio štetu).
Od troje direktno povezanih s čitankom, nijedna osoba zapravo nije ni smislila čitanku ni odredila njene ciljeve. Hoću da kažem, pravih autora čitanke u studiju nije bilo. A pravi ili primarni autori su oni koji su napisali zakon o toj čitanci – članovi vlade ili samog ministarstva prosvete ili već neko koga je vlada ili ministarstvo zaposlilo da to napiše. Njeni sekundarni autori su poslanici u skupštini koji su za taj zakon glasali i usvojili ga. Gosti u studiju dolaze tek na treće mesto, kada je reč o autorstvu. Oni su samo svojevrsni izvršioci radova koje nisu sami osmislili.
U vezi s tim, bitne su dve stvari. Prva je – u studiju nije bilo pravih autora čitanke da odgovore na pitanje čemu uopšte ta čitanka. Drugo – u njihovo ime odgovarali su izvršioci radova, braneći ideju koja nije njihova. O samom nacrtu zakona, pa tako posredno i o čitanci pisao sam pre otprilike godinu dana. Tome nemam sad ništa ni da dodam ni da oduzmem. Ta čitanka je loša na više načina, a posebno je loša jer oni koji su je osmislili time priznaju da su sve svoje prethodne poslove u vezi s udžbenicima loše uradili.
Cilj nacionalne čitanke je isti onaj koji je zadat i za sve druge udžbenike iz nacionalne grupe predmeta. Ako su ti udžbenici dobri i ispunjavaju svrhu, čitanka je čisti višak. Ako nisu dobri, treba ih menjati, a ne zadržati, i još im dodati čitanku da ispravi stvar. Molim čitaoca da obrati pažnju, ovde uopšte ne govorim o identitetu kao cilju čitanke, već o tome kako se radi u domaćoj prosveti. Kad bismo na sve to još dodali i neznanje o tome šta je identitet, tako rašireno među onima koji pišu zakone o obrazovanju, dobili bismo mrkli obrazovni mrak. Ali, uopšte nećemo o identitetu ovde.
Dakle, propisavši čitanku, vlada uopšte i ministarstvo prosvete posebno priznali su da loše rade svoj posao. I niko ih zbog toga nije pozvao da polože račun. Naprotiv, u tom lošem poslu pridružili su im se prvo poslanici a zatim i izvođači radova. U tom smislu, sve u autorskom nizu oko čitanke treba videti kao kolaborante. I gosti u studiju, troje njih, tako su se i ponašali. Oni su pristali da urade loš posao, a jednom kada su pristali, moraju taj posao i pred sobom i pred drugima da odbrane. I branili su ga kako su znali i umeli, a sigurno bolje od onih koji su im taj loš posao dali.
Jer, stvar je naime u tome, da oni koji su pisali zakon i zadavali ciljeve čitanke o obrazovanju (kao i o identitetu, uostalom) pojma nemaju. Dok troje gostiju u studiju o obrazovanju nešto ipak znaju. Pa su to što znaju pokušali da iskoriste/zloupotrebe za odbranu čitanke. Ne može se ta čitanka odbraniti. A znanje koje imaju trebalo je da im bude osnova da posao odbiju. Da kažu, recimo – ne možete vi neznalice da pišete zakone za nas koji nešto ipak znamo. Nije se desilo, naravno. Ali, u tih nešto minuta koliko sam gledao emisiju, dve učesnice su jasno rekle da su one bile tu samo da urade posao.
One su sledile uputstva, držale su se zakona, i na kraju smo dobili to što smo dobili, dakle – ništa. Pitanje je za urednike javnog servisa i neupućenu voditeljku zašto nisu u studio pozvali prave/primarne autore (pred njima bi i Srđanu bilo lakše da iznese svoje teze, umesto što se sve vreme trudio da ne povredi svoje direktne sagovornike). To je dakle prvi i osnovni propust emisije. I zato nije bilo razloga da se ona uopšte gleda. Bilo bi dobro da je to jedini propust, ali, čitalac zna, naravno da je propusta bilo još.
Nacrt zakona o nacionalnoj čitanci napisan je u leto 2023. On je, dakle, pisan posle masovnih ubistava od 3. i 4. maja. Predlagači su ga pisali u vreme kada je ministarstvo prosvete trpelo ozbiljne kritike prvo za reakciju posle masovnog ubistva od 3. maja, a onda i za to što je naglo prekinulo i završilo školsku godinu, te konačno i zato što se početak nove školske godine čekao u krajnjoj neizvesnosti bez ijedne naznake da vlada i ministarstvo znaju šta treba da urade e da se slično krvoproliće ne ponovi. U toj atmosferi, dobili smo predlog zakona o nacionalnoj čitanci.
Nacionalna čitanka ove godine ulazi u škole u trenutku kada najveći broj nastavnika ide u štrajk da se makar minimalno poprave uslovi rada u školama (uključujući tu i povećanje plata nastavnika). Na javnom servisu se priča o nacionalnoj čitanci, a da se ništa ne kaže ni o 2023, ni o 2024. Dakle, nacionalna čitanka se razmatra u potpunom vakuumu. Koliko je besmislena ta ideja o patriotskoj čitanci jasno bi se videlo kada bi se ona postavila u kontekst u kome je artikulisana, najverovatnije samo zato da se tragični događaj od 3. maja potisne u stranu, kao i nesposobnost vlade i ministarstva da se nose s njegovim posledicama.
Na isti način, sav besmisao nacionalne čitanke pokazao bi se i u kontekstu u kome ona ulazi u školu: ljubav prema naciji i državi (a to za pisce zakona o čitanci nije jedno i isto, što je ogroman prekršaj, al rekli smo da nećemo o tome) treba kod učenika da razvijaju nastavnici koje ta država/nacija nemilice nipodaštva i gazi. Iz mog ugla, kada štrajkom zahtevaju bolje uslove za sebe kao nastavnike kao i za svoje škole, nastavnici pokazuju krajnju ljubav ne samo prema državi/naciji nego i prema narodu u Srbiji. Ta ljubav je jača i požrtvovanija od bilo čega što bi se moglo spakovati u jednu čitanku. Svojim primerom, nastavnici u štrajku uče decu kako se voli svoja zemlja. Nije od toga bilo ni traga u emisiji.
(Zato ovde poslednja ograda u vezi s identitetom: ne samo što država i nacija kod autora zakona o čitanci nisu jedno i isto, nego oni iz vida sasvim gube sam narod, to jest žitelje Srbije: da to kratko objasnimo i jednom završimo s ovim primedbama u zagradama – država je njima manje od nacije, jer se nacija širi preko granica države, a narod ili žitelji Srbije nisu za njih isto što i nacija; nema te čitanke koja može da od tog besmislenog klupka nerazumevanja napravi knjigu ljubavi prema državi i naciji).
Na ljubav koju joj nesebično pokazuju i daju nastavnici, država/nacija odgovara silom i čitankom. Poruka je relativno jednostavna: ja ću da te kinjim, a ti ćeš da me voliš. Sasvim nenamerno, treći učesnik u emisiji na strani čitanke baš je tako i objasnio njenu ulogu, kao i ulogu nacionalizma, što je za njega (naravno, pogrešno) isto što i patriotizam – kada ne bismo voleli ovu državu, ona bi za nas bila nepodnošljiva. Baš tako.
Samo, rekli smo, nije ovo tekst o čitanci nego o jednoj emisiji koja bi se mogla uzeti kao opšti primer rada javnog servisa: ne pozivaju se kao gosti ključni akteri u vezi s temom emisije; sama tema razmatra se mimo za nju relevantnih konteksta. Čak i kada se pozovu ljudi koji misle drugačije od onoga što režim javnom servisu zadaje kao direktivu, kontekst, odnosno odnos snaga u studiju je takav da se takvi gosti uglavnom svedu na demokratski ukras. Emisija je ilustrativna i za odnos vlasti i medija prema obrazovanju – nekompetentni ljudi vode obrazovanje u Srbiji, a kompetentni kolaboranti im daju legitimitet. I sve bi to bio razlog za veliku strepnju i razočaranje u pogledu na perspektive Srbije.
Samo što nije, jer nam je skupština upravo juče stavila do znanja da na te perspektive ne treba da računamo, ako će o njima odlučivati tekuća većina u njoj. Naravno, u emisiji o obrazovanju na javnom servisu, nije bilo reči ni o tome. Jer, što se naših prosvetnih zakonodavaca tiče – mi ovu zemlju treba da volimo i kada zbog njih više ne bude ni nas ni nje.
Peščanik.net, 11.10.2024.
Srodni linkovi:
Srđan Milošević – Koliko nacionalnog identiteta? (IV)
Srđan Milošević – Koliko nacionalnog identiteta? (III)
Srđan Milošević – Koliko nacionalnog identiteta? (II)
Srđan Milošević – Koliko nacionalnog identiteta? (I)
Slobodan Beljanski – Nacionalni bukvar ili bukvar nacionalizma
Ana Jovanović – Nacionalne frustracije
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Nema sreće s Evrovizijom - 05/05/2026
- Bogovi su pali na teme - 01/05/2026
- Priče iz ’85: nostalgija za nostalgijom - 28/04/2026
