U više navrata, uključujući i poslednje izdanje emisije Utisak nedelje, nekoliki pojedinci reagovali su, otvoreno ili implicite kritički, na jednu kvalifikaciju ideje o „nacionalnoj čitanci“ koju sam, koliko mi je poznato, jedino ja izrekao. Otuda opravdano verujem da je kritika upućena na moj račun. Naime, u jednom televizijskom prilogu izneo sam tvrdnju da će nacionalna čitanka, prema onome kako je u političkim istupima zagovornika „više nacionalnog sadržaja“ u nastavnim programima u Srbiji, biti instrument „dresure kako se postaje Srbin“. Kritički tonovi upućeni takvoj kvalifikaciji (dresura), uveren sam, nisu opravdani, a evo i razloga za to uverenje.
Najpre, živopisnije kvalifikacije su začin polemike, a ocena o primerenosti ili neprimerenosti takvog stila zavisi od sklonosti polemičara i onih koji polemiku prate. Teška reč se u polemici toleriše od kada postoji taj žanr i najčešće je posve isprazno baviti se stilom i izrazom. To se, uglavnom, čini kada nedostaju drugi argumenti. Opredeljujući se za izraz „dresura“, bio sam, razume se, spreman na razna negodovanja. U svakom slučaju, želeo sam tim pojmom da istaknem moje razumevanje kako tvorci ideje o nacionalnoj čitanci, odnosno o „pojačanju nacionalnog sadržaja“ u obrazovnim programima vide decu i njihovo obrazovanje. Dakle, kao nacionalnu dresuru. Naglašavam da uopšte ne govorim o kasnije objavljenoj nacionalnoj čitanci, već o ideji da uopšte postoji potreba intervencije, o dometima razumevanja obrazovanja koje su pokazali oni koji su pokrenuli ideju o „više nacionalnog sadržaja“ u školama.
Kada je reč o kvalifikaciji „dresura“, stvar je, u osnovi, vrlo jednostavna: ukoliko se prenosi sadržaj saznajno neprimeren uzrastu osobe koja uči, ukoliko je previše apstraktan ili iz bilo kog drugog razloga stvarno razumevanje naučenog izostane to je, u osnovi, usvajanje informacija bez razumevanja. Sva suština je u tome da je koncept nacionalnog identiteta za decu uzrasta 6, 7 ili 8 godina (kojima je namenjena nacionalna čitanka koja je u trenutku iznošenja takve ocene trebalo da se pojavi) nerazumljiv, apstraktan i da oni mogu samo da prihvate bez istinskog saznanja (jer im se jednostavno tako kaže) da su titulari jednog ili drugog nacionalnog identiteta, ali ne i da razumeju šta to, zapravo, znači. Ako se bez razumevanja usvaja neki sadržaj reč je o najnižem obliku učenja, neophodnom i veoma korisnom za niz praktičnih životnih situacija, ali savršeno nepodesnom za uzrastu neprilagođeno usvajanje apstraktnih koncepata i, u procesu obrazovanja dece, nepotrebnih sadržaja. Pritom ne tvrdim da je nepotreban sadržaj koji dete upoznaje sa nacionalno-identitetskom komponentom sredine u kojoj odrasta. Ono što tvrdim jeste da je štetno naglašeno fokusiranje tog sadržaja, posredno ili direktno razvijanje stava da je reč o nečemu važnijem i vrednijem od drugih aspekata čovekovog identiteta, uvođenje uzrastu neprimerenih (nerazumljivih) koncepata, veštačko kontekstualizovanje razvoja drugih vrednosti u okvire nacionalnog identiteta (kao da izvan njega te vrednosti ne mogu postojati!), i uopšte sveopštim prioritiziranjem razvoja nacionalne svesti kao, kako nedvosmisleno proizlazi iz identitetske halabuke (iako će nacionalni intervenisti to negirati), primarnog ishoda vaspitno-obrazovnog procesa.
Možda neko zaista misli da je poželjno i, štaviše, neophodno da dete dobro utuvi da je pripadnik neke nacije u ranom dečjem dobu i da doživi tu životnu okolnost kao nešto naročito važno, pa da tek kroz potonje sazrevanje shvati šta to uistinu znači. Međutim, nasuprot ideji da je naglašeno, forsirano i naročitim nastavnim sredstvom osigurano prisustvo teme nacionalnog identiteta u vaspitanju i odrastanju deteta neophodan element socijalizacije, tvrdim da ne postoji nikakva korist za razvoj ličnosti deteta od takvog odnosa prema nacionalnom identitetu, dok, istovremeno, postoji čitav niz rizika.
Najočigledniji rizik tiče se jednostavne okolnosti da je primarno iskustvo grupisanja, iskustvo koje svako dete najpre doživi, po pravilu kompetitivnog karaktera (sportski tim, utakmica, školsko takmičenje i sl.). Zašto je to važno? Usvojivši svest o svom kolektivnom nacionalnom identitetu kao puku informaciju (što je jedino moguće na pomenutom uzrastu), naglašeno bitnu (što se kroz obrazovanje forsira), dete nije istovremeno kognitivno i emocionalno spremno da razvije duh tolerancije i poštovanja razlika. U takvim okolnostima i na tom uzrastu, kada su jednostavne i crno-bele kategorizacije još uvek pravilo u dečjem razumevanju sveta, kada detetu usadite informaciju da je ono, sa još jednim brojem dece jednog, a druga grupa dece drugog nacionalnog identiteta, transfer kompetitivnog poimanja odnosa među nacionalnim grupama gotovo je izvestan.
Otuda je savršeno nepotreban rizik ranog fokusiranja nacionalnog identiteta, na uzrastima koji ni emocionalno ni kognitivno nisu dorasli da se nose sa svim konsekvencama etno-nacionalnih svrstavanja. Ukratko, podučavanje deteta da je pripadnik određene nacije na tako ranim stupnjevima sazrevanja je nepotrebno, nemoguće drugačije osim kao puka informacija ili uslovljavanje (dakle – dresura), bez ikakvog je korisnog učinka za socijalizaciju deteta i skopčano je sa rizikom ranog konfliktnog poimanja odnosa među različitim nacionalnim grupama. Predstavljanje intervencije u pravcu „više nacionalnih sadržaja“ u vaspitno-obrazovnom procesu samo kao plemenite ideje koja će uroditi otvorenošću za prihvatanje razlika, međusobnim uvažavanjem i sveopštim skladom među mladima različite nacionalne pripadnosti kreće se u rasponu od neshvatljive naivnosti do malignog cinizma.
Oduševljenje koje je pratilo pojavu nacionalne čitanke slabo prikriva činjenicu da niko (doslovno niko!) među oduševljenima nije u stanju da odgovori na osnovno pitanje: čemu nacionalna čitanka zaista služi? Pričica o međupredmetnoj koordinaciji je tehničko, a ne suštinsko pitanje. To čemu nacionalna čitanka služi zapisano je nemuštim rečima u Zakonu o udžbenicima. „Nacionalna čitanka je obavezno nastavno sredstvo za sve učenike osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja koji nastavu pohađaju na srpskom jeziku. Nacionalna čitanka koristi se u cilju razvijanja ličnog i nacionalnog identiteta, razvijanja svesti i osećanja pripadnosti Republici Srbiji, poštovanja i negovanja srpskog jezika i maternjeg jezika, tradicije i kulture srpskog naroda i nacionalnih manjina na prostoru Republike Srbije, razvijanja interkulturalnosti, poštovanja i očuvanje nacionalne i svetske kulturne baštine.“ Ovakva zakonska odredba obična je papazjanija od reči koje, ovako nabacane, mogu da imaju toliko različitih tumačenja da ne znače jednostavno ništa! Potrebna je vrhunska bezobzirnost i prepotentnost da bi iko mogao mirne savesti da tvrdi da zaista razume šta znači citirana odredba zakona kojim je tobože normirano šta je nacionalna čitanka. Zato se i u diskusijama često naziru proizvoljni utisci i proizvoljni doživljaji onoga šta bi nacionalna čitanka trebalo da bude.
Naročito je teško razumeti kako je ovako zakonski definisana nacionalna čitanka u saglasnosti sa sledećim obrazloženjem koje je svojevremeno u skupštini dala ministarka prosvete: „Svi znate da je u medijima veliku pažnju uzela predsednikova inicijativa da se u udžbenicima nađe više nacionalnog sadržaja. Mi mislimo da je ova inicijativa jako dobra.“ U kontekstu zakonske odredbe neminovno se nameće pitanje da li je reč o više srpskog nacionalnog sadržaja ili više nacionalnog sadržaja uopšte (i srpskog i nesrpskog, „manjinskog“) i zašto je, ako je druga pretpostavka tačna, čitanka namenjena samo učenicima koji pohađaju nastavu na srpskom jeziku? Ako je reč o potrebi više srpskog „nacionalnog sadržaja“, kako se takvim sadržajem, koji je posledica primedbe da je u obrazovnom sistemu nepovoljan odnos nacionalnog sadržaja i onog koji nije nacionalan, postiže negovanje maternjeg jezika, tradicije i kulture nacionalnih manjina, razvijanje interkulturalnosti i očuvanje svetske kulturne baštine? Kako se umanjenjem udela sadržaja koji su vezani za druge nacionalne kulture u kurikulumu (jer to je „matematički precizno“ izvesna posledica uvođenja „više (srpskog) nacionalnog sadržaja“) podstiče interkulturalnost? I još niz sličnih pitanja na koja je nemoguće suvislo odgovoriti na osnovu zakukuljene zakonske odredbe o svrsi nacionalne čitanke. Pri svemu tome ministarka prosvete izrazila je nadu da će čitanka biti prevedena i na jezike nacionalnih manjina ako pokažu takav interes, dok je sva suština priče o nacionalnoj čitanci, kako su je predstavili oni koji su ideju promovisali u javnosti, „jačanje srpskog nacionalnog identiteta“ i, ponovimo, zakon propisuje da je namenjena učenicima koji nastavu prate na srpskom jeziku.
Samo usput ću pomenuti i to da je Ana Brnabić pre izvesnog vremena tvrdila, braneći projekat nacionalne čitanke, da u socijalističkoj Jugoslaviji (doslovno citiram) „vi u Srbiji niste baš znali da ste Srbi“, da je čitanka neophodna kako bi se jasno reklo „da nije sramota biti Srbin“, odnosno kako bi se sistem suprotstavio ideji „da mi nemamo identitet, da budemo neka amorfna masa“ (da navedem samo neke iz beskrajnog kruga budalastih razloga zašto je ovakva čitanka tobože neophodna). Sličnih bedastoća bilo je po medijima na pretek.
Iz svih navedenih i niza drugih razloga moram istaći da mi stavovi dobronamernih autora čitanke, ali i šireg kruga dušebrižnika ovog poduhvata, u smislu očekivanja da samo treba gledati sadržaj same čitanke, nezavisno od konteksta u kakvom je ona nastajala, deluju, u najmanju ruku, nekorektno. Kao biva: nema veze šta su o čitanci govorili oni što su projekat inicirali, nevažno je to što je čitanka rezultat ideje da neko spolja i iznutra sistematski satire srpski nacionalni identitet, pri ćemu „vrlo dobro znamo“ ko su ti neprijatelji („ne sme udžbenik istorije da piše neka drugosrbijanska bitanga“ kako reče Vulin na početku priče koja će rezultirati nacionalnom čitankom), nevažno je što je zakonska osnova nastanka čitanke jedna pravna budalaština – sve to moramo da ostavimo po strani ako ne želimo da nas razni branitelji projekta prozivaju po medijima za tobožnju neodmerenost u kritici, za odsustvo razumevanja značaja nacionalnog identiteta, docentski docirajući da se ne može govoriti o konceptu nacipnalne čitanke kao takvom ako nismo prethodno pročitali konkretnu nacionalnu čitanku.
Peščanik.net, 26.10.2024.
Srodni linkovi:
Srđan Milošević – Koliko nacionalnog identiteta? (IV)
Dejan Ilić – Volim te kao litijum
Srđan Milošević – Koliko nacionalnog identiteta? (II)
Srđan Milošević – Koliko nacionalnog identiteta? (I)
Slobodan Beljanski – Nacionalni bukvar ili bukvar nacionalizma
Ana Jovanović – Nacionalne frustracije
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- O pseudoustavnom patriotizmu - 08/04/2026
- Sto godina otpora - 25/03/2026
- Francuski rasad u balkanskoj šumi II - 16/02/2026
