Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Ne verujem da se čitalac seća, ostalo je to u magli daleke prošlosti od pre par godina – država se bila oglasila (zapravo Vučić, a za njim i Šarčević, ili je bilo obrnuto) da će uzeti na sebe da pripremi i objavi udžbenike iz nacionalne grupe predmeta. Ideja je bila da se ukloni konkurencija u pravljenju tih udžbenika, da se jasno propiše šta oni treba da sadrže, da ih objavljuje jedan, državni, to jest javni izdavač (Službeni glasnik ili Zavod za udžbenike; Šarčević je tada, u toj dalekoj prošlosti, s mesta Vučićevog savetnika za obrazovanje prešao na čelo Službenog glasnika i rekao de će to biti posao za njega; kasnije pak bilo je najavljeno da će Zavod ući pod okrilje Glasnika) i ako se bude moglo, da se deci ti udžbenici dele za džabe. Iza svega toga stajala je pedagoška namera u vidu pretnje – nema igre s nacionalnim identitetom: deca u Srbiji biće ono što im mi (vlast dakle) propišemo da budu.

Bila je to opasna zamisao (uvek je opasno propisivati jedan identitet, na šta ćemo se vratiti), i isto tako ambiciozna. Pokazalo se da za to ova država s Vučićem (i Šarčevićem) na čelu nema resursa. Ili resursa ima, ali bi čitav taj posao ugrozio interese drugih aktera (važnih za Vučića i Šarčevića) na tržištu udžbenika, pa se od ideje odustalo. Umesto obaveznih i jedinih udžbenika iz nacionalne grupe predmeta dobili smo jednu jedinu nacionalnu čitanku. Tako barem stoji u nacrtu zakona. Ta čitanka će biti obavezna, ali neće zameniti već postojeće udžbenike, nego će biti njihov dodatak. Treba odmah reći, to je dobra vest u očajno lošem kontekstu što bitno troši njene pozitivne kapacitete. Naime, dobro je što će i dalje više izdavačkih kuća praviti udžbenike i što će škole moći da biraju između njih (i u tako skučenim uslovima, konkurencija ipak pravi prostor da se stvari urade kolko je moguće dobro).

To je zapravo i jedina dobra vest u vezi s nacionalnim čitankama. Sve drugo je sporno i teško je videti kakav je uopšte smisao tih čitanki. Za nacionalnu čitanku prema nacrtu zakona treba da važi sve ono što je važilo za nacionalne udžbenike – jedna obavezna čitanka za sve i jedan izdavač. Isti onaj koji je osmislio/propisao sadržaje za udžbenike iz nacionalne grupe predmeta sada treba da osmisli/propiše i sadržaj za čitanku. Zdrava pamet navodi da se pita – šta fali udžbenicima ako im sad treba dodati i čitanku? A ako im nešto fali, što se to ne ispravi, nego se dodaje novo nastavno sredstvo? I ako je neko već napravio grešku (falične udžbenike), zašto isti taj dobija šansu (čitanku) da na istu temu pravi nove greške? Iz zavoda za unapređenje nastave stiglo je budalasto objašnjenje da će čitanka podstaći međupredmetnu nastavu: za tu nastavu čitanka je višak.

Stvar je u tome što se na primeru zamisli o nacionalnoj čitanci pokazuju iste one slabosti koje su bile očigledne i u vezi sa udžbenicima iz nacionalne grupe predmeta. U našim zavodima za obrazovanje, kao i u samom ministarstvu prosvete nikako da se oslobode ideje o jednom i samo jednom identitetu. Stoga bi se trebalo zabrinuti: znaju li ti ljudi koji se uporno bave identitetima šta je uopšte identitet? Čitalac to i sam može da proveri, pošto je moguće da je meni nešto promaklo: nigde u dokumentima, nacrtima, programima nisam naišao na objašnjenje, definiciju, shvatanje šta je to identitet. Krovne ustanove za naše obrazovanje uporno insistiraju na nekakvom i to jednom jedinom identitetu a tvrdoglavo zaobilaze da kažu šta je za njih identitet uopšte, a onda i srpski (jer je samo o srpskom reč) identitet posebno.

I u nacrtu ovog zakona o čitanci se vidi da njima nije jasno šta bi to bila privrženost naciji, a šta privrženost državi – njima je nacionalni identitet jedno, a privrženost državi nešto sasvim drugo. Objasniti im da nema nacionalnog identiteta bez države, đavolski je posao. (Ne mislim ovde na razliku između etničkog i nacionalnog identiteta, ali to je duga priča, pa neka ostane samo ovako.) Njihovo razdvajanje nacionalnog identiteta od privrženosti državi samo i jedino demonstrira teritorijalne pretenzije naše države prema susednim zemljama. Kada se tako nešto unese u nacrt zakona, to je prvi poziv na uzbunu. Ali, u protekle više od tri decenije mi smo imali bezbroj takvih uzbuna i na svaku smo ostali gluvi. Nadalje, ne postoji kolektiv s jednim identitetom, pa bio taj kolektiv i nacija. Nacije na okupu drži nešto što se u filozofiji jezika naziva porodičnim sličnostima (nikako ne poistovećivati s krvnim vezama): naciju čine grupe čiji se identiteti ponekad samo rubno dodiruju, a ponekad ni toliko. I to je dovoljno.

Stoga je nemoguće propisati samo jedan identitet i nametnuti ga kao nacionalni i obavezujući, bilo da se to hoće raditi udžbenicima ili čitankom. Na kraju, identitet (bilo koji) nije jedna data stvar koja se može tačno opisati. Identiteti su uvek procesi iz kojih nastaju ili ne nastaju privrženosti. Privrženosti se razvijaju na razne načine i ne uvek u vezi sa nekakvim sadržajima. Novak Đoković, na primer, mnogo više je učinio za jačanje privrženosti Srbiji (i samoidentifikovanje Srba) od bilo koje čitanke i udžbenika – što je, da se odmah razumemo, poražavajuće za naš obrazovni sistem. Iz čega neminovno sledi izvod: svaki pokušaj da se izdvoji jedan identitet (nacionalni, na primer) i propiše kao obavezujući te da se nadalje nameće deci kroz ideološke aparate države (a škola je jedan od njih), ne samo da nije pametno nego je i izrazito nasilno.

Što nas vodi ka zaključku o stvarnim namerama prosvetnih vlasti pred novu školsku godinu. Pored već u poslednji čas poslatih smernica, u skupštinu ovih dana stižu i predlozi zakona u vezi s obrazovanjem a u okolnostima nastalim posle masovnih ubistava s početka maja. Ideja i smernica i novih zakona jeste tobože povećanje bezbednosti u školama i obnova poverenja između nastavnika, đaka i roditelja/staratelja. I dok smernice, kada se gleda s Marsa mogu i da zaliče na dobronamerni pokušaj, zakoni čija je ideja da se pooštre kazne za „neposlušne“ đake to sigurno nisu. A u sve to se onda bez ijednog dobrog razloga umetnuo i nacrt zakona o nacionalnoj čitanci. Taj zakon kada se stvari ogole do kraja promoviše samo nasilje jer slavi identitet s kojim je Srbija završila u krugu nasilja iz koga ne ume da izađe već tri decenije. Čitanke još jednom pokazuju da vlasti zapravo pored toga što ne znaju to ni ne žele.

Peščanik.net, 29.08.2023.

Srodni link: Ana Jovanović – Nacionalne frustracije

RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).