Promovišući za sada samo ideju „nacionalne čitanke“ (jer se na realizaciju još uvek čeka), ministarka prosvete ovako je objasnila značaj njenog uvođenja: „Mislimo da dobro poznavanje nacionalnog bića sopstvenog naroda je preduslov (sic!) da se razume i neko ko pripada drugoj naciji, drugoj veri, drugoj kulturalnoj sredini i kulturalnim obrascima.“ Ova teza je uobičajena mantra kojom se često normalizuje opsesija nacionalnim identitetom. Navedeni ministarkin iskaz tačan je, međutim, samo utoliko što percepcija „drugosti“ kao takve podrazumeva, naravno, svest o sopstvenoj pripadnosti nekoj grupi različitoj od one koja se percipira kao druga: ako dobro razumete kojoj grupi pripadate zaista ćete bolje razumeti ko toj grupi ne pripada. Mimo toga „poznavanje nacionalnog bića sopstvenog naroda“ nema nikakvu ulogu u razumevanju (u smislu poštovanja i tolerancije) pripadnika drugih nacija, a još manje je „preduslov“ za to. Takvo očekivanje je, naprosto, logika Ludog Šeširdžije.
Naročito je besmisleno tvrditi da će razumevanje grupe percipirane kao „drugost“ biti kvalitetnije, dublje i sveobuhvatnije, što je cilj koji zapravo treba postaviti, ako se jača pripadnost sopstvenoj grupi, što treba da bude efekat „nacionalne čitanke“. Pritom, ne treba nam ni naopako ni ispravno logiciziranje, već su dovoljna postojeća iskustva i sada već nebrojena psihološka i sociološka istraživanja. Ona nedvosmisleno pokazuju da je prioritiziranje (jačanje) etno-nacionalnog identiteta čvrsto vezano uz razne oblike netolerancije, netrpeljivosti prema drugim etničkim grupama, etos konflikta i, uopšte uzev, čitav univerzum društveno veoma štetnih pojava. Insistiranje na efektu „boljeg razumevanja drugih“ kroz „jačanje“ sopstvenog etno-nacionalnog identiteta, u boljem slučaju, samo je patetično umirivanje opravdano uznemirene savesti koja jasno signalizira, ako je iole objektivno informisana o stvarnom svetu, kakve će zaista posledice imati to „jačanje“. Ipak, u konkretnom društvu, situiranom u širi evropski „civilizacijski“ krug koji je ne jednom u istoriji imao iskustvo versko-etničkih konflikata, insistiranje na tome da je jačanje nacionalnog identiteta korisnije za društvenu koheziju od upoznavanja sa istorijom, kulturom i tradicijom drugih deluje, zapravo, kao vrhunski cinizam. Eh, da su Nemci u Hitlerovoj Nemačkoj samo više negovali nemački nacionalni identitet, toliko bi nesreće čovečanstvu prištedeli!
No, na stranu (opravdano!) ironiziranje… Jasno je da odnos prema etno-nacionalnoj drugosti u ogromnoj meri zavisi od konkretnog sadržaja koji se u konkretnim grupama učitava u nacionalni identitet. Ako taj sadržaj, međutim, ni na jednoj strani ne sadrži samorefleksiju, eksplicitnu kritiku ekstremizma i istorijskih nedela koja su činili pripadnici sopstvene grupe (kao što, po pravilu, ne sadrži) jedini rezultat će biti nacionalna arogancija, i to je najblaži efekat koji se javlja.
Ako je reč o „boljem razumevanju drugih“, na pamet mi pada bar desetak načina daleko efikasnijih od „(jedno)nacionalne čitanke“ koji ne bi naneli ni najmanju štetu nacionalnom identitetu već bi mu, naprotiv, doprineli. Naime, postizanje široke društvena kohezije, solidarnosti, razumevanja i saradnje unutar jedne zajednice (uključujući i državu) bez sumnje je opravdan cilj. Ali zar onda nije potreban mehanizam (čitanka?) koji će kod što većeg dela školske populacije, nezavisno od etničke identifikacije, podsticati tu koheziju i solidarnost? Još jednostavnije: da li učenik Slovak, Mađar, Albanac ili Hrvat koji živi i školuje se u Srbiji treba da ima bitno drugačiji odnos prema svojoj zemlji od vršnjaka Srbina? Naše Ministarstvo prosvete odnekud smatra da treba i „nacionalnu čitanku“ predviđa jedino za one koji nastavu pohađaju na srpskom jeziku.
U rečenom kontekstu naročito je interesantno (i ponovo – cinično) da je u Zakonu o udžbenicima upotreba „nacionalne čitanke“ definisana na sledeći način: „Nacionalna čitanka koristi se u cilju razvijanja ličnog i nacionalnog identiteta, razvijanja svesti i osećanja pripadnosti Republici Srbiji, poštovanja i negovanja srpskog jezika i maternjeg jezika, tradicije i kulture srpskog naroda i nacionalnih manjina na prostoru Republike Srbije, razvijanja interkulturalnosti, poštovanje i očuvanje nacionalne i svetske kulturne baštine.“
Ostavljajući po strani primedbu da je ovakva formulacija člana Zakona obična papazjanija, kao i već komentarisanu ideju o tobožnjem potencijalu bildovanja nacionalnog identiteta za razvijanje „interkulturalnosti“, pažnju treba usmeriti na druga dva detalja. Najpre, uočavamo da zakon pominje „lični i nacionalni identitet“. To podvajanje nema mnogo smisla (nacionalni, a naročito etno-nacionalni identitet ne može biti ništa drugo do deo ličnog identiteta, i to ne nužan), ali je i u kontekstu takvog čudnovatog podvajanja važno istaći da je upravo pred „nacionalnu čitanku“, pored očiglednog zadatka, postavljen i zadatak da oblikuje lični identitet. Zar ne bi bilo logično da je obrnuto, odnosno da se u okviru svestranog razvoja ličnosti omogući, uz pluralizam drugih, i razvoj nacionalnog identiteta? To nam jasno ukazuje na pogubno favorizovanje etno-nacionalne komponente identiteta na račun svih drugih, do mere da ona treba da bude odlučujuća u razvoju ličnog identiteta koji se, eto, takođe razvija putem „nacionalne čitanke“. Takvo shvatanje neodoljivo podseća na ultrakonzervativnu ideju koju je svojevremeno zastupao Panta Srećković, šampion nacional-šovenske istoriografije u Srbiji XIX veka, da se „jedino preko narodnosti dolazi do uljudnosti“.
Međutim, možda je još interesantnija dikcija samog člana Zakona u delu koji, zapravo, uopšte ne obavezuje da nacionalna čitanka bude namenjena samo Srbima, iako se u javnosti samo o tome govori. Primera radi, najeksplicitnija je bila PR Zavoda za udžbenike Nina Zorić: „To je, znači, namenjeno učenicima koji nastavu pohađaju na srpskom jeziku. Zato i jeste nacionalna čitanka, vezana je isključivo za tu ciljnu grupu.“ Ali zašto se ne bi mogla prevesti i koristiti u nastavi na jezicima nacionalnih manjina? Ili Zakon, nedvosmisleno pominjući poštovanje i negovanje „srpskog jezika i maternjeg jezika, tradicije i kulture srpskog naroda i nacionalnih manjina“ ostavlja prostor da nacionalne manjine imaju svoje „nacionalnomanjinske čitanke“ koje će im pomoći da zavole svoje maternje jezike i uzgred, možda, Srbiju? Teško je odgonetnuti nameru zakonodavca kroz ovakve formulacije. Biće zanimljivo videti da li će se možda u srpskim „nacionalnim čitankama“ pronaći nešto od sadržaja koji afirmativno govore o nacionalnim manjinama i koji kod pripadnika većinskog naroda stvaraju svest da je Srbija zemlja u kojoj podjednako ugodno treba da se osećaju i njihovi pripadnici. Ipak, pre se čini da će čitanka do kraja sprovesti logiku Ludog Šeširdžije, koja počiva na premisi da će srpski đaci, postajući najsrpskiji srpski Srbi, samim tim postati „interkulturalni“, više uvažavati svoje sugrađane Bošnjake, Albance, Mađare ili Hrvate i tako snažnom etno-nacionalnom identifikacijom doprinositi „svetskoj kulturnoj baštini“.
Na ovom mestu prepoznajem potrebu da ukažem i na neke neuspešne inicijative koje smo, kao grupa od nekolicine kolega, još pre osam godina pokušali da predložimo nadležnim institucijama u domenu obrazovanja u oblasti istorije. U jednoj takvoj neuspeloj inicijativi stoji: „Isticanjem primera solidarnosti, građanskih inicijativa, primera časnog vršenja građanskih dužnosti od strane pripadnika manjinskih zajednica koje su neretko bile diskriminisane, sugerišemo da u javna obeležavanja istorijskih događaja i ličnosti treba uvrstiti i istoriju nacionalnih manjina. Ona jeste integralni deo istorije Srbije i kao takva treba da bude prepoznata. Time bi se postigla šira društvena integracija savremenih manjinskih zajednica, pri čemu je potrebno da se nedvosmisleno prizna i da odnos države kroz istoriju prema manjinama nije bio lišen nepravdi i diskriminatorske politike. Važno je i razvijanje svesti o tome da tokovi istorija većinskog i manjinskih naroda nisu paralelni, već da se ukrštaju, kao i da ta ukrštanja nisu uvek konfliktna. Posebno mesto u tome trebalo bi da pripadne nastavi istorije. Koncept nacionalne istorije trebalo bi shvatiti kao istoriju države, a ne kao etničku istoriju. To ni na koji način ne isključuje ni potrebu ni pravo da se prepoznaju i očuvaju posebnosti do kojih svi kolektivni identiteti veoma drže. Ipak, društva nema bez interakcije niti je društvo prost zbir različitih grupa, uključujući tu naročito etničke grupe. Odsustvo svesti o toj interakciji ili pak isticanje isključivo konfliktnih iskustava vodi etnocentričnim homogenizacijama, umesto kreativnoj integraciji različitosti.“
Iako prethodno citirano zakonsko rešenje uvodi temu „poštovanja tradicije i kulture nacionalnih manjina“, utapajući je, doduše, u nezgrapne formulacije, ništa od svega što smo do sada čuli o „nacionalnoj čitanci“ ne sugeriše da će u njoj biti sadržaja koji to zaista i omogućavaju.
Peščanik.net, 17.09.2024.
Srodni linkovi:
Srđan Milošević – Koliko nacionalnog identiteta? (I)
Slobodan Beljanski – Nacionalni bukvar ili bukvar nacionalizma
Ana Jovanović – Nacionalne frustracije
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- Spomenik za Dražu - 21/09/2024
- Koliko nacionalnog identiteta? (II) - 17/09/2024
- Koliko nacionalnog identiteta? (I) - 12/09/2024
