Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Kontekst

U prethodnim tekstovima pod ovim naslovom bavio sam se načelnim pitanjima vezanim za nacionalnu čitanku. Iako je moje snažno uverenje da je sadržaj konkretne nacionalne čitanke irelevantan, posvetiću ovaj tekst osvrtu na taj sadržaj, kako bih zaokružio bavljenje ovom temom. Razlog zbog kojeg verujem da je sadržaj čitanke irelevantan jeste upravo kontekst skiciran u prethodnim tekstovima: u privilegovanoj paradigmi sve nacionalno je dobrodošlo i poželjno i sve što nije nacionalno ili, boženedaj, kritično prema nacionalnom bagateliše se ili je čak izrazito nepoželjno. Pečat nacionalno ispravnog, utisnut na čitanku sa zvaničnim statusom nacionalne, poseduje magičnu moć da, ma šta da se u tako označenom sadržaju nađe, bude smatrano za poželjno i dobrodošlo. Reakcije „nacionalno ispravne“ javnosti bez ijednog kritičkog osvrta i gotovo oduševljena podrška nacionalnoj čitanci, snažno ilustruju upravo rečeno. No, usudiću se da krenem drugim pravcem.

O sadržaju čitanke uopšte

Najpre, naglasio bih nekolike dobre strane čitanke: opšti ton kojim je pisana je odmeren, pažljiv, prilično obziran i neke značajnije primedbe u tom pravcu zaista nema potrebe činiti. Druga pohvala je prisustvo fokusa i na Srbiju kao domovinu svih građana. (Zapravo, čitanka ostaje „bifokalna“: njen drugi fokus je srpski narod, dakle ona je delom građansko-nacionalna, ali je drugim, većim delom etno-nacionalna čitanka.) Treća pohvala je pomalo paradoksalna: čitanka nije „nacionalna“ na način koji bi se očekivao na osnovu fame koju su generisali idejni tvorci „više nacionalnog sadržaja“ u obrazovnom programu. Reč je opštim humanističkim vrednostima na koje se pomalo i na silu (kako se meni čini) lepe nacionalni sadržaji. Možda je i bila namera autora da „oko kere, pa na mala vrata“ asociraju nacionalni identitet sa opštijim vrednostima koje, istini za volju, savršeno mogu da funkcionišu (a u stvarnosti zaista i funkcionišu!) izvan nacionalnog kao nužnog okvira.

Paradigmatičan primer pristupa u kojem se nacionalno-identitetsko nepotrebno prilepljuje za opštehumanističko jeste objašnjenje reči dobrotvor. Dobrotvor je, objašnjavaju autori đacima, „osoba koja svojim ponašanjem i novcem pomaže drugim ljudima, a naročito svom narodu“. Svakome je jasno da je objašnjenje do zareza sasvim jasno i dostatno, ali čitanka je, ipak, nacionalna, pa je pridodato i posve besmisleno, ali nacionalno pojačanje objašnjenja. Ovaj postupak, pomalo i komičan, prisutan je na više mesta u tekstu čitanke.

Deo sadržaja čitanke je, naprosto, beskrajno trivijalan. Ali i to bi se moglo upisati u pozitivnu stranu: besmisleno je saopštavati u publikaciji namenjenoj najmlađem školskom uzrastu sadržaje sa previše kompleksnom unutrašnjom strukturom. Osim trivijalnosti, taj deo sadržaja karakteriše i niz prigodnih stereotipa, formulisanih kroz pregršt parolaških fraza, jer drugačije se o temi nacionalnog identiteta prvacima ni ne može govoriti. Pogledajmo, na primer, uvodni tekst:

Србија је наша заједничка кућа.

Волимо је зато што у њој растемо, учимо, стварамо и радујемо се.

Наша земља позната је по својој раскошно лепој природи, по неким птицама и животињама које само у њој живе, биљу и дрвећу које само овде расте.

Србија је земља богате и славне прошлости. Зато се сви становници Србије поносе својом земљом, њеним лепотама и својом традицијом. Зато чувају и негују своје обичаје, које поносно показују. Зато смо познати по свом гостопримству и срдачности. Због тога што волимо Србију, носимо је у срцу и онда када смо негде далеко.

У Србији су се родили, одрасли, стварали чувена дела и постизали велике успехе познати писци и други уметници, научници и спортисти. Неки од њих важни су целом свету.

Када нешто волимо, желимо да то чувамо, негујемо, да га унапређујемо. Из такве љубави настала је ова читанка. Желимо да представимо своју земљу у најлепшем светлу и да је заједно још боље упознамо. Што је боље будемо познавали, све више ћемо је волети!

I to je sve… Malo nacionalne patetike, malo uzrastu (uglavnom) prilagođenog etno-kiča, sve to garnirano saharinskim patriotizmom i pošteno priznanje da je cilj da se Srbija prikaže u najlepšem, a ne u realnom svetlu. Sve u oštroj koliziji sa osnovnim zadatkom obrazovnog procesa (a to je razvoj kritičkog mišljenja), ali neko je u vrhovima vlasti umislio da je poželjno i potrebno da se taj zadatak odloži po strani i, ako je to baš moralo da se učini (a znamo da nije!), ovo je, može biti, i najblaži način da se to postigne. Umesto da deca spontano, postepeno saznaju pojedinosti sopstvenog identiteta, slažući mozaik kroz svakodnevni život i kroz obrazovni proces, što je sve do pojave nacionalne čitanke bio redovan način formiranja i tog aspekta identiteta, neko je smislio da to sada treba predočiti u instant varijanti, kao ready made sadržaj nastave.

Poruke iz ovog uvodnog teksta variraju se u raznim kontekstima, uz razne sadržaje u Riznici. Ovde, više u formi malog ekskursa primećujem da se naročito često u čitanci pominje reč (nacionalni) ponos, što je, ako se sa malo više posvećenosti porazmisli, jedan ne nužno simpatičan pojam, pojam koji označava nejasno motivisan osećaj naročite važnosti u odnosu na druge. Zato je ponos teško prihvatiti kao afirmativan koncept, već više kao kočoperno samoisticanje, nejasno različito od oholosti i svakako suprotnost skromnosti. Daleko je prefinjeniji, inherentniji svakom čoveku kao ljudskom biću i nosiocu raznih identiteta, pa i nacionalnog, pojam dostojanstvo. Iz nekog razloga taj pojam se daleko ređe koristi iako je, po mom razumevanju, neuporedivo primereniji.

Čemu ovo služi?

Najveći broj primedbi na tekst čitanke može se izreći povodom konfuznosti njenih poruka, uz upitanost šta uopšte neki od sadržaja poručuju. Uvek je moguće biti naglašeno strog, maliciozan ili, nasuprot tome, benevolentan u kritičkom osvrtu na neki sadržaj. Nacionalna čitanka ne provocira bilo koji od tih pristupa. Ne toliko retko, nakon pročitanog teksta, jednostavno ostaje upitanost: o čemu se ovde radi? Jedina ispomoć za razumevanje takvih mesta je, ponovo, opšti kontekst: znamo da je čitanka „nacionalna“, da prikazuje Srbe i Srbiju u najlepšem svetlu, što je opšti šifrarnik za razumevanje teksta u celini.

Evo jedne ilustracije. Kao svojevrsno objašnjenje pesme Duška Radovića „Lepo je ono što je malo“ (sadržaj pesme je u saglasnosti sa naslovom i nema razloga da se citira) čitamo sledeći tekst: „Pesnik je rekao da je lepo sve što je malo. Dete raste i postaje odrastao čovek. U porodici, školi, naselju i državi učimo kako da postanemo dobri ljudi.“ Zatim se, kroz pitanja, uvodi gotovo panteistički momenat („Svako biće je važno, vredno i jedinstveno, bilo da je ono mrav, cvet ili dete“), a deci preporučuje da nacrtaju ili od plastelina naprave male bube u travi. Kao zanimljivost se navodi da kod Srba postoji običaj da se zasadi drvo kad se rodi dete.

Ne pretendujući na autoritativno mišljenje u oblasti metodike i didaktike, posmatrajući citirani sadržaj iz perspektive nekoga ko je, recimo, đak, ne mogu da se oduprem utisku da je najpogrešnije mesto da se tematizuje proces izrastanja u odrasle (dakle „velike“) ljude analiza pesme u kojoj pesnik eksplicitno poručuje da je lepo sve što je malo. Deluje pomalo i komično, kao kakva šeretska izneverica, kada, rekavši da je lepo sve što je malo, odmah podsetimo školarce da deca odrastaju i postaju velika. A zatim, iako bi bilo očekivano da se makar u nastavku teksta objašnjenja nekako obrazloži da je lepo i kad se postane velikim, da je ta domovina o kojoj je reč prostor našeg odrastanja, uvodi se sadržaj potpuno iskopčan iz teme pesme, uz zaključak da „u državi učimo kako da postanemo dobri ljudi“.

Iako se nema šta zameriti pedagoškom optimizmu o učenju koje rezultira time da se postane dobar čovek teško je razumeti didaktički smisao postupka u kojem u prvom koraku deci kažemo da je lepo sve što je malo, u drugom koraku im saopštimo da će da porastu i postanu velika i u trećem koraku objavimo da u državi uče kako da postanu dobri ljudi, što sa prvim korakom više nema nikakve razumljive veze?

„Razlike nas čine jačim“

Pomenuti bifokalni pristup (etno-nacionalno i državno-nacionalno) doživeo je svojevrsni kolaps u delu teksta koji se bavi ličnim imenima. Uz Zmajevu čuvenu pesmu „Kaži mi, kaži, kako da te zovem“ stoji autorski tekst „Toliko je lepih imena“. U tom tekstu se objašnjava da neka imena označavaju cveće (Ruža, Jasmina, Neven), drveće (Jablan, Jela), neka su nastala od milja (Mila, Dragan), neka imena se daju deci po značajnim ličnostima, vladarima i vladarkama (Stefan, Nemanja, Rastko, Uroš, Dušan, Uglješa, Jelena, Olivera, Marija, Natalija), neka po svecima (Nikola, Đorđe, Petar, Luka), dok neka označavaju osobine, neposredno ili posredno (Vuk, Vukan, Gvozden, Zdravko, Dobrila, Leposava, Ljupka).

Nekih desetak stranica dalje, pod naslovom „Zajedno u školi“, na velikoj ilustraciji nalaze se deca koja, upoznajući se, izgovaraju svoja imena: Petar, Jusuf, Mara, Hajdana, Matjaž… Ali zar isti pristup nije bio moguć i pod prethodnim naslovom, „Toliko je lepih imena“, pa da se među tim imenima pronađu i Lucija, Jaroslav, Atila ili Juraj sa kojima će Leposava i Jablan, Olivera i Vukan biti „zajedno u školi“? Ili je namera autora i bila da u određenim sekcijama teksta dosledno sprovode etno-nacionalni kriterijum? Ako je to slučaj (što je pogrešno) trebalo je makar izabrati sadržaj koji je specifično srpski, a ne tako opštu temu kao što je „Toliko je lepih imena“, u okviru koje će se izređati isključivo prepoznatljiva srpska imena. Da problem bude još komplikovaniji, prilično je upitna opravdanost postupka da se tema nacionalne raznolikosti uvodi preko ličnih imena kao indikatora pretpostavljene etno-verske pripadnosti, ali to, onda, otvara drugi kompleks problema. Ako je, dakle, šarenilo imena izabrano kao paradigma lepote raznolikosti, onda bi se očekivalo da između „toliko lepih imena“ bude i onih koja nisu prepoznatljiva unutar jedne etno-verske grupe.

Potpuno razumljiva nesigurnost autora (osvešćena ili ne) oko načina tematizovanja etno-nacionalne raznolikosti (što je deci na uzrastu o kojem je reč veoma teško objasniti, a tvrdim da je i nepotrebno) do punog izražaja došla je u okviru naslova „Razlike nas čine jačim“. Za ilustraciju te poruke iskorišćena je pesma pod istim naslovom, koja je, pokazaće se, prilično nesrećan izbor. Pesma, naslovljena, dakle, „Razlike nas čine jačim“ počinje sledećom strofom:

Nisu važne sve te boje
drugačije pege, šare
jer razlike ne postoje
za drugare, za drugare.

Izolovano, sami za sebe, ovi stihovi su simpatični. Međutim, u kontekstu o kojem je reč, ovo postaje jedna savršeno konfuzna poruka. Ako nas razlike čine jačim, onda je teško tu tvrdnju obrazlagati stavom da one nisu važne, odnosno sugerisati da razlike „ne postoje za drugare“. Reč je, u osnovi, o dve potpuno različite strategije prevladavanja negativnih posledica etničkih različitosti, pri čemu su dve strategije međusobno inkompatibilne i, uparene, mogu izazvati samo konfuziju. Ako razlike nisu važne, čemu onda uopšte nacionalna čitanka, na kraju krajeva?

Sličan tematski krug – višenacionalni sastav zemlje – dotaknut je pod naslovom „Živimo zajedno“. U tom delu teksta navedeno je da zajedno sa Srbima, koji su većina, u Srbiji žive i pripadnici drugih naroda, uz navođenje njihovih etnonima. Iako može da, na prvi pogled, izgleda kao sitničarenje, naročito upozoravam da je veoma sporna dikcija sledeće tvrdnje: „Oni imaju pravo na škole, novine, časopise, televizijski i radio program na svom jeziku.“ Prizivanje prava je odbranaška dikcija: pravni argument je poslednja odbrana onoga što u svakodnevnim govoru nazivamo normalnost. Najjednostavnije govoreći, argument „imam pravo“ prizvaćemo onda kada nam neko nešto osporava. Dakle, nije pravi način da se kaže: „Oni imaju pravo na škole“, već „Oni imaju škole“, a pravo na to se mora podrazumevati. Baš kao što ni za Srbe u Srbiji neće niko reći da imaju pravo na škole, jer se to podrazumeva (mora se podrazumevati!).

„Domovina se ne može birati“

Ni tematizacija domovine nije bolje izvedena u pogledu jasnoće i smislenosti komuniciranog sadržaja. Naracija o domovini plete se oko tri pesme. Jedna od njih je pesma Duška Radovića, „Domovina je jedna“, a ona započinje sledećom strofom:

Šetam se, deco, po Kalemegdanu,
Oružje staro ne treba dirati.
Govorim i gledam na vašu stranu:
Domovina je jedna,
domovina se ne može birati.

Ovo svakako nije među najlepšim pesmama Duška Radovića i, štaviše, reč je o veoma konfuznom početku. Iako su, svaki za sebe, pojedinačni stihovi jasni, posmatrani u kontekstu, oni čine sasvim nerazumljivu celinu. U nastavku slede još tri strofe koje se uvek završavaju istom porukom: „Domovina je jedna, domovina se ne može birati.“ Zapamtimo ovu četiri puta izrečenu poruku, biće nam ponovo važna.

Asocijacija na domovinu jasna je u drugoj pesmi u ovom odeljku, a reč je o „Ježevoj kući“. Međutim, treća pesma generiše kontroverznu poruku. Reč je o stihovima Dragana Lukića:

…Zato je moja domovina moja velika kuća.
I moja velika ulica,
I moje veliko mesto
I moj veliki zavičaj…
Jer postoji još i svet.

Ovde je uspostavljen veoma rizičan kontrapunkt: domovina vs. ostali svet. Domovina se može razumeti kao proširena kuća, ulica, mesto ili zavičaj, ali se svet, odnekud, ne može razumeti kao proširena domovina. Uzalud je Seneka poručivao: Patria mea totus mundus est (Ceo svet je moja otadžbina). Đaci ne smeju da misle u tom registru! Dakle, umesto da na svaki način prikažu domovinu kao deo sveta, autori čitanke biraju stihove koji dodatno učvršćuju i inače očiglednu distinktivnost domovine u odnosu na ostali svet. Kao i u slučaju drugih identitetskih sadržaja, distinktivnost pojedinačnih identiteta, pojedinačnih domovina, dovoljno je osvešćena, dovoljno prisutna, dovoljno naglašavana kroz razne životne prakse i, suštinski, neizbežna u svakodnevnom životu, da je intervencija potrebna upravo u pravcu prevazilaženja negativnih posledica precenjenosti značaja razlika.

Dakle, od iole jasnih poruka o domovini, ne baš srećno kontekstualizovanih, do sada imamo dve: 1) domovina je jedna i ne može se birati i 2) nasuprot domovini postoji ostali svet. U nastavku ćemo videti kako se, prateći tekst objašnjenja uz jednu od ovih pesama, razara do temelja fragilna predstavu o domovini koju ova čitanka nudi. Ovako kažu autori tog dela teksta:

Svako od nas ima mesto svog rođenja, mesto u kojem je odrastao – zavičaj, mesto u kojem živi kraće ili duže vreme – mesto stanovanja.

Neki ljudi mogu da imaju dva zavičaja

Zemlja iz koje smo mi i iz koje su naši preci naziva se otadžbina… od reči otac i znači zemlja naših otaca.

Drugi naziv za zemlju iz koje potičemo je domovina… Možemo se preseliti i živeti u drugoj državi onda je ona naša nova domovina. Onda za svoju otadžbinu ili staru domovinu kažemo da je naša zemlja matica, po matici, najvažnijoj pčeli u pčelinjaku.

Ostavimo po strani ovom prilikom cinični utisak da početni deo teksta podseća na rano navikavanje školaraca na muljanje sa prebivalištem i boravištem, korisnom nejasnoćom u kontekstu izbornih mahinacija. Saznavši, dakle, da pored domovine „postoji još i svet“ kao i da je domovina jedna i da se ne može birati, odjednom, odnekud, nailazimo na tvrdnju da ipak možemo imati novu domovinu, koja je, očito, negde u tom svetu, koji postoji izvan naše stare domovine i da tu drugu, novu domovinu možemo i izabrati, preselivši se u nju. Iako se otadžbina naziva i domovina ta nova domovina – razumeće to prvaci – nije otadžbina: otadžbina je samo zemlja otaca, stara domovina koja to više nije, a da li će nova domovina potomcima doseljenika biti nova otadžbina ostaje da se objasni u drugom izdanju nacionalne čitanke. A što se tiče pčele, njoj bi ponajbolje bilo da se ne meša.

Nepoznate reči

Treba primetiti da budućim korisnicima Riznice, odnosno nacionalne čitanke, niko nije objasnio ni pojam riznica, a ni pojmove nacija, nacionalno koji se nalaze u naslovu knjige. Od objašnjenja koja su u tekstu Riznice ponuđena, pored već pomenutog dobrotvora, neka deluju, u najmanju ruku, neadekvatno, neka su cirkularna, a neka jednostavno sadrže druge nepoznate reči i teško da išta objašnjavaju. Svetac je objašnjen kao „onaj koga je posle njegove smrti crkva proglasila svetim“. U objašnjenju reči zaveštanje nalazi se kao ključna reč „nasledstvo“, koja jedva da je nešto poznatija prvacima od reči koju objašnjava. Pojam „džabe“ objašnjen je rečima „uzalud, badava“, a ćilim je „vrsta tepiha koja se radi na tkačkom razboju“. Ova, ali i neka druga objašnjenja manje poznatih pojmova koja su namenjena prvacima podsetila su me na jedan primer iz Vukovog rečnika: za pojam „kaval“ Vuk nam kaže da je „spolja kao i šešana, samo iznutra nema aneta“.

Muzički izbor

Riznica sadrži i QR kodove putem kojih se može pristupiti raznim izvođenjima pesama preporučenih za slušanje. Izbor pesama je najvećim delom očekivan: počev od zaista pravih dečjih pesama (o drugarstvu, školi, majci), preko himne, za koju je razumljivo što se očekuje da je đaci savladaju, sve do novokomponovanih patriotskih pesmuljaka. Međutim, među pesmama koje su preporučene osnovcima u najnižim razredima nalaze se i tri pesme Nikolaja Velimirovića, piskarala najpoganijih antisemitskih paškvila ikada objavljenih na srpskom jeziku i stihoklepca čija se zloba i pakost očituju i u njegovim stihovima, kojima je više zaslužio epitet zmijskog jezika nego zlatoustog, kako ga sledbenici nazivaju.

Osim što je sporna već sama ličnost autora, izbor jedne pesme je naročito neprikladan. Reč je o „Pobednoj pesmi“, posvećenoj drugom dolasku Hristovom, čiji stihovi glase:

Ево Господа с Војскама иде
душмани наши нек се застиде…
Сав свет се дими тешко се дише,
радост и ужас ко да опише?
Ко да опише чудо чудеса
кад земљу грешну стегну Небеса?
Стегну Небеса својом близином,
тад земља плоду слична је гњилом…
Праведни кличу: „Ево Господа!“,
нека ишчезну земља и вода!

Земља и вода нашто нам више?
Гле сад се збива што Писмо пише!
Ево Господа, устајте људи,
ево Га иде свету да суди!
Свету да суди, стадо да лучи,
од стопа свемир тутњи и хучи!

Naivno sam mislio da se ipak neće naći (biram reči) psihopatska pamet pa da zaista natera decu u prvom ili drugom razredu osnovne škole da ovo slušaju ili, još gore, da pevaju. Prevario sam se. Na internetu postoje mnogi tužni snimci gde tanušni dečji glasovi izvode upravo ovu pesmu, čiji je sadržaj – da još jednom donkihotovski naglasim – bolno neprimeren njihovom uzrastu. Jedina srećna okolnost ogleda se u tome što ni sama deca, verovatno, nisu u stanju da razumeju o čemu se radi i koji je smisao ovih stihova, što nas vraća na početak, tj. na priču o besramnoj nacionalno-verskoj dresuri. (Slušajući dečji hor kako izvodi Nikolajevu pesmu setio sam se i jednog malog propovednika iz SAD, takođe deteta zloupotrebljenog, istina, u mnogo ekstremnijem obliku. Uz razliku u stepenu i razmerama zloupotrebe, radi se o istom fenomenu iza kojeg, za razliku od SAD, u kojima su onakvi primeri individualna patologija roditelja, u Srbiji, iza principijelno iste prakse, stoji država.)

Zaključak

Kontekst u kojem se čitanka javlja tema je prethodnih tekstova o čitanci, a kritički osvrt na sadržaj koji sam ovde izložio odnosi se prvenstveno na njenu didaktičku stranu. U svakom slučaju, nacionalna čitanka, kako god da se shvati zakukuljena zakonska odredba koja predviđa njeno uvođenje u nastavu, ne može da bude bitno drugačija od ishoda koji treba da proizvede. To podrazumeva patetična opšta mesta, odsustvo kritičke refleksije, usiljeno pretvaranje da je sve u domovini lepo i krasno, svetlost bez senke. I beskrajni ponos, ponos, ponos… Sve se to mnogo efikasnije artikuliše i postiže drugim sredstvima: nacionalna čitanka je tu samo da dodatno podvuče đacima da je nacionalni identitet nešto mnogo, mnogo važno, a njen sadržaj ionako neće ni pamtiti, ako uopšte budu išta učili. U tom smislu, čitanka je posao već „odradila“ budući da je oko nje stvorena fama da neko ugrožava srpski nacionalni identitet, da su na tom opakom zadatku i neki pisci i izdavači udžbenika u Srbiji i da nacija treba budno da prati i stara se da joj takvi slučajno ne ugroze identitet, za koji se država postarala da se uči i podučava u školi kao kakva nauka ili veština.

Pročitavši nacionalnu čitanku stekao sam utisak o akcijaški i nekoordinisano odrađenom poslu, uprkos objašnjenjima u javnosti da se sa čitankom kasnilo zbog prevelike ozbiljnosti koja je pratila rad na njenoj izradi. Da li su autori individualno svoje zadatke izvršavali sa većim ili manjim stepenom predanosti nije toliko važno, budući da prisustvo neusaglašenosti, kontradikcija i sasvim neadekvatnih sadržaja (u saznajnom, metodičkom i didaktičkom smislu) očigledno svedoči da Riznica ne funkcioniše kao koherentna pa ni smislena celina u aspektima koji su neki od ključnih kojima se ovo nastavno sredstvo bavi. U vrednosnom, pak, smislu sam njen sadržaj je u najvećoj meri uravnotežen, iako ima prostora za ponovno promišljanje određenih poruka.

Peščanik.net, 31.10.2024.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Volim te kao litijum

Srđan Milošević – Koliko nacionalnog identiteta? (III)

Srđan Milošević – Koliko nacionalnog identiteta? (II)

Srđan Milošević – Koliko nacionalnog identiteta? (I)

Slobodan Beljanski – Nacionalni bukvar ili bukvar nacionalizma

Ana Jovanović – Nacionalne frustracije

Dejan Ilić – Još identiteta

RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

The following two tabs change content below.
Srđan Milošević, istoričar i pravnik. Diplomirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odeljenju za istoriju. Studije prava završio na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu. U više navrata boravio na stručnim usavršavanjima u okviru programa Instituta za studije kulture u Lajpcigu kao i Instituta Imre Kertes u Jeni. Bavi se pravno-istorijskim, ekonomsko-istorijskim i socijalno-istorijskim temama, sa fokusom na istoriji Jugoslavije i Srbije u 20. veku. Član je međunarodne Mreže za teoriju istorije, kao i Srpskog udruženja za pravnu teoriju i filozofiju i Centra za ekonomsku istoriju. Jedan je od osnivača i predsednik Centra za istorijske studije i dijalog (CISiD). Član je Skupštine udruženja Peščanik. Pored većeg broja naučnih i stručnih radova autor je knjige Istorija pred sudom: Interpretacija prošlosti i pravni aspekti u rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, Fabrika knjiga, 2013.

Latest posts by Srđan Milošević (see all)