Zarobljeni grad

Nedavno smo saznali kako je izgledao proces donošenja zakona o udžbenicima, i to da je bio praćen ultimatumima, pa čak i diplomatskim pritiscima jedne strane ambasade u interesu privatne firme iz iste zemlje. Znamo i da je na kraju država poklekla pred ovim ultimatumima, i na štetu sopstvenih građana – to jest učenika i njihovih roditelja – stranom investitoru ispunila sve želje. Kako je ovim povodom ispravno primetio Nemanja Rujević, vlast koja tako lako popušta pred ovakvim ultimatumima, samo glumi snagu i svemoć, a zapravo je – beskičmenjačka.

Režim se ne boji autoritarnog i „čvrstorukaškog“ imidža, štaviše, on ga aktivno kreira, poredeći se sa režimima u Rusiji, Turskoj i Mađarskoj. On se ne boji da otvoreno gazi demokratiju, slobodu medija, podelu vlasti i nezavisne institucije – naprotiv, on se time razmeće, kao demonstracijom svoje svemoći. Ono što režim skriva je slabost – činjenica da je samo marioneta u rukama kapitala, pre svega onog stranog. On je samo servis za opsluživanje privatnih monopola, lišen bilo kakve autonomije.

Da li ćemo jednog dana čitati i kako su izgledali pregovori o koncesiji za beogradski aerodrom „Nikola Tesla“? Kakvi će tad mejlovi i ultimatumi isplivati na površinu? Za sada, možemo samo da nagađamo. Ono što znamo jeste da je režim spreman da blokira funkcionisanje celog jednog grada ne bi li udovoljio interesima stranog koncesionara.

Grad o kojem je reč je naravno Niš, čija se gradska skupština nije sastala već više od dva meseca i kojem se, sve izglednije, sprema privremena uprava. Naime, suočene sa masovnim protestima Nišlija i Nišlijki protiv poklanjanja gradskog aerodroma, gradske vlasti se već više od dva meseca ne usuđuju da zakažu zasedanje gradske skupštine, na kojoj bi trebalo da se odlučuje o ovoj odluci gradskog veća. Izgovor je, komično, renoviranje klime u skupštinskoj sali. Vreme prolazi, gradski zvaničnici ćute, a dan kada će zbog nezasedanja skupštine morati da bude uvedena prinudna uprava – 23. jun – sve je bliži. U međuvremenu, grad je blokiran, jer skupština nije u stanju da donese brojne odluke koje omogućavaju njegovo normalno funkcionisanje.

Šta bi se postiglo uvođenjem prinudne uprave? Sve ono što se nije moglo, ili nije smelo regularnim putem. Svesni težine i ozbiljnosti odluke koju bi trebalo da donesu, i odijuma koji bi ona izazvala u lokalnoj sredini, predstavnici lokalne vlasti oklevaju. S druge strane, privremeni organ koji bi u slučaju privremene uprave preuzeo vlast u gradu, imenuje ministarstvo, tako da njegovih pet članova ne mora da brine zbog nezadovoljstva građana kojima upravlja. Odluka koja će oštetiti grad, članove privremenog organa neće koštati ništa.

Najnovije istraživanje stavova građana i građanki Niša, pomaže nam da vidimo još jedan razlog zašto bi se režim mogao opredeliti za privremenu upravu. Natpolovična većina ispitanika, naime, ne veruju lokalnim vlastima i smatra da one gradom upravljaju loše (53,5%). Natpolovična većina ispitanika (50,5%) se protivi odluci o „poklanjanju“ aerodroma. Skoro polovina ispitanika podržava proteste protiv ove odluke (48,2%). Ali, još uvek ubedljiva većina (31,9%) bi, da se sutra održavaju parlamentarni izbori, ipak glasala za najveću vladajuću stranku, a najvišu prosečnu ocenu, bez konkurencije, ispitanici daju aktuelnom, nelegitimno izabranom predsedniku republike (3,38%). Jedan od najzanimljivijih podataka iz ispitivanja jeste da se nemali broj ispitanika koji su glasali u prilog odluci o poklanjanju aerodroma ozbiljno kolebao i da je na kraju podržao ovu odluku samo zato što ju je podržao i nelegitimno izabrani predsednik. Kako kažu ispitivači: „Ovaj rezultat bi bio još i mnogo pogubniji po inicijatore ideje da se ‘Konstantin’ oduzme Nišlijama, da se jedan broj ispitanika, uz podosta kolebanja, na kraju nije priklonio Vučićevom autoritetu (‘ON valjda ipak zna najbolje’).“

U ovom kontekstu, lako je razumeti zašto se režimu privremena uprava trenutno čini kao najbolja opcija – odluka se iz ruku nepopularnih i prezrenih lokalnih vlastodržaca prenosi formalno u ruke privremenog organa, odnosno ministarstva, a suštinski u ruke „onoga ko ipak zna najbolje“. Privremena uprava se pritom može predstaviti i kao obračun sa nesposobnim lokalnim kadrovima i još jedan trijumf svemoćnog i sveznajućeg gospodara koji se ne libi da odstrani „pokvarene jabuke“ iz svojih redova. Tako će se ovo u javnosti predstavljati. A zapravo je stvar upravo suprotna – gradska vlast, kakva god da je, za sada se ipak ne usuđuje da donese odluku protivnu javnom interesu. Centralna vlast, međutim, nije vezana ovakvim obzirima – ona direktno i bespogovorno radi za privatni interes i u tom cilju je spremna da pregazi i demokratiju, i lokalnu samoupravu, i ceo jedan grad.

Brojke iz istraživanja, međutim, moguće je tumačiti i na drugačiji način – kako god da je visoka podrška nelegitimno izabranom predsedniku, podrška protestima je veća. Ako tu odluku preuzme na sebe, moraće da plati cenu gubitkom podrške. On se do sada takvih situacija čuvao, delegirajući neprijatne i nepopularne odluke potrošnim figurama i posrednicima, ali potrošnih figura je sve manje, a direktna povezanost između njega i razaranja javnog interesa sve je jasnija čak i njegovim sopstvenim glasačima. Ako bude odlučio da uzurpira lokalnu samoupravu i na silu donese odluku kojoj se većina protivi, ova većina mu to neće oprostiti.

Peščanik.net, 31.05.2018.

Srodni linkovi:

Rastislav Dinić – Ludom radovanje

Rastislav Dinić – Ludom radovanje

Rastislav Dinić – Strujni udar

Rastislav Dinić – Rašomonijada

Rastislav Dinić – Predsednikov poraz

Ljubodrag Stojadinović – Sofronije u Nišu

Rastislav Dinić – Partijski moljci

Zlatko Minić – Aerodrom Aleksandar Veliki

Rastislav Dinić – Desant na Niš

Ljubodrag Stojadinović – Kude je taj Niš

Rastislav Dinić – Početak kraja

Dejan Ilić – Idiot

Mladen Jovanović – Ako vi klečite, mi ne moramo

Rastislav Dinić – Grad na poklon

Rastislav Dinić – Strah od građana