Srđan Milošević

Činjenica da su kozaci prikazani kao organizovana grupa na ivici pa i s one strane zakona, odnekud je protumačena kao tendenciozna uvreda na račun Rusa i Rusije.

Za sudsku presudu važi pretpostavka istinitosti, pa bi za tvrdnju da se u Srebrenici dogodio genocid bilo dovoljno reći da je tako presudio sud u Hagu.

Osvrnućemo se na dve slike: iz nemačkog Bundestaga i iz naše skupštine.

Nedavno je Kusturica održao u Ženevi predavanje, čiji je organizator bila Ambasada Republike Srbije u Švajcarskoj, naslovljeno „Multikulturalizam danas – da li zaista postoji“.

Povremeno zazivanje monarhije rezultat je kolopleta različitih motiva, od kojih nijedan nema veze sa bilo čime razumnim i časnim: Srbi imaju svoju dinastiju, a Hrvati, Albanci, Bugari i ini nemaju (u-ta-ta)…

Unazad nekoliko dana razvila se debata, koju je kritičkim osvrtom na udžbenik istorije autora Radoša Ljušića pokrenuo Aleksandar Miletić.

Kalkulacija ministra inostranih poslova se neće isplatiti, ostajući puka ilustracija osobine poznate kao ulizištvo.

Moj saputnik je imao velikog dvoglavog orla na majici. Toliko se u heraldiku razumem: bio je to „njin“, albanski dvoglavi orao.

Iako je izvesno da je crkva neće kanonizovati, satisfakcija neće izostati: umesto svetačkog oreola premijerku će krasiti, kada ubrzo ode sa te funkcije, lukrativna stavka u CV-ju da je bila na važnoj funkciji.

Suštinu uništavajuće ideološke formule koja prati ovo društvo od sloma socijalizma najbolje je izrazio ministar rada Đorđević kada je pozvao radnike koji su u štrajku „da pokažu malo ljubavi za Srbiju“.

U konačnom ishodu veoma je relevantno šta Vučić zapravo hoće sa tom apsolutnom vlašću i prigrabljenom moći kojom nelegitimno raspolaže.

Srbija je na predsedničkim izborima postala falična republika, iz Rima je stigao plaćeni savetnik, a umesto krune od pape predsednik je dobio čokoladice od hrvatske predsednice iz Zagreba.

Reč je o Nikoli Kalabiću, koji je rehabilitovan na čak 36 strana, čime je rehabilitatorska praksa u Srbiji dobila novi žanr – žitije zlikovčevo.

Partizani-Srbi bili su jugoslovenski, a ne srpski antifašisti, a isto važi i za sve ostale: nije preterano reći da etno-nacionalnih antifašizama na prostoru okupirane Jugoslavije nije bilo u meri vrednoj pomena.

Jedan od glumaca je izjavio: „Oživećemo Nemanjiće, kako su se dovijali da Srbija postane kraljevina, kako su susedi stalno napadali, a mi se branili.“