Namezawa School, Mount Fuji bit.ly/1p3HuPW

O školskim udžbenicima ponovo se razgovara „tačno na vreme“: samo nedelju dana pre početka školske godine. Naime, ili su udžbenici već izabrani i spremljeni za škole (kako oni besplatni tako i oni koje treba kupiti), pa o tome više nema razloga pričati jer je taj posao završen; ili nisu, što bi značilo da razgovor na tu temu toliko kasni da je naprosto besmislen i ne treba ga ni započinjati. Drugim rečima, razgovor koji se upravo vodi o udžbenicima za novu školsku godinu i načinu na koji se oni biraju trebalo je okončati, recimo, u maju, a svakako najkasnije pre leta i školskog raspusta. Tada se, međutim, razgovaralo o testovima za malu maturu i upisu u srednje škole i na fakultete, o čemu je, pak, trebalo pričati u septembru ili, najkasnije, u oktobru prethodne godine. Čak i ako ove sad razgovore razumemo kao neku vrstu uvoda u raspravu o nacrtu zakona o školskim udžbenicima, opet je reč o loše izabranom trenutku, to jest o pogrešnom redosledu koraka.

Svaki razgovor o obrazovanju uopšte i o nekom segmentu obrazovanja posebno – dakle i o udžbenicima – uvek je neminovno i razgovor o tome u kakvom društvu hoćemo da živimo. Ako nemamo jasnu predstavu kako treba da izgleda naša politčka zajednica, razgovor o obrazovanju vodiće se ili u vakuumu ili će oni koji taj razgovor nameću i njime dominiraju polaziti od pretpostavki koje se navodno podrazumevaju, a koje idu samo njima u prilog. U ovom potonjem slučaju, radi se o manipulaciji i zloupotrebi obrazovnog sistema zarad očuvanja postojećeg stanja, što podrazumeva i zadržavanje već uspostavljenih odnosa moći. Odatle sledi da bi donošenje novog zakona o udžbenicima bilo preuranjen korak, jer mu ne prethodi rasprava koja bi odgovorila na pitanje čemu ti udžbenici uopšte treba da služe. Naravno, bilo bi isuviše naivno u ovim političkim okolnostima očekivati da vlast otvori razgovor baš o obrazovanju, ponudi za raspravu razborita rešenja te pokaže spremnost da sasluša kritike i uzme u razmatranje obrazložene drugačije predloge. Nažalost, treba očekivati da upravo u vezi sa obrazovanjem ta vlast iskaže svu svoju nekompetentnost i aroganciju.

U tom smislu, ne čudi jučerašnja izjava službenice ministarstva prosvete. Kako bi objasnila zašto treba pooštriti kriterije za udžbenike i doneti novi zakon, ona je posegla za jednim naizgled neobičnim poređenjem: „Izdavanje udžbenika bi trebalo da bude nešto kao izdavanje leka, to je naime lek za dete, pomoć da se ono razvija, tako da po novom zakonu, od same procedure, dobijanja licence, biće oštriji kritrijumi i trebalo bi da omogućimo da se vidi mišljenje učenika.“ Fraza „videti mišljenje učenika“ tako je neodređena da se njome nećemo ovde baviti. Od toga nas više zanima stav da je udžbenik „lek za dete“? Ako tu izjavu čitamo kao deo diskursa o neophodnoj promeni svesti građana, koji uporno razrađuje predsednik vlade u kojoj radi i dotična službenica, onda sledi u najmanju ruku zanimljiv zaključak: za službenicu su deca koja idu u ovdašnje škole – bolesna. Simetrija je potpuna: iz ugla predsednika vlade treba lečiti/promeniti „bolesnu“/neprimerenu svest roditelja; iz ugla njegove službenice treba lečiti/razvijati „bolesnu“/zakržljalu svest njihove dece. U slučaju dece, preporučeni lek su udžbenici.

Mišljenja predsednika vlade i službenice ministarstva prosvete podudaraju se u još jednom smislu: i jedno i drugo preferiraju nasilne mere države u realizaciji svojih zamisli. Uvođenje „oštrijih kriterijuma“ službenica će opravdati implicitnom analogijom između prosvete i farmaceutske industrije. Kao što lekovi podležu strogoj proveri (pustimo sad što je i tu reč samo o prividu), udžbenike takođe treba oštro kontrolisati i licencirati: ako nisu „ispravni“, deca bi se njima mogla „otrovati“ baš kao i pacijenti koji se leče neispravnim/nelicenciranim lekom. U kratkoj izjavi službenice tako se stiču dva aspekta karakteristična za diskurs tekuće vlade. Taj diskurs podrazumeva da ovde i odraslima i deci nešto manjka. Zbog toga oni nisu u stanju da žive bolje i budu uspešniji. To mora da se promeni. Za promenu su potrebne odlučne i oštre mere. Kao svaki lek, te mere moraju biti gorke. Šta o tome kažu odrasli i deca – nebitno je. Oni nisu kompetentni sagovornici: ni pacijent ne govori lekaru kako da ga leči. I nema razloga za kritiku, jer se sve radi iz navodno najboljih namera a konačni cilj je tobožnje izlečenje.

To što iz škola u kojima se udžbenici koriste kao medikamenti deca izlaze kao nezreli podanici, to jest zavisnici od lekova koje će im prepisivati političari opšte prakse – nije argument protiv politike koja građane tretira kao pacijente. Pravi cilj te politike i nije „izlečenje“ ili „promena svesti“, što ona deklarativno zagovara. Naprotiv, njen cilj je upravo to da građane zadrži u podaničkom odnosu spram vlasti.

Međutim, kako to obično biva s poređenjima, analogija između udžbenika i leka može ići u raznim pravcima. Nije stvar samo u tome što je reč lek (pharmakos) sama po sebi višesmislena pa se može dovesti u vezu i sa melemom i sa otrovom (na čemu bi mogla počivati banalna, ali nažalost smislena aluzija sa učinkom domaćeg [a verovatno i svakog drugog] školstva); i u svom osnovnom značenju sredstva za suzbijanje bolesti ona podriva paralelu službenice iz ministarstva prosvete. Ne postoji jedan opšti lek za sve pacijente i sve bolesti. Kao što ni jednu osobu ili jednu bolest ne lečimo uvek istim lekom. Ako zarad argumenta za trenutak pristanemo da decu posmatramo kao pacijente (obrazovanja), to naprosto znači da svako dete treba lečiti na poseban način, pošto se prethodno postavi tačna dijagnoza. Primenjeno na priču o udžbenicima, to onda znači da svako dete zaslužuje poseban obrazovni tretman i poseban udžbenik. To je, naravno, dobro poznati obrazovni i vaspitni ideal. Težiti tom idealu znači odbaciti udžbenike. Da je osoba iz ministarstva prosvete razvila svoju metaforu u tom smeru, to bi bilo ravno najavi pedagoške revolucije u Srbiji. Ništa slično njoj nije bilo ni na kraj pameti, naravno.

Ovdašnja javnost – i po tome ona uopšte nije izuzetak – upustiće se u razgovor o nacrtu zakona o udžbenicima kao da je obrazovanje bez njih nezamislivo. A stvari, videli smo, stoje sasvim drugačije, za idealno obrazovanje nije potreban udžbenik. Udžbenici se koriste u školama negde od sredine 19. veka; do tada, učilo se (i u školama) bez udžbenika. U škole su udžbenici uvedeni ne kao „lek“ za decu, već kao „lek“ za nastavnike i kreatore kurikuluma. Sa porastom broja đaka, nastavnicima je bilo sve teže da ispune sve složenije obaveze u nastavi; sa grananjem mreže škola postajalo je sve teže kontrolisati šta se u tim školama radi. U nekim zemljama (poput Sjedinjenih Država, na primer), krajem 19. i početkom 20. veka nastavnici su tražili da im se pomogne tako što će im se dati udžbenici po kojima će raditi. Umesto da budu kreatori školskog programa, što je zahtevalo sve veći trud, oni su tražili da budu puki realizatori kurikuluma koje će za njih osmisliti neko drugi.

Inicijativa nastavnika zgodno se podudarila sa željom kreatora obrazovnih programa da unifikuju nastavne planove i saobraze ih prema jasnim ciljevima. Udžbenici su bili savršen „lek“ i za tu svrhu – sve dok se nije postavilo pitanje: ko u stvari kreira programe? Čije je znanje ušlo u udžbenike? Čije se znanje predaje u školama? Ko od tog znanja ima najveću korist? Nećemo se ovde baviti radovima iz (nove) sociologije obrazovanja – Basila Bernsteina ili Michaela Applea, na primer – što su se nadovezali na pionirska istraživanja društvene uloge obrazovanja Pierrea Bourdieua. Treba samo naglasiti da su udžbenici bili „lekoviti“ za razne aktere obrazovanja, ali ponajmanje za same đake. Ne treba sumnjati: i u domaćoj raspravi povodom nacrta zakona o udžbenicima, deca će biti na poslednjem mestu. Borba će se pre svega voditi oko udela u zaradi koja se ostvaruje u poslu sa udžbenicima. Kriteriji kvaliteta biće samo instrument za očuvanje monopolskih pozicija; sa samom pedagogijom oni će imati malo veze.

Zato treba skrenuti pažnju na pokušaje da se školovanje istrgne iz zagrljaja centralizovanog i unifikujućeg planiranja. Takvo planiranje ide najviše na ruku izdavačima udžbenika (koji su za to možda ponajmanje krivi). A razne provere i testiranja đaka dodatno osnažuju njihovu (tržišnu) poziciju. Drugačiji primer daje kritička pedagogija (u verziji njenog osnivača Paula Freira, to je bilo obrazovanje namenjeno odraslima; nastavljači Freirovog dela – Henry Giroux i Peter McLaren, recimo – osmislili su slične pedagoške metode i za rad sa decom): tu se nastavni materijali posebno kreiraju za svaku konkretnu grupu dece, u skladu sa njihovim mogućnostima i okruženjem u kome žive; u tom kreiranju putem školskih saveta aktivno učestvuju i deca i roditelji.[1] To je tek jedna od opcija koje bi rasprava o nacrtu zakona o udžbenicima morala uzeti u obzir. Kritički pristup obrazovanju i obrazovnim praksama ima za cilj ne formiranje podanika, nego aktivnih građana koji mogu kompetentno učestvovati u oblikovanju političke zajednice. O obrazovanju i školama u zvaničnim dokumentima danas se kod nas govori gotovo isključivo kao o pogonima u kojima se proizvode u identitetskom smislu jednoobrazni podanici i ljudski resursi za tržište rada. Zato je važno da pre svakog razgovora o udžbenicima i predlagač zakona i zakonodavac i građani prvo kažu koga hoće da vide da izlazi iz domaćih škola: „resurse“ obeležene „srpskim“ identitetskim žigom ili građane Srbije, to jest – unifikovanu jeftinu radnu snagu ili samosvojne subjekte?

Peščanik.net, 24.08.2014.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

———–    

  1. Vidi primer u Luis Armando Gandin i Michael W. Apple, „Can critical democracy last? Porto Alegre and the struggle over ’thick’ democracy in education“, Journal of Education Policy, Vol. 27, No. 5, September 2012, str. 621-639.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).