Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Sad imamo i priznanje. Ovako Siniša Mali: „Ja ću snositi posledice i prihvatiti njihovo mišljenje da je propust što u doktoratu nisu citirani svi izvori“. Priznanje je falično, naravno, kao što je moralno faličan i onaj koji ga daje. Jer čim je priznao, Mali je krenuo dalje: „Ali, evo, za neke greške koje su bile prihvatiću odgovornost i idemo dalje“. To je za Malog odgovornost – prihvatiš je i odeš dalje. Pitati sada Malog u čemu se ogleda to njegovo prihvatanje odgovornosti sasvim je besmisleno, jer je on već otišao.

Mi ćemo se ipak vratiti priznanju, iako faličnom. Ono je falično naprosto zato što Mali kaže da će prihvatiti „njihovo mišljenje“ da je propust to što on, Mali, nije naveo sve citirane izvore. Da je do njega, Malog, on to ne bi video kao propust, jer šta fali što nije naveo sve izvore koje je citirao. Ali, pošto su oni već navalili da se to vidi kao propust te da on prihvati odgovornost za taj propust, on će je prihvatiti, jer ga to ništa ne košta i jer potom može mirno dalje.

Dakle, Mali nema problem s odgovornošću. Za njega bi problem bio da su mu umesto propusta pronašli da je svoj doktorski rad plagirao. Zato on s olakšanjem zaključuje: „Drago mi je što su potvrdili ponovo da moj doktorat nije plagijat, jer znam da sam ga ja pisao, siguran sam u svoje znanje, siguran sam u ono što sam radio“. A „šta će oni na Univerzitetu ponovo da urade“, dodaje još, zapravo nije bitno. Važno je, ponavlja Mali, da je FON i „treći put potvrdio istu odluku da doktorat nije plagijat“.

Iako bi FON da osudi Malog i tako se simbolično ogradi od njega i njegovog rada, Mali i nastavnici sa FON-a ipak dele jednu važnu karakternu crtu – i jedan i drugi spremni su da krenu dalje, to jest što dalje od nelagode koju izaziva jedan ukradeni „naučni“ rad. Na tu sličnost pažnju skreće upravo priznanje i zato nam je ono ovde važno. Mali praktično potvrđuje da je istina da on u svom kobajagi naučnom radu ne navodi sve izvore iz kojih je preuzimao delove.

Naravno istina je nešto više i tek malo komplikovanije od toga – ne samo što nije stavio izvore, nego na preuzete delove nije postavio navodnike. Da su tu bili navodnici, bez izvora, zaista bi se moglo govoriti o propustu. Važi i obrnuto, kao propust bi se moglo videti i to što nema navodnika, da su navedeni izvori. Fale međutim i izvori i navodnici, što nedvosmisleno upućuje na zaključak o akademskoj krađi. I tu krađu Mali sada, pod višegodišnjim pritiskom, konačno priznaje, makar to priznanje bilo i delimično.

Ali, kao što je delimično, ono je na kraju i nebitno. Jer, niko Malog krivično ne goni. Da ga krivično gone, imalo bi smisla utvrđivati nameru Malog da ukrade. Pa bi onda i njegovo priznanje dobilo na težini. Pa bi onda imalo smisla i kazniti ga, opomenom ili javnom osudom, svejedno. Ali, da ponovimo, Malom se ne sudi. Mali uopšte nije bitan. Bitan je tekst. A utvrđuje se da li u tom tekstu ima delova iz drugih tekstova koji nisu označeni kao tuđi delovi a da pri tom ti drugi tekstovi još nisu ni navedeni.

Zato što je bitan isključivo tekst, a ne i autor teksta, Stručna komisija, Etički odbor i na kraju Nastavno naučno veće FON-a nisu pozvali Malog da dâ iskaz, što bi bilo neophodno da je reč o krivičnom gonjenju. Namera, u ovom konkretnom slučaju da se ukrade tuđi naučni rad, savršeno je nebitna za čitavu priču. Za potrebe utvrđivanja plagijata, neophodan je ali i sasvim dovoljan samo i jedino tekst. To bi trebalo stvari da učini lakšim, u načelu, ali ne i u ovom konkretnom slučaju.

Stručna komisija, Etički odbor i Nastavno naučno veće FON-a redom zaključuju: u radu Malog ima neobeleženih citata. Nisu u radu navedeni ni izvori tih citata. Neobeleženi citat + manjak izvora = plagijat. Tako je jednostavno. Ali, Stručna komisija, Etički odbor i Nastavno naučno veće FON-a redom ne umeju da reše jednačinu. Kao Mali, svako od tih tela redom priznaje da je napravilo propust u prethodnom krugu odlučivanja, što se sada ogleda u izricanju opomene ili osude, svejedno, i vapi – krenimo dalje.

Ali, ako za Malog i ima dalje, za FON i Univerzitet u Beogradu – nema. Oni su se zakucali u tu jednu tačku, u tu za njih nerešivu jednostavnu jednačinu, te napravili petlju iz koje niti umeju niti mogu više da izađu. I dok Mali ide dalje, FON i Univerzitet se vrte ukrug. Ispada da im je lakše da opomenu ili osude, svejedno, Malog nego da njegov tekst proglase plagijatom. Otkuda sad taj fetiš teksta? Kako se to tekst sada pokazuje kao nedodirljiv, za razliku od svog autora?

Verovali smo da je problem bio u autoru. Autor je svojim političkim položajem štitio svoje nečasno delo. Ali, evo, zbog propusta dovoljnih da se delo označi kao plagijat, autoru se izriču opomene ili osude, svejedno, ali se delo ne proglašava plagijatom. Naravno, autor Mali ne haje ni za opomene ni za osude – i njemu, kao i Stručnoj komisiji, Etičkom odboru i Nastavno naučnom veću FON-a važno je samo da tekst ostane netaknut, da se ne proglasi za plagijat.

Mali to zna, kao što to odavno, još od 2014, znaju i zaposleni nastavnici na FON-u. To više nije pitanje doktorata Malog, to je sad pitanje opstanka čitave ustanove. Ako je tako očigledno da je rad Malog plagijat, kako je to uopšte moglo da prođe kao doktorat? A ako nekim čudom i jeste prošlo, zašto se već pet godina odlaže da se to ispravi? Jednostavno je – ne može se taj rad proglasiti plagijatom i krenuti dalje. Naprotiv, to bi čitavu ustanovu vratilo nazad i pokrenulo pitanje odgovornosti svakog njenog člana. Ako Mali i može lako da pregazi preko svoje odgovornosti, FON i Univerzitet to ne mogu. FON i Univerzitet ruše se pod priznanjem plagijata. Što se više odlagala ta odluka, bilo ju je teže doneti. Mali je to znao i strpljivo je čekao.

Pored genocida, tako smo dobili i drugu reč pod tabuom u Srbiji – plagijat. To nije slučajno. Zabranom upotrebe i jedne i druge reči, tekući režim stiče moć i održava se na vlasti. Tužno je gledati zaposlene na FON-u kako se muče s rečima. A deluje da je bilo tako jednostavno, samo je trebalo izgovoriti – plagijat.

Peščanik.net, 29.10.2019.

Srodni link: Vesna Rakić Vodinelić – Kakvu je to odluku donelo NNV FON-a povodom doktorata Siniše Malog?

TEMA – PLAGIJATI

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)