Kembridž 2011

Kembridž 2011

Kako se samo sve zgodno namestilo za ministra prosvete. Prosvetni radnici – čiji je štrajk ministar kao produžena ruka predsednika vlade prošle godine slomio upotrebivši nezakonita sredstva (odbio je da potpiše kolektivni ugovor sa sindikatima čiji su članovi još bili u štrajku; mimo zakona smanjio je nastavnicima u štajku plate za tećinu) – ponovo organizuju obustavu rada. Za početak, 25.02.2016. oni neće raditi samo prvi čas u prepodnevnoj i popodnevnoj smeni. To su nazvali upozorenjem. Time bi da podsete ministra prosvete, kao i ministarku javne uprave i ministra finansija da nisu ispunili obećanja od prošle godine, zbog kojih su, pored prinude, prosvetni radnici prekinuli višemesečni štrajk. Ako obećanja i dalje ostanu neispunjena, sindikati prosvetnih radnika najavljuju obnovu prošlogodišnjeg štrajka.

U međuvremenu, ministar prosvete uspeo je da stvori utisak da se emancipovao i osamostalio od predsednika vlade. Krajem 2015. opravdano je predložio ukidanje veronauke (zajedno sa građanskim vaspitanjem) i formiranje novog predmeta koji bi se bavio, recimo, istorijom religija. A onda je, uprkos sve jačoj kampanji za uvođenje modela dualnog obrazovanja, na čijem je čelu predsednik vlade lično, razborito (ali ne i do kraja) nedavno objasnio zašto je taj model neprimenljiv za Srbiju. Tu novostečenu hrabrost, ministar prosvete dobio je priliku da otvoreno demonstrira i u novom krugu pregovora sa prosvetnim radnicima i podrži njihove zahteve. Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što više nema šta da izgubi. Sticajem okolnosti, on je dobio priliku da ispravi svoje greške iz 2015.

Donošenje Zakona o platama u javnom sektoru trebalo je, očekivali su prosvetni radnici, da dovede do povećanja njihovih plata, kako im je u proleće 2015. i bilo obećano. To se neće dogoditi, i oni sad štrajkom upozorenja od ministra prosvete traže da to popravi. Ministra, naravno, ništa ne košta da stane iza njihovog zahteva, jer sve što bi se sad dogovorio sa sindikatima, ne bi ni na šta obavezalo vladu koja će se formirati posle izbora. Ni prosvetni radnici praktično ne mogu ništa da dobiju, iz istog razloga. Dakle, svaki dogovor sa tekućom vladom, kako nas to ovde iskustvo uči, ništavan je iz ugla sledeće vlade. Možda prosvetni radnici računaju ne neki kratkoročan učinak svog štrajka: da u izbornoj kampanji od ove vlade iskamče jednokratni ustupak, recimo obećano aprilsko povećanje plata, dok bi za uzvrat strankama na vlasti obezbedili određeni broj glasova na izborima. Hajde da verujemo da to nije opcija sa kojom prosvetni radnici ulaze u novi štrajk. Pođimo od toga da su razlozi za njihov štrajk principijelni. Iako od ove vlade, u kratkom roku do izbora više ništa ne mogu da dobiju, oni je naprosto podsećaju na stvari koje nije uradila iako se na to obavezala.

Ta situacija u kojoj ni ministar ni radnici u prosveti nemaju šta ni da izgube ni da dobiju, u stvari je odlična da se započnu pravi razgovori o svim pitanjima koja stoje pred domaćim obrazovnim sistemom. Prosvetni radnici bi od ministra lako mogli dobiti podršku da se povećaju njihove plate, iz razloga koje sam već naveo. Iako bez stvarnog učinka, ta podrška bi mogla biti primer narednom ministru kako bi mogao da se ponaša: umesto da sebe vidi kako nadzornika u svom resoru, on bi morao biti saveznik i zastupnik ljudi koji unutar tog resora rade. S druge strane, ministar prosvete bi nastavnike mogao da pita šta misle o dva stava koja je nedavno izneo i tako dodatno podstakne razgovor o ukidanju veronauke i izbegavanju modela dualnog obrazovanja. Pored toga, u proceduru bi uskoro trebalo da uđe i predlog izmena zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, pa bi i sindikati i ministari mogli da iznesu svoje liste poželjnih izmena.

Kako sada vidimo, pregovori prosvetnih radnika i ministra prosvete kao da se ne tiču nikoga drugog do njih samih. Razgovor o izmenama zakona o osnovama sistema obrazovanja bio bi prilika da prosvetni radnici uvedu u priču i roditelje i đake i to tako što bi se založili da u telima koja donose odluke sede i njihovi predstavnici. Povrh toga, prosvetni radnici bi se morali založiti i za razbijanje monopola nad oblikovanje nastavnih programa, koji se sada formira unutar trougla ministarstva prosvete, Nacionalnog prosvetnog saveta i Zavoda za unapređenje nastave. Krajnji cilj bi im mogla biti decentralizacija čitavog obrazovnog sistema. Nema nijednog razloga da sadašnji ministar prosvete ne prihvati razgovor i na te teme. Novac bi tako otišao u drugi plan, a neka druga ključna pitanja našla bi se u žiži pregovora između sindikata i ministra. Tako bi i jedni i drugi, i prosvetni radnici i ministarstvo, za neku narednu vladu ostavili dobar model razgovora o obrazovanju. U situaciji kada ni jedni ni drugi nemaju šta ni da izgube ni da dobiju (ako se razgovori svedu samo na novac), taj model bi ipak ostao kao ogromna dobit za čitavo društvo.

Peščanik.net, 24.02.2016.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).