Thin Mints, 2014 by Julie Blackmon

Thin Mints, 2014 by Julie Blackmon

Proteklih dana čitamo o dva različita gledišta kada je reč o vaspitavanju dece – jedno je protiv fizičkog kažnjavanja, dok drugo ističe nemogućnost vaspitavanja bez telesne kazne. Najglasniji zagovornik drugog gledišta je, bez sumnje, psihoterapeut Zoran Milivojević. U svom poslednjem javnom nastupu (o čemu je već bilo reči i na Peščaniku), on je naglasio da „država ne sme da zabrani batinanje deteta“. Evo jedne novosti za gospodina Milivojevića i njegove istomišljenike – država je to već odavno uradila.

Zaštita od ovakvog „vaspitavanja“ deteta je dvostruka: kroz krivični postupak koji predviđa krivično delo nasilje u porodici,1 kao i kroz parnični postupak2 koji takođe štiti od nasilja u porodici. Prvi vid zaštite za posledicu ima krivičnu sankciju, dok Porodični zakon predviđa i neke druge mere zaštite – poput iseljavanja i zabrane prilaska nasilnika. Ponašanje za koje se krivično odgovara je primena nasilja, pretnja napadom na život ili telo, kao i drsko ili bezobzirno ponašanje koje za posledicu ima ugrožavanje spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja člana porodice. Teži oblik ovog krivičnog dela jeste upravo delo učinjeno prema članu porodice koji je maloletno lice, za koje je zaprećena kazna čak do 10 godina zatvora. Porodičnim zakonom je zabranjeno gotovo identično ponašanje – dakle ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Porodični zakon navodi i šta se naročito smatra nasiljem u porodici, pa je to recimo i nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede; vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje. Porodični zakon je, kao i krivični, izričit kada navodi da se deca smatraju članovima porodice.

Iz Milivojevićeve argumentacije i njoj srodnih stavova reklo bi se da „batinanje deteta“ nije primena nasilja u smislu gore pomenutih propisa i da se dete ne tuče iz zadnje namere, već da je u pitanju upravo suprotno, odnosno da su batine tu za dobro deteta, da su vaspitne i da se samim tim ne mogu podvesti pod nasilje u porodici. Na to možemo reći samo da namera ili opravdanje nasilnika ne menja mnogo na stvari. Irelevantno je da li je otac primenio nasilje nad detetom jer je hteo da ga prevaspita ili zato što je imao nameru da ga zlostavlja. Jedino je važno da je tom prilikom bio nasilan i telesno ili duševno povredio člana svoje porodice. Dakle, nasilje je nasilje bez obzira na opravdanje nasilnika. Vaspitavanje je tu samo opravdanje za nasilje.

Kada znamo da je nasilje nad decom već zabranjeno, pitamo se, kako to da je ova tema uopšte prisutna u javnosti? S jedne strane imamo realnost i poražavajuću statistiku koja govori da je nasilje u porodici vrlo rasprostranjeno (prošle godine je ono za posledicu imalo smrt 46 žena). To nam govori kako ovo pitanje na jedan način tretiraju propisi, dok je stvarnost nešto sasvim drugo. Upravo zbog rasprostranjenosti nasilja u porodičnoj „komunikaciji“ stiče se utisak da je korišćenje batina u vaspitne metode dozvoljeno i da nije zakonski sankcionisano. S druge strane, imamo „državu“, kako kaže Milivojević, koja ne propušta da stvari okrene onako kako njoj najviše odgovara – ona je najavila da će novim Građanskim zakonikom telesno kažnjavanje dece biti zabranjeno. Upravo zbog te najave je ova tema i dobila novi, dodatni prostor u medijima i upravo zato se i mi sada njom bavimo.

Podsetimo, Građanski zakonik je u prednacrtu i u toj fazi je od kako znamo za njega – proteklih osam godina, od kada je formirana komisija za njegovu izradu. Da stvar bude gora, zadatak ove komisije nije da napiše potpuno nov Građanski zakonik, već da objedini postojeća rešenja iz oblasti građanskog prava i dopuni ih i izmeni tamo gde su ona međusobno neusklađena ili odstupaju od međunarodnih standarda ili ratifikovanih međunarodnih konvencija. U tom smislu, nije netačno reći da se u prednacrtu nalaze rešenja o zabrani kažnjavanja dece, samo što onda nije rečena potpuna istina – da ta rešenja nisu nikakva novost: ona su već na snazi i kao takva će biti preneta i u novi Građanski zakonik (kada jednog dana zaista bude usvojen).

Koliko je svako pitanje podložno manipulaciji i koliko je ubrzana vremenska mašina u Srbiji, možda najbolje govori činjenica da su rešenja, o kojima se otvorila ova kvazidebata, na snazi dvanaest godina (kada je u pitanju krivična odgovornost) i devet godina (kada je u pitanju odgovornost u porodičnim odnosima). Upravo toliko smo se vratili unazad kada ponovo otvaramo temu dozvoljenosti nasilja nad decom i predstavljamo je kao neko novo pitanje. Vremenska mašina je posebno opasna kada je pokreće ministarstvo pravde (i njegove komisije), koje bi trebalo najbolje da znaju da nasilje i manipulacija nikada nisu rešenje problema. Koliko god puta da ih upotrebite, jedina na dugi rok sigurna reakcija sa druge strane može biti – još nasilja.

Peščanik.net, 04.12.2014.

Srodni linkovi:

Rastislav Dinić – Konzervativni populizam: zajedno protiv solidarnosti

Dejan Ilić – Patrioti i predatori

Ksenija Krstić i Aleksandar Baucal – Biti ili ne biti (decu), pitanje je sad

Dejan Ilić – Širenje mreže

Strahinja Mavrenski: Terapija uvreda – Zoran Milivojević

MODS – Stop promovisanju nasilja nad decom

Nenad Stevanović – Pedagogija i kazna

Maja Asanović: Zoran Milivojević – Tuga jedne profesije

Rastislav Dinić – „Špengler sa ženske strane“

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

________________

  1. Član 194. Krivičnog zakonika.
  2. Članovi 197. i 198. Porodičnog zakona.